Стајни трап ваздухоплова — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м ispravke
Ред 16:
== Концепције стајних трапова ==
 
Стајни трапови ваздухоплова се могу разврстати у две врсте: конвенционални, где постоје два главна точка испред тежишта авиона и један, много мањи, точак на репном делу или трицикл, где су два главна точа (или скуп точкова) иза тежишта, а трећи точак, мањи на носном делу трупа. Конвенцијални концепт стајних трапова је био уобичајен током периода када су били само елисно клипни авиони, јер је омогућавано елиси веће растојање од тла. Већина савремених авиона има стајне органе типа трицикл. Конвенцијални концепт стајних органа, сматра се тежи за процес слетања и полетања авиона (јер је као систем мање стабилан), и захтева посебну обуку пилота. Понекад се мали репни точак додаје, на неким авионима са концептом трицикл, као ослонац у случају да репни део додирне тло током полетања. [[Конкорд (авион)|Конкорд]], на пример, имао је увлачећи репни заштитни точак, пошто са његовим делта крилима полетање је са великим нападним углом, па и углом трупа у односу на тло. [[Боинг 727]] је такође имао увлачећи репни заштитни браник. Неки авиони са конвенционалним увлачећим стајним трапом имају фиксне заштитнике (''теилфин''), који генеришу минимални [[Аеродинамички отпор|отпор]], а стабилизирајуће делују по правцу и смањују спрезање скретања са ваљањем авиона.<ref name="-{DEPARTMENT OF TRANSPORTATIONFEDERAL AVIATION ADMINISTRATION}-"/>
=== Делови стајних органа ===
[[Датотека:Landing gear schematic.svg|Шема увлачеће ноге:1. главни погонски хидраулички цилиндар са клипом, 2. кинематска упорница, 3. нога са амортизером, 4. осовина точка, 5. точак и 6. структура змаја авиона.|десно|мини|300п]]
Ред 45:
Пошто су стајни трапови на неки начин „нужно зло“, штете свима функцијама и карактеристикама авиона изван фаза стајања, полетања и слетања, било је покушаја са решењима са њиховим останком на земљи, после полетања. Ваздухоплов је постављан на подвоз (колица), који није у саставу летелице. После постизања брзине залета, изнад минималне, ваздухоплов би се одвојио од подвоза и наставио би лет. Слетање је решавано скијама или сличним уређајем. Овај систем је користио [[немачка|немачки]] [[ловачки авион]] са [[ракетни мотор|ракетним мотором]], [[Месершмит Ме 163 Комет|Месершмит Ме 163]], [[Месершмит Ме 321]] и [[Арадо Ar 234 Блиц|Арадо Ар 234]]. То су авиони из [[Други светски рат|Другог светског рата]], што су после слетања хаотично расути по аеродрому и терену, без могућности самосталне вожње, таксирања за склањање у заклоне или за припрему за нови лет.
 
Сличан систем је користио и амерички извиђачки авион [[U2U-2 (вишезначна одредницаавион)|U-2]], који су [[Савез Совјетских Социјалистичких Република|совјети]] оборили изнад своје територије и заробили [[пилот]]а [[гери Пауерс|Герија Пауерса]] ({{јез-енг|Gary Powers}}). Полетао је са подвоза, а спуштао се на скије од [[Титанијум|титан]]а и после је покупљен и превожен у базу.
 
Током [[Други светски рат|Другог светског рата]], када је свака предност у [[брзина|брзини]] [[Ловачки авион|ловаца]] у ваздушном простору била пресудна, тражило се да ''оквашена'' површина, [[аеродинамика|аеродинамчки]] буде потпуно чиста, без икаквих избочина. Тада су стајни органи увлачени у контуру змаја авиона, са вратима, која савршено затварају простор за смештај овог система, без икаквог дисконтинутета у контури спољне површине. Такав се смештај ногу, код једномоторних авиона, усталио се у крило, а код двомоторних у моторске гондоле, иза мотора. Типични примери су два врхунска ловца, амерички [[P-47 Тандерболт]] и британски [[Де Хевиланд DH.98 Москито]]. Код Тандерболта је једноставно решење за увлачење, закрену се главне ноге према унутрашњој страни за 90°, без икакве ротације у другим равнима. Пошто је код авиона [[P-47 Тандерболт]] велика елиса, потребно је на стајанци обезбедити довољно растојање њених врхова од тла (клиренс), а то диктира дужина главних ногу. За смештај тих дужих ногу није било довољно простора у крилу, па се зато исте скраћују при увлачењу, са сабијањем амортизера у томе процесу. То се постиже са допунском кинематиком. Код Москита се закрећу уназад, у правцу лета, што је једноставно и корисно при принудном слетању са увученим ногама. Точкови и увучени остају у правцу лета и приме удар при слетању са увученим ногама, што смањује укупна оштећења.