Грађанско право — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м ispravke |
м Бот: исправљена преусмерења |
||
Ред 6:
[[Право]] (као правна наука) се уопштено дели на приватно и јавно право. Грађанско право је део приватног права који изучава и уређује [[субјективна грађанска права]] и грађанскоправне односе, као и положај субјеката у тим односима. Грађанско право је супротно јавном праву, јер је његова основна карактеристика једнакост странака и равноправност њихових воља. Код јавног права постоји однос субординације (потчињавања), јер једна страна - држава (односно неки њен орган) наређује, док други субјект томе мора да се покорава (типичан пример је пореско право - колики порез разреже пореска управа, толико мора да се плати). У приватном праву, чак и када се као једна од страна уговорница појављује држава (нпр. купује земљиште од приватног власника), обе стране имају потпуно једнака права.
Иначе, некада је грађанско право била веома широка област и готово се поклапала са приватним правом, али се касније, са већим уплитањем државе у неке области, почињу да издвајају нове правне гране. Тако да приватно, поред грађанског, чине и [[Трговинско право|трговинско]], [[менично и чековно право]] и [[право осигурања]]. Поред њих из грађанског права издвојиле су се и неке друге правне гране, као што су [[Радно право|радно]], [[Стамбено право|стамбено]], [[
== Основна начела ==
Ред 15:
# имовинска одговорност
'''Приватна аутономија''' или аутономија воље је филозофска категорија чији су значај наглашавали мислиоци, почев од [[Сократ]]а и [[Аристотел]]а, преко [[Хуго Гроцијус|Хуга Гроцијуса]], па до филозофа-просветитеља: [[Волтер]]а, [[Жан Жак Русо|Русо]]а, [[Монтескје]]а. Аутономија воље се дефинише као самоодређење човека као индивидуе која представља основ сваког друштва. Воља оваквог човека има креативну моћ и она је претпоставка постојања основих грађанскоправних института. Из овог начела произлазе врло значајне правне последице: равноправност странака, преносивост субјективних права, слобода да се закључују уговори, слободан избор сауговорника, слободан избор садржине уговора, итд.
'''Савесност и поштење''' је други фундаментални принцип грађанског права. Он представља противтежу аутономије воље и коригује је, односно ограничава. Ограничење приватне аутономије је потребно, јер би иначе апсолутна слобода у одлучивању једне стране неминовно довела другу страну у потчињен положај. Савесност и поштење су плод морализације, ондосно социјализације права и присутни су, малтене, у свим [[Правни систем|правним системима]]. Идеја овог начела је да се пружи појачана правна заштита оној страни која га се придржава, на терет несавесне/непоштене стране.
'''Имовинска одговорност''' (или имовинска санкција) представља камен темељац модерног грађанског права. Наиме у [[Стари век|старом]] и [[Средњи вијек|средњем веку]] (па чак и на почетку [[
== Назив ==
Ред 29:
Што се тиче систематике грађанског права, постоје два решења. Једно је понудио још римски правник [[Гај (правник)|Гај]], па се ова систематика назива Гајева (још и Институционална и Трипартиција). Друго решење је оно које су развили немачки правници током 19. века, а назива се Пандектна систематика. Према Гајевој систематици све право које постоји се односи на '''[[Ствар (правни појам)|ствари]]''', '''лица''' и '''радње''' (-{res, personae, actionem}-). У право које се односи на [[Ствар (правни појам)|ствари]] спадају: [[стварно право]], [[облигационо право]] и [[наследно право]]. У право које се односи на особе спадају [[Статусно право|статусно]] и [[породично право]], а у оно које се односи на радње спада [[парнични поступак]]. Пандектна систематика дели грађанско право на 5 делова: општи део, [[Стварно право|стварно]], [[Облигационо право|облигационо]], [[Наследно право|наследно]] и [[породично право]].
После [[Први светски рат|Првог светског рата]], стварањем [[Савез Совјетских Социјалистичких Република|СССР]]-а настаје нови правни систем - [[Социјализам|социјалистички]], који због својих специфичних погледа на породицу и васпитање омладине почиње да придаје веома велики значај [[Породично право|породичном праву]], што је утицало на његов нагли развој и издвајање у посебну правну грану. Сличне тенденције примећују се и на Западу (нпр. оснивање посебних административних органа који брину о породици, па чак и засебних породичних судова), на шта је западна правна теорија одговорила реорганизацијом Грађанског права које сада прераста у '''породицу правних грана'''. Ово је свакако било теоријски оправдано, али ће у даљој будућности ићи на руку тенденцији континуираног издвајања „зрелих“ правних грана, као што су нпр. [[Стварно право|стварно]] или [[облигационо право]].
== Извори права ==
Ред 37:
Материјални извори су све оне друштвене чињенице и снаге које доводе до стварања права (класна борба, биолошко-друштвени, економски, политички. културни и други односи).
Формални извори подразумевају форму у којој држава доноси [[
Неки аутори (нпр. [[Радомир Лукић]]) овој дводеоби придодају и вредносне изворе права. Вредносни или идејни извори права су друштвене вредности из којих „извире“ право. У суштини, они и нису прави извори, јер они само осмишљавају, одн. дају идеолошку подлогу постојећим [[
За грађанско, па и целокупно право (наравно у [[Европско-континентални правни систем|европско-континенталном правном систему]]) релевантни су само формални извори и то само закон (или [[законик]]), а остали извори само изузетно. У нашем праву, пошто не постоји јединствен грађански [[законик]], као релевантни извори појављује се 4 закона: ''Закон о облигационим односима'' - ЗОО из 1978., ''Закон о основама својинскоправних односа'' - ЗОСОПО из 1980., ''Закон о наслеђивању'' - ЗОН из 1995. и '''Породични закон''' - ПЗ из 2005. године.
[[
Судска пракса представља примену, а не стварање права, те тако не може да буде ни извор права. Међутим, постоје и неки изузеци. Нпр. у [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|бившој Југославији]], после [[Други светски рат|2. светског рата]], укинути су сви правни прописи [[Краљевина Југославија|Краљевине Југославије]], али је остављена могућност да се примењују као правна правила ако нису у супротности са социјалистичким поретком, вредностима, Уставом и касније донетим законима. О њиховој примени одлучивале су судије и на тај начин попуњавали правне празнине, те фактички стварали право. Њихове одлуке су касније инкорпорисане у одговарајуће законе који су доношени. Други изузетак је тај да се, при судовима, одржавају заједничке седнице и доносе упутства и разне одлуке, које служе рационализацији и ефикасности у одлучивању судова. Наиме, нижи судови нису обавезни да доносе одлуке које су у складу са одлукама виших судова, али тиме се повећава ризик да њихова одлука буде поништена од стране вишег суда. Због тога нижи судови избегавају да доносе одлуке које су супротне уобичајенима, тако да фактички одлуке виших судова постају извор права. Нарочито се то односи на Упутства Врховног суда. Наравно, све ово важи само за [[европско-континентални правни систем|европско-континентални систем]]. У [[англосаксонски правни систем|англосаксонском правном систему]] судска одлука је главни и најважнији извор права.
| |||