Суд (логика) — разлика између измена

'''Суд''' (логика), изказ који тврди или пориче; уз појам и закључак један од битних елемената формалне [[Логика| логике]] (по неким логичарима “читава је формална логика наука о судовима“).<ref name="Козара">Група аутора, Енциклопедија лексикографског завода, Југословенски лексикографски завод, Загреб, 1962.г.</ref>

Суд је састављен од субјекта „С“, предиката "П" и копуле која изриче различите односе између С и П. Традиционална елементарна логика дијели судове по [[Квантитет| квантитету]] , [[квалитет| квалитету]], релацији и модалитету.

* По кванитету, тј. по њиховом опсеговном однусу, судови могу бити универзални (Сви су људи смртни), партикуларни (Нека смртна бића су људи) и сингуларни (Сократ је човјек).

* Квалитетом суда изказује се прихватање или одбацивање односа између субјекта и предиката, тј. њихова садржајна релација, а по њој се судови дијеле на афирмативна (С је П), негативне (С није П), односно лимитативне ( С је не-П).

* По релацији судови могу означавати безусловни однос и тада су категорички (С је П) или тек условни однос и тада су хипотетички ( Ако је А, тада је и Б). Неки логичари сматрају да с обзиром на релацију постоје и тзв. раставни или дисјунктивни судови, у којима се различити предикати међусобно искључују (С је или П1 или П2 или ...) .

* По модалитету судови могу изражавати или само вјероватну оправданост везе између субјекта и предиката (тзв. проблематични судови) или изрицати стварну, фактичkу везу, која доиста постоји (тзв.асерторни судови) или тврдити општу логичку нужност везе између субјекта и предиката (тзв. аподиктички судови). Логички суд иманентно изказује неку тврдњу, а самим тим у себи увијек садржи могућност да буде истинит или неистинит (што не мора бити садржано у реченици која нпр. може исказивати и неку молбу, питање или жељу). Логички суд посједује, дакле, осим три елемента што их је утврдила традиционална логика, и „метаграматички“ тзв. четврти елемент тврдње, важење или неважење, елемент одлуке, тј. „практичког држања“ [[Хајнрих Рикерт]] (Rickert), што има психолошке колерате у пристајању односно непристајању субјекта који изриче суд. Да је логички суд четвророчлана а не трочлана конституција, то је модернијој логици акцентуирала особито баденска школа ([[ Вилјем Винделбанд]], Рикерт, тзв. вриједносна логика, по којој мислити значи афирмисати логичку вриједност), о томе су расправљали и [[Рудолф Херман Лоце]] ({{јез-де|“Urteil über Urteil”}} као четврти елемент ), [[Кристоф фон Сигварт]] („свјест о објективном важењу“), [[Франц Брентано]] (моменат увјерења) као и [[М. Петрас]] у расправи „Теорија суда“. Из различитог тумачења односа предиката и субјекта настале су различите теорије суда. Док је нпр. [[Аристотел]] сматрао да је сваки суд уврштавање појма субјекта под опсег појма предиката, други су логичари утврдили обрнути однос или пак однос идентичности (тј. да формално исправан суд може само изрицати пуку [[Таутологија|таутологију]] А=Б). По такозваној егзистенцијалној теорији у суду се изриче постојаност, егзистенција одређене везе субјекта и предиката. Једностраности различитих формалнологичких приступа проблематици суда настоје се превладати у оквиру нових истраживања која се темеље на [[Дијалектика| дијалектичком]] схватању односа субјекта и предиката ([[М. Марковић]] ). Однос између њих није ни однос по обиму ни искључиво по садржају, јер се у акту суђења обим појма субјекта укључује у обим појма предиката, а садржај појма предиката у садржај појма субјекта као једна од његових карактеристика. Дијалектичка логика, која преузима и у себи укључује све позитивне резултате формалне логике, облике мишљења увијек проучава у нераздвојној вези са садржајем и уз поштовање правила инстистира увијек само с обзиром на конкретне чињенице у којима се суди.