Национализација — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Бот: Селим 45 међујезичких веза, које су сад на Википодацима на d:q178564 |
м Бот: исправљена преусмерења |
||
Ред 1:
{{Без извора}}
{{пов}}
'''Национализација''' је процес принудног (на основу акта власти) прелаза у државну својину крупних или свих привредних [[предузеће|предузећа]] одређене привредне гране или целокупне [[индустрија|индустрије]], која је до тада била у [[
Ова мера може укључити одговарајућу или делимичну накнаду, а може бити и без икакве накнаде.
Ред 7:
Предмет национализације осим индустријских објеката може бити и сва друга покретна и непокретна [[имовина]] у валсништву грађана - [[стамбене зграде]], [[пословни простор]], земљиште, возила итд.
Национализација представља једну од првих и најрадикалнијих привредно-политичких мера готово свих [[
Ова мера може се спровести у случајевима рата или природних катастрофа када обично има привремени карактер.
Ред 13:
== Национализација у Југославији ==
У [[
идеолошко-политичку матрицу. Након преузимања имовине Краљевине Југославије, прва се на удару нашла приватна имовина домаћих и страних лица, која је мерама државне принуде као што су [[конфискација]], [[секвестрација]], [[аграрна реформа]], [[колонизација]]
и [[национализација]], без обзира на вољу власника и без икаквог обештећења, одузимана и претварана у државну, односно друштвену својину.
Законом о аграрној реформи и колонизацији [[1945|1945.]] године су од приватних власника (сељаци и други власници, банке, предузећа, акционарска друштва, цркве) у корист државе одузети бројни земљораднички и неземљораднички поседи пољопривредног и шумског земљишта, као и земљишни поседи [[
Национализација се правдала „одузимање имовине ратним профитерима“, као и познатим левичарским ставом „Имовина је крађа!"
Ред 23:
У социјалистичкој Југославији, у два маха је рађена национализација.
Национализацијом из [[1946|1946.]] године, која се наставила на већ увелико спровођену ратну и поратну конфискацију, дошло је до подржављења покретне и непокретне имовине, као и [[патент|патената]], [[лиценца|лиценци]], службености, рударских и других права приватних привредних предузећа у 42 привредне гране, тако да након тога ни једно предузеће које је било од значаја за државу и њену привреду, није остало у приватним рукама.
Преостала приватна предузећа мањег, локалног, значаја подржављена су, такође, непосредно после тога ([[1948|1948.]] године) донетом новелом Закона о национализацији, чиме је окончана национализација у привреди.
Други талас национализације уследио је [[1958|1958.]] године када су у државно власништво прешли станови, приватне зграде и грађевинско земљиште у броју, односно површини већим од законског максимума.
Приватна својина на некретнинама преко законом утврђеног лимита није се могла стицати ни правним послом, ни наслеђивањем нити кроз брачну тековину.
Ред 41:
==== Денационализација у земљама бивше СФРЈ ====
Државе настале на подручју бивше [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|СФРЈ]], осим [[Србија|Србије]] и Федерације [[Босна и Херцеговина|Босне и Херцеговине]], током деведесетих година 20-тог века донеле су своје законе о [[реституцији|реституцији]] и обештећењу, али нису још коначно спровеле те законе, осим Словеније која тај процес приводи крају.
[[Словенија]] је Закон о денационализацији донела [[1991|1991.]] г.- „Урадни лист“ Републике Словеније бр. 27/1991, 31/1993, 65/1998, 66/2000, као и одлуке Уставног суда Словеније у бр.56/92, 13/93, 24/95, 20/97, 23/97, 76/98.
[[Хрватска]] је свој закон донела [[1996|1996.]] године - Хрватски „Закон о накнади за имовину одузету за вријеме југославенске комунистичке владавине“ објављен је у службеном гласилу Републике Хрватске „Народне новине“, бр. 92/1996, а потом више пута мењан - »Народне новине«, бр. 92/1996., 39/1999., 42/1999., 92/1999., 43/2000, 131/2000., 27/2001, 65/2001, 118/2001. и 80/2002. Значајну измену овај закон је претрпео [[1999|1999.]] године (НН 39/1999) и то не новелом законодавца, већ Одлуком Уставног суда Хрватске број У-И-673/1996 од 21. априла 1999. године. која је озакоњена последњом новелом Закона од 5. јула [[2002|2002.]] године.
У [[Македонија|Македонији]] Закон о денационализацији усвојен је [[1998|1998.]] године - „Службен весник на Република Македонија“ број 43/2000-пречишћен текст;
[[Република Српска]] је донела Закон о враћању одузете имовине и обештећењу [[2000|2000.]] године - „Службени гласник“ Републике Српске, бр. 13/2000, али је исти суспендован одлуком Високог представника за БиХ.
И [[Црна Гора]] је 23. марта 2004. године донела свој Закон о повраћају одузетих имовинских права и обештећењу – »Службени лист РЦГ«, бр. 21/2004 којим је дерогиран две године раније донети Закон о праведној реституцији.
Ред 55:
У Федерацији [[Босна и Херцеговина|Босни и Херцеговини]] је сачињен нацрт „Закона о реституцији“ и 5. маја 2002. године прослеђен у парламентарну процедуру, али је потом повучен из процедуре ради дораде.
У Србији је [[2006|2006.]] године усвојен Закон о враћању (реституцији) имовине црквама и верским заједницама и основана је посебна државна организација – Дирекција за реституцију која спроводи у пракси само један сегмент денационализације – враћа без накнаде одузету имовину само црквама и верским заједницама, њиховим друштвима и задужбинама. Грађани и сви остали бивши власници чекају доношење закона о денационализацији који је у припреми.
==== Денационализација као нова филизофија ====
| |||