Артур Шопенхауер — разлика између измена

м
Бот: исправљена преусмерења
м (Бот: исправљена преусмерења)
| датум_рођења = [[22. фебруар]] [[1788]].
| место_рођења = [[Гдањск]]
| држава_рођења = [[Пруска|Пруско краљевство]], данас [[Пољска]]
| датум_смрти = [[21. септембар]] [[1860]].
| место_смрти = [[Франкфурт на Мајни]]
| регија = Западна филозофија
| школа_филозофије = [[кантијанизам]], [[идеализам]]
| главна_интересовања = [[метафизика]], [[естетика]], [[феноменологија]], [[морал|морализам]], [[психологија]]
| значајне_идеје = [[воља (филозофија)|воља]], [[четвороструки корен разума]]
| утицаји_од = [[Џорџ Беркли|Беркли]], [[Матијас Клаудиус|Клаудиус]], [[Џон Лок|Лок]], [[Платон]], [[Жан- Жак Русо|Русо]], [[Барух Спиноза|Спиноза]], [[Имануел Кант|Кант]], [[Јохан Волфганг Гете|Гете]], [[Буда]], [[Упанишаде]]
| утицао_на = [[Семјуел Бекет|Бекет]], [[Хорхе Луис Борхес]], [[Сигмунд Фројд|Фројд]], [[Херман Хесе|Хесе]], [[Макс Хоркехајмер|Хоркехајмер]], [[Карл Густав Јунг|Јунг]], [[Томас Ман|Ман]], [[Фридрих Ниче|Ниче]], [[Гилберт Рајл]], [[Лав Толстој|Толстој]], [[Свами Вивекананда|Вивекананда]], [[Ги де Мопасан|Мопасан]], [[Рихард Вагнер|Вагнер]], [[Лудвиг Витгенштајн|Витгенштајн]], [[Марсел Пруст|Пруст]], [[Алберт Ајнштајн]]
}}
'''Артур Шопенхауер''' ({{јез-нем|Arthur Schopenhauer}}; [[Гдањск]], [[22. фебруар]] [[1788]] — [[Франкфурт на Мајни]], [[21. септембар]] [[1860]]) је био немачки филозоф [[идеализам|идеалист]], класични представник [[песимизам|песимизма]]; учио да је [[воља]] основа свега, [[Имануел Кант|Кантова]] „ствар по себи“, суштина света који је само [[представа]]. Воља је вечито незадовољена, и зато је живот бескрајна патња а овај свет најгори могући свет. Циљ свега је [[нирвана]] ([[будизам]]). Главно дело му је ''Свет као воља и представа''. До већег утицаја дошао тек пред крај живота и после смрти. Остала дела преведена код нас: ''Метафизика лепог'', ''Метафизика полне љубави'', ''О стилу и писању'', ''О генију'' и др.
 
== Биографија ==
Међутим, Шопенхауер је завршио своје гимназијске и универзитетске студије, и научио је више него што су му ови институти дали. Доживео је свој сусрет са љубављу и са светом, и последице тога утицале су на његов карактер и његову философију. Постао је суморан, циничан и подложан сумњи. Био је опседнут меланхолијом и злом вољом. Своје луле држао је под кључем и резом, а свој врат никад није поверавао бријачевој бритви. Увек би легао након што би пиштоље ставио настрану поред своје постеље — свакако да се њима послужи ако би наишли провалници. Грају није могао да подноси: »Ја већ одавно мислим (пише он) да квантитет граје коју свако с лакоћом може да подноси стоји у обрнутој сразмери према његовим духовним снагама, и да се отуда може посматрати као случајна мера тих снага.« [[Граја]] је за њега једно мучење за интелигентно биће. Тако претерана употреба живих снага »у куцању, ударању и забијању свакодневно ме је мучила кроз цео мој живот.« Он је имао безмало параноичну идеју о својој несхваћеној величини. Пошто су му ускраћени успех и слава, он се окренуо у себе и растакао је своју сопствену душу.
 
Није имао ни мајке, ни жене, ни детета, ни породице, ни отаџбине. »Био је апсолутно усамљен, без иједног пријатеља — а између једног и ниједног читава је бескрајност.« Националистичким грозницама свога времена био је још мање приступачан него [[Гете]]. Године [[1813]]. пао је испрва толико под утицај [[Фихте]]овог ентузијазма за један ослободилачки рат против [[Наполеон I Бонапарта|Наполеон]]а да је мислио на добровољачку службу, и стварно купио ратну опрему. Али, касније се предомислио; мислио је да је »Наполеон најзад само снажно и несметано изразио исти нагон за самоодржањем и исту жудњу за животом коју осећају сви смртни људи, али је морају угушивати.« Уместо да иде у рат, он је отишао на село и написао своју докторску тезу из философије.
 
После своје дисертације ''О четвороструком корену става довољног основа'' ([[1813]].), Шопенхауер је све своје време и сву своју снагу посветио раду који ће бити његово мајсторско дело — ''Свету као вољи и представи''. Свој рукопис ''-{magna cum laude}-'' послао је издавачу; ту је дело, писао је, које није само подгрејавање старих идеја, него један изванредно кохерентан систем оригиналних мисли, »у највишем степену јасан, разговетан, и не без лепоте«; »то ће бити једна од оних књига које доцније постају извор и подстрек стотинама других књига.« Много година касније, Шопенхауер је био толико уверен у своје решење главних проблема философије да је хтео да носи печатни прстен са сликом сфинге која се строваљује у понор, као што је обећала да ће то учинити кад се одгонену њене загонетке.
Шопенхауер је себе свега толико унео у то једно дело да су сви његови каснији радови само коментари тог дела; он је постао талмудиста своје сопствене Торе. Године [[1836]]. објавио је већу расправу ''О вољи у природи'', која је, донекле прерађена [[1844]], ушла у проширено издање ''Света као воље и представе''. Године [[1841]]. изашла су ''Оба основна проблема етике'', а [[1851]]. две садржином богате свеске ''Парерга и паралипомена'' (дословно: Споредни радови и допуне), које су и на енглески преведене као ''Огледи''. За ово своје најпопуларније и мудрошћу и духовитошћу испуњено дело Шопенхауер је, као целокупан хонорар, добио десет бесплатних примерака.
 
Пошто је оставио Вајмар, само једна авантура помела је монотонију његове истраживачке усамљености. Надао се да ће моћи да предаје своју философију на неком од великих немачких универзитета; године [[1822]]. му се за то пружила прилика, кад су му допустили да се у [[Берлин]]у хабилитује као приватни доценат. Своја предавања стављао је намерно у оне исте термине у које је тада и моћни [[Георг Вилхелм Фридрих Хегел|Хегел]] стављао своја. Шопенхауер је очекивао да ће студенти њега и Хегела посматрати очима потомства; али, читао је пред празним клупама. Одрекао се предавања, и осветио се љутим напоменама против Хегела које унакажују каснија издања његовог главног дела. Године 1831. у Берлину је избила колера; избегли су и Хегел и Шопенхауер; али, Хегел се вратио сувише рано, заразио се, и умро за веома кратко време. Шопенхауер се зауставио у [[Франкфурт на Мајни|Франкфурт]]у на Мајни, где је остао до смрти.
 
Као осетљив песимиста, клонио се покушаја да своје издржавање заслужује пером. Био је наследио један део очеве радње, па је живео у скромној удобности од прихода које је добијао од тог дела. Свој новац улагао је с умешношћу необичном за једног философа. Кад је пословно друштво у којем је имао свој део пало под стечај, и други повериоци били споразумни да буду подмирени седамдесетпроцентним подмирењем, Шопенхауер је упорно тражио пуну исплату, и добио ју је. Имао је довољно средстава да узме под кирију две собе; у њима је становао тридесет година, са својим кудровом, као јединим другом. Малом псу дао је име [[Атма]] (брамански израз за »Светску душу«); али, варошки враголани звали су га »млади Шопенхауер«. Вечерао би обично у »Енглеском двору«. Сваки пут кад би почео да једе ставио би преда се на сто један дукат; после јела метнуо би га опет у џеп. Напослетку, један несумњиво неуздржљив конобар запитао га је шта значи та непроменљива церемонија. Шопенхауер је одгворио да се тајно заветовао да ће у сандуче у које се ставља милостиња убацити дукат чим присутни [[Енглези|енглески]] официри престану да говоре само о коњима, женама и псима.
 
Универзитети нису ништа забележили о њему и о његовим делима да се као обистини његово тврђење како се сваки напредак у философији врши изван академских зидова. »Ништа немачке научнике није вређало јаче него Шопенхауерова различност од њих«, каже [[Фридрих Ниче|Ниче]]. Али, Шопенхауер се постепено навикавао да буде стрпљив; био је уверен да ће га, мада касно, ипак признати. И напослетку, полагано, признање је дошло. Људи средњих класа — адвокати, лекари, трговци — нашли су у њему философа који им је пружао не само претенциозан метафизички жаргон, него разумљив преглед појава актуелног живота. [[Европа]] која је изгубила веру у идеале и напоре [[1848]]. године дочекала је готово са клицањем ту философију која је изражавала очајање од године [[1815]]. Напад науке на теологију, социјалистичко оптуживање због сиромаштва и рата, биолошко наглашавање борбе за опстанак — сви ти чиниоци помогли су најзад да се рашири Шопенхауерова слава.
 
Он још није био сувише стар да ужива у својој популарности: пожудно је читао све чланке који су о њему написани; молио је своје пријатеље да му шаљу сваку штампану напомену коју могу наћи — а он ће платити поштарину. Године [[1854]]. [[Рихард Вагнер|Вагнер]] му је послао један примерак свог дела ''Прстен нибелунга'', са неколико попратних речи којима одаје признање Шопенхауеровој философији музике. Велики песимиста преобразио се у својој старости у оптимисту; после јела свирао би истрајно у [[флаута|флауту]], и благодарио би времену што га је ослободило ватре његове младости. Са свих страна долазили су људи да га походе; и о свом седамдесетом рођендану, године 1858, био је претрпан честиткама са свих страна света.
1.572.075

измена