Манастир Витовница — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене
Нема описа измене
Ред 1:
[[Слика:Manastir-Vitovnica.jpg|300п|мини|Манастир Витовница]]
'''Манастир Витовница''', мушки [[манастир]], [[споменик културе]] од великог значаја, са црквом посвећеном [[Успење|Успењу]] [[Богородица|Богородице]] смештен је на десној обали истоимене [[Витовница (река)|реке]], у близини [[Кучево|Кучева]], источно од [[Петровац на Млави|Петровца на Млави]].

Према предању, [[манастир]] је изградио српски [[краљ Милутин]] после победе над [[Бугари|бугарским]] одметницима [[Дрман]]ом и [[Куделин]]ом, између [[1289]]. и [[1291]]. године.

Први писани помен о Витовници потиче из [[1537]]. године из времена [[Османско царство|турске власти]]. Делио је судбину овог народа и ових простора а то значи да је више пута рушен, спаљиван и поново из пепела подизан. Као и сви српски манастири налази се скрајнут са главних путева, у прелепој околини која омогућује духовни мир. Паљен од Турака, најзначајније рестаурације су се десиле у [[19. век]]у. ОбновљенаОбновљен је [[1856]]. године трудом игумана [[Хаџи Стефан Бојовић|Хаџи Стефана Бојовића]]. Том приликом, браћа [[Иван Марковић|Иван]] и [[Милија Марковић]] извела су [[живопис]] и сликану декорацију [[иконостас]]не преграде. Под је поплочан каменом, a дозидана јe спољна [[припрата]] и [[звоник]].
 
Успењска црква, грађена у стилу [[Моравска архитектура|моравске]] архитектуре, малих је и складних [[пропорција]], сажете триконхалне основе, са конхама споља полигоналним, а изнутра полукружним и куполом коју носе пиластри. Накнадно су дозидане спољна [[припрата]] и кула-звоник. Дуж северне, источне и јужне фасаде, испод профилисаног кровног венца, тече фриз слепих аркада. Изнад северних врата налази се камена плоча из [[1218]]. године са натписом на [[јерменски језик|старојерменском]] и [[старословенски језик|старословенском]] језику, пренета из цркве у [[Орешковица|Орешковици]], познате као Јерменска.
 
У средишњем делу храма налазио се гроб непознатог [[монах]]а синаита али су мошти однете у Бугарску током бугарске окупације 1915. године.
У средишњем делу храма налази се гроб непознатог [[монах]]а синаита, једног од многих који су у доба [[Кнез Лазар|Кнеза Лазара]] и [[Стефан Лазаревић|Деспота Стефана Лазаревића]], његовог сина, дошли у Србију пред најездом Турака. Поред манастира је и извор [[Свети Јован Крститељ|Светога Јована]] за који се сматра да има лековиту моћ и да помаже у оздрављењу од болести. Игуман манастира је у једном периоду био [[Тадеј Штрбуловић|отац Тадеј]].
 
Поред манастира је и извор [[Свети Јован Крститељ|Светога Јована]] за који се сматра да има лековиту моћ. Игуман манастира је у једном периоду био најпознатији српски духовник с краја Двадесетог века[[Тадеј Штрбуловић|отац Тадеј]].
 
== Литература ==