Битка код Каре — разлика између измена

|страна2= [[ПартиПартијско царство|Партско краљевство]]

|јачина2=9.000 лаких коњаника-стрелаца,<br />1.000 катафракта (тешка [[konjica|коњица]])

Рат у Партском краљевству је резултат политичких договора [[Први тријумвират|Првог тријумвирата]] између [[Марко Лициније Крас|Марка Краса]], [[Гнеј Помпеј Велики|Помпеја]] и [[Гај Јулије Цезар|Јулија Цезара]]. У марту и априлу [[56. п. н. е.]] одржани су састанци у Равени и Луци, у Цезаревој провинцији [[Галија (римска провинцијаобласт)|Галији]], у циљу учвршћења пољуљаног партерства створена четири године раније. Договорено је да ће чланови [[тријумвират]]а помагати један другом у одржавању политичке моћи и утицаја; Цезарове контроле над [[Галија (римска провинцијаобласт)|Галијом]] уочи избора [[55. п. н. е.]], односно заједничке Красове и Помпејеве друге кандидатуре за римског [[конзул]]а. Договор је укључивао међусобну војну, финансијску и политичку подршку. Након успеха на римским политичким изборима, договорено је да Помпеј управља [[Хиспанија|хиспанским]] провинцијама, док је Красу припала контрола над [[Сирија|Сиријом]], што је имплицирало укључивање у рат против [[ПартиПартијско царство|Партског краљевства]].

Екстремно богати Марко Крас имао је око шездесет година када је одлучио да се упустити у сукоб с Партима. Антички историчари попут [[Плутарх]]а често истичу Красову похлепу као главни мотив за ратовање<ref name="autogenerated1">{{cite web|url=http://classics.mit.edu/Plutarch/crassus.html |title=The Internet Classics Archive &#124; Crassus by Plutarch |publisher=Classics.mit.edu |date= |accessdate = 23. 10. 2010.}}</ref> Иако је био најбогатији човек [[Антика|античког доба]], није стекао војну репутацију у [[Рим]]у, упркос успешном гушењу [[Spartak|Спартак]]ове побуне робова. Плутарх спомиње како је сам Цезар дао моралну подршку Красовом настојању на нападне Парте, оцењујући такав поход респектабилним и нимало конкурентским његовим личним војним походима. [[Марко Тулије Цицерон|Цицерон]] пак додаје још један разлог; Красову амбицију да победом над Партима изједначи војну славу с Цезаром који је успешно покорио Галију<ref name="autogenerated1"/>

Упркос критикама, Марко Крас је напустио Рим [[14. новембар|14. новембра]] [[55. п. н. е.]] и запутио се на исток, где му се у Сирији током [[зима|зиме]] [[54. п. н. е.|54.]]-[[53. п. н. е.]] прикључио и његов син, који је довео хиљаде [[Келти|келтских]] коњаника из Галије који су били одани младом вођи све до своје смрти.

Крас је стигао у [[Сирија|Сирију]] крајем [[55. п. н. е.]] и одмах је почео да троши свој огромни капитал на стварање сопствене војске. Уз помоћ [[Хеленизамхеленистичка ера|хеленистичких]] насеља у [[Сирија|Сирији]] и [[Јерменија|јерменског]] краља [[Артавасдес II|Артавасдеса II]], Крас је кренуо на Партско краљевство. Артавасдес му је саветовао да крену кроз Јерменију да би избегли пустиње, али је Крас тај предлог одбио. Као одговор, партски краљ [[Ород II]] је поделио снаге и повео већину своје војске, углавном пешадијске [[Стрелац (војник)|стрелце]] и мањи део [[Коњицаkonjica|коњице]], на север да казни Јермене. Остатак војске који су чинили углавном коњаници послао је да извиди, успори или уништи Красову војску. Тај остатак војске водио је генерал [[Сурена]], који се суочио с [[Римска војска|римском војском]] у близини града Каре (Харана). Иако су римски војници били деморализовани због вруће климе, били су четири до пет пута бројнији од партских војника.

[[Датотека:Knight-Iran.JPG|left|мини|Рељеф у [[Иран]]у који приказује тешку [[Коњицаkonjica|коњицу]] ([[катафракт]]е).]]

Партска војска од 1.000 [[катафракт]]а (тешка [[konjica|коњица]]) и 9.000 стрелаца на коњима сусрела се с Римљанима код Харана. Те снаге ипак нису били део главне партске војске која је кренула у [[Јерменија|Јерменију]] под вођством краља [[Ород II|Орода II]], већ помоћна војска која је требало да извиђа и успорава римско напредовање, или да порази Римљане у случају да буду довољно слаби. Красова коњица се пробила на челу римске војске и сукобила се са катафрактима, али инфериорно римско оружје није успевало да пробије тешке оклопе партске коњице. Римска коњица које је бројчано било чак четири пута већа од партске убрзо је потпуно уништена, заједно с Красовим сином Публијем који је убијен.

[[Датотека:SurenaImage.jpg|десно|175px|мини|Партски принц [[Сурена]], пронађен у Кузестану око године [[100|100.]], изложен у Националном музеју у [[Иран]]у.]]