Топуско — разлика између измена
Нова страница: {{location map|Croatia|label=Топуско|position=left|lat=45.3|long=16}} '''Топуско''' је насељено мјесто и општина у [[Хрватск... |
(нема разлике)
|
Верзија на датум 26. јануар 2007. у 16:42
Топуско је насељено мјесто и општина у Хрватској, на граници Кордуна и Баније, у Сисачко-мославачкој жупанији, близу босанскохерцеговачке границе.
Географија
Топуско се налази у предјелу средњег тока ријеке Глине, брежуљкастом крају између Петрове горе на западу и нешто удаљеније Зринске горе на југоистоку. Путевима је повезано са већим оближњим мјестима: Глина (13 km), Петриња (35 km), Сисак (47 km), Карловац (55 km), Загреб (преко Ласиње и Писаровине 65 km). Од Топуског нису далеко ни Плитвичка језера (80 km).
У околиnи Топуског налазе се и познати извори хладне питке воде: врело Молинари, Бенково и Јелачићево врело. Посебно значајни, и по чему је Топуско познато, су термални извори. Постоје три главна и неколико мањих извора вулканског су поријекла који избијају на површину из дубине од отприлике 1500 m.
Историја
У 4. и 5. вијеку надиру Готи и Лангобарди, у 6. вијеку Словени и Авари, а у 8. вијеку Франци. У 10. вијеку долазе и Мађари. Године 1097. у бици на Гвозду умире Петар Свачић, по коме се данас зове Петрова гора. Угарско-хрватски краљ Андрија II почетком 13. вијека даје цистерцитима одређене повластице, и они се настањују у самостану на мјесту гдје је данас перивој Опатовина. Цистерцити су под турском пријетњом отишли из Топуског, а краљ Фердинанд I права опатије додјељује 1558. загребачким бискупима. Турци су ипак 1556. године заузели имање топуске опатије, а цистерцитски самостан и цркву разорили су топовима. Предаја каже да је по том догађају Топуско добило назив. Након Турака, 1784. године Топуско је дошло под управу Војне Крајине. Од самостана и опатије преостало је једино готичко прочеље цркве високо 23 m.
Почетком 19. вијека Топуско је потпало под француску власт, а након 1813. поново је у Војној Крајини. Тада почиње развој Топуског као купалишта, а један од најзаслужнијих људи у том смислу био је пуковник Иван Нестор. У 19. вијеку раде се многа научна испитивања термалних врела. Њихов љековито дејство постаје све познатије, па све више угледних и познатих људи тог доба посјећује топлице и оне постају помодно састајалиште.
По укидању Војне крајине (1881. године), Топуско и околица постају дио банске Хрватске. То је раздобље интензивног развоја љечилишта и туризма у Топуском. На самом почетку 20. вијека изграђени су водовод и жељезница. Подижу се перивоји, међу којима су најпознатији перивој Николино брдо и перивој Опатовина. Многи ботаничари и хроничари Топуског су се нескривеним одушевљењем дивили љепоти крајолика и спокоју поднебља, истичући Опатовину као перивој у подножју Николина брда, улицу липа, бројне платане, егзотичне врсте дрвећа (гинко билоба, секвоје и др).
Током Другог свјетског рата, у Топуском је 8-9. маја 1944. године одржано треће засједање ЗАВНОХ-а.
У ратовима 90-их Топуско је претрпјело велика разарања. Након тешког бомбардовања, у августу 1991. године Топуско улази у РСК. Хрватско становништво је прогнано, а околна села уништена. Многе познате зграде у мјесту, као што су зграда Војног љечилишта или Блатне купке са зградом љечилишне рестаурације су разорене.
Демографија
Општина Топуско по посљедњем попису становништва из 2001. године броји 3.219 становника, што је отприлике половина пријератног броја. Према етничкој структури, већинско становништво су Хрвати (63,5%), а бројни су и Срби (29,6%).
Само насеље Топуско има 798 становника. У стварности је тај број нешто већи, јер је доста мјештана службено пријављено као становници околних села, у којима још није довршена обнова.