Хришћанство — разлика између измена

Засновано је на учењу и [[живот]]у [[Исус]]a [[Христос]]a из [[Назарет]]а у [[Галилеја|Галилеји]], описаног у [[Нови завет|Новом завјету]]. Сви који су се окренули Христосу и вјерују у њега и слиједе његовом учењу су његови слиједбеници и зову се [[хришћани]]. Сви хришћани заједно чине [[Црква|Христову цркву]] која, по Новом завјету [[Свето писмоБиблија|Светог писма]], представља Исусово тијело.

Хришћани вјерују да је Исус [[Sinsin BožijiBožji|син Божији]] и [[Месија]] (Христос) за кога су [[пророци]] најавили да ће доћи на [[Земља|Земљу]] ([[Стари завет|Стари завјет]]) да [[Спасење|спаси]] људе од [[смрт]]и. За хришћане, Исус Христос је учитељ, модел за прави начин живота на Земљи, једно од три личности [[Бог]]а, спасилац човјека, који је на [[крст]]у дао свој живот за све људе, да би се људи могли искупити за своје [[грех|гријех]]е и на тај начин спасити од смрти. Хришћани вјерују да је Исус [[Васкрсење|васкрсао]] из мртвих, трећи дан по [[Isusovo raspeće|распећу]], касније се [[Вазнесење Господњеспасовдан|узнео]] на небо, и на тај начин побиједио [[смрт]]. Већина хришћана сматра да ће Исус поново доћи на Земљу узети своју [[Црква|Цркву]] и судити свим људима (живима и мртвима) који су икада живјели на Земљи.

Исус Христос је проповиједао о будућем [[Царство небеско|Божјем (небеском) царству]] и значају његова боравка на Земљи. Многи поборници су га сматрали [[Месија|Месијом]]. Грчка ријеч ''-{Χριστός}-'' у преводу значи месија, па су тако прве Христове слиједбенике у [[Антиохија|Антиохији]] назвали хришћанима (''-{χριστιανοί}-''), именом које је остало до данас. Хришћанство је представљало прву универзалистичку религију, насупрот дотадашњим националним религијама, и проповиједало једнакост свих људи пред [[Бог]]ом: [[Јевреји|Јевреја]], [[Грци|Грка]], [[РимљаниАнтички Рим|Римљана]], сиромашних, богатих, жена, мушкараца. Због свега што је Исус проповиједао, а што је доста опширно описано у четири [[Јеванђеље|јеванђеља]] (која су прве четири књиге Новога завјета), број Исусових ученика и слиједбеника је брзо растао, посебно међу сиромашним људима.

По поријеклу, хришћанство је сродно [[Јудаизам|јудаизму]], са којим има доста заједничких текстова. [[Библија#Хебрејска Библија|Хебрејска Библија]], је у хришћанском контексту позната као [[Стари завет|Стари завјет]]. Хришћанство се сматра за [[Аврамске религије|Аврамску религију]], заједно са јудаизмом и [[Ислам|исламом]]. Најраније свједочанство о хришћанима и хришћанству налази се у [[Дела апостолска|Апостолским дјелима]] (једна од библијских књига Новога завјета) Дјела 11:26: ''„И они се цијелу годину састајаше са Црквом, и учаше многи народ; и најприје у Антиохији ученици бише названи хришћани.“''

[[Догма]]тске разлике, као и политичке прилике и разни интереси су довели до тога да је данас хришћанство раздијељено и разједињено. Међу великим бројем људи, који се изјашњавају да су хришћани, многа хришћанска начела се данас не примјењују и не поштују. Велики број хришћана у разним [[Деноминацијарелигијска (религија)деноминација|деноминацијама]] свели су своје ''„хришћанство“'' на неколико ритуала — обреда, којима присуствују неколико пута годишње (на тзв. [[Празници Српске православне цркве|црквене празнике]]).

Хришћанство је играло виталну улогу у обликовању Западне цивилизације, бар од [[4. век|4. вијек]]а нове ере. Данас, хришћанство представља територијално најраспрострањенију и бројчано највећу свјетску религију (од 1.5 до 2.1 милијарде људи се изјашњава да су хришћани).<ref>"између 1,25 and 1,75 милијарди припадника, зависно од примењених критеријума“ (McGrath, ''Christianity: An Introduction'', page xvl.)</ref><ref>"1.5 милијарда хришћана“ (Hinnells, ''The Routledge Companion to the Study of Religion'', p. 441.)</ref><ref>[http://www.adherents.com/Religions_By_Adherents.html Maakovor Religions Ranked by Size], Приступљено 24. 4. 2013.</ref>

Званично, хришћанство настаје у [[1. век|1. вијек]]у нове ере међу слиједбеницима Исуса Христа. [[Рождество ХристовоБожић|Рођење Исуса Христа]] представља почетак нове ере и новог рачунања времена.

Под водством [[Апостоли|апостола]] [[Свети Петар|Петра]], [[Апостол Павле|Павла]] и осталих, настајале су хришћанске заједнице најпре од [[Јевреји|Јевреј]]а који су напустили [[јудаизам]] и прихватили Исусово учење; те хришћанске заједнице од невјерника (не Јевреја).

Може се рећи да су темељи хришћанства постављени [[200020. век п. н. е.|2000.]] година прије нове ере, појавом пророка [[Аврам]]а, [[Исак]]а и [[Јаков]]а. Аврам, Исак и Јаков су представљени као [[пророци]] који су вјеровали у бога кога су називали [[Јехова]] ([[хебрејски језик|хебрејски]]: יתזח односно јахвх- правилан назив је Јахве, а не Јехова али се овај други појам одомаћио од -{XIV}- вијека). Они су проповиједали божије ријечи међу људима и тако је народ знао о постојању Јехове.

[[Рано хришћанство]] се појављује на тлу [[Израел|Израела]], који су тада били освојили [[Антички Рим|Римљани]]. За само три вијека, постало је званична религија многих држава и народа. Хришћанство се раширило преко [[Средоземно море|Средоземља]], са прогонима од стране римских [[император]]а. Од почетка, хришћани су били изложени разним врстама [[злочин]]а, укључујући спаљивања, мучења, распећа, прогоне итд. Римски император [[Нерон]] је [[64]]. године оптужио хришћане за [[велики пожар у Риму]]. [[Црква]] сматра, да су тада под Нероном, апостоли Петар и Павле убијени у [[Рим]]у. Даље прогањање хришћана и цркве се наставља и под девет других римских императора, највише под владавином [[Деције Трајан|Деција Трајана]] и [[Диоклецијан]]а.

Негде око [[150|150.]] године хришћански учитељи, у сврху одбране своје вјере, почињу са писањем теолошких и апологетских дјела. Ови аутори су знани као [[црквени оци]]. Посебно познати су: [[Игњатије Богоносац]], [[Поликарп]], [[Јустин Филозоф]], [[Иринеј Лионски]], [[Тертулијан]], [[Климент Александријски]] и [[Ориген]].

На хришћанство су у то вријеме имале утицај друге различите вјере као, [[гностицизам]] и [[Митра (митологија)|митраизам]]. Исто тако хришћанство је прихватило неке елементе од [[Паганствопаганизам|паганских]] религија. О нивоу или степену утицаја на хришћанство, мишљења међу [[Научникнаука|научницима]] се доста разликују.

Император [[Константин Велики]] ([[4. век|4. вијек]]) је [[313]]. године озаконио хришћанство, а [[Теодосије I]] га [[380]]. године прогласио за религију [[Римско царство|Римског царства]]. Константин је сазвао [[Први васељенски сабор]] који је одржан у [[Никеја|Никеји]] у [[Мала Азија|Малој Азији]] током маја и јуна [[325]]. године. То је био први [[Васељенски сабори|васељенски сабор]] хришћанске цркве, а његовом најзначајнијом посљедицом се сматра, доношење прве обједињене хришћанске [[доктрина|доктрине]] тзв. „''[[Никејско-цариградски симбол вере|Никејско-цариградског симбола вјере]]''“.

[[Константин Велики]] је био амбициозан човјек који се за хришћанство везао постепено. У том постепеном прелазу, удаљавајући се од [[паганствопаганизам|паганства]], већ [[315]]. године одбија да се попне на [[капител|капитол]] како би принио жртве пред паганским [[храм]]ом бога [[Јупитер]]а. Године [[319]]. цар је толико одступио од паганства, да је те године објавио едикт о поништавању паганских вјера. Ипак, унеколико помирљива [[политика]] према паганима остаје на снази, све до [[323]]. године, када побјеђује свог зета [[Лициније|Лицинија]] у борби за власт, и када постаје једини владар [[Римско царство|Империје]].

Последњих година, пред [[смрт]], Константин је наредио градњу [[Црква Светих апостола у Цариграду|Цркве Светих апостола]] у [[Византијски Цариград|Цариграду]], на једном узвишењу које надвисује цио град. Имао је жељу да буде [[Крштење|крштен]] на ријеци [[Јордан (река)|Јордану]], али га је лоше здравље у томе спријечило. Непосредно након [[Ускрс|Васкрс]]а [[337|337.]] године, крштен је у [[Никомедија|Никомедији]], од стране [[Јевсевије Никомедијски|Јевсевија Никомедијског]], а умире [[22. мај]]а [[337]]. године на сам празник [[Духови (празник)|Духове]].

У то вријеме развијају се и први облици [[монаштво|монаштва]]. Око [[500|500.]] године [[Бенедикт Нурсијски]] је поставио монашка правила, са чиме је основао систем по којима су се управљали [[манастир]]и на западу.

У [[8. век|8. вијек]]у долази до спора око [[икона]], које је византијска страна промовисала. Коначно, [[787]]. године на [[Седми васељенски сабор|Другом никејском сабору]], борбе су се окончале у корист признавања [[икона]] и иконографије.

Долази до подјеле хришћанске цркве на Западну ([[латински језик]]) са сједиштем у [[Рим]]у, и Источну ([[грчки језик]]) са сједиштем у [[Византијски Цариград|Константинопољ]]у, са значајнијим заједницама у [[Коптска православна црква|Египту]] и [[Сиријска православна црква|Сирији]]. Западна и Источна црква се не слажу у многочему прије свега у вези бројних [[администрација|административних]], [[литургија|литургијских]] и [[доктрина]]рних ствари, од којих иступа посебно учење о [[филиокве]] и примат [[папа|папе]] у црквеној хијерархији. [[ВеликаВелики шизмараскол|Шизма]] је остала и до данашњих дана.

Од [[7. век|7. вијек]]а, хришћанство је на удару [[ислам]]а који је освојио [[Блиски исток]], сјеверну [[Африка|Африку]] и већину [[Пиринејско полуострво|Пиринејског полуострва]]. Слиједили су многи војни конфликти, укључујући: [[Крсташки ратови|Крсташке ратове]], шпанска [[Реконкиста]], [[Пад Цариграда (1453)|пад Византијског царства]] и југоисточне Европе под [[Османско царство|турску власт]].

[[Западно хришћанство]] у [[средњи вијек|средњем вијеку]] карактеришу сукоби локалних власти и [[Папа]], развој [[теологија|теологије]] и [[филозофија|филозофије]]. Због великог незадовољства и корупције у [[Католичка црква|Католичкој Цркви]], појавила се потреба за [[Реформација|реформацијом]]. [[Католичка црква]] успијева да покрене [[Протестантизам#Контрареформација|Контрареформацију]] са [[Трентски савјет|Трентским савјетом]] ([[1545]]—[[1563]], након издавања [[95 теза]] [[1517]]. године од стране [[Мартин Лутер|Мартина Лутера]]. Ово је један од кључних периода у историји западног хришћанства када долази до [[Реформација|реформације]], која је довела до појаве бројних огранака у хришћанству из [[РимокатоличкаКатоличка црква|Римокатоличке цркве]]. Тако [[1534]]. године енглески краљ [[Хенри VIII Тјудор|Хенри VIII]], проглашава себе поглаварем [[Црква Енглеске|цркве Енглеске]], [[1536]]. године укидају се [[манастир]]и у [[Енглеска|Енглеској]], [[Велс]]у и [[Ирска|Ирској]].

Као резултат [[Колонијализам|колонијалне експанзије]] од стране моћних држава, као и због [[мисионар]]ског жара, западно хришћанство се у разним облицима проширило на подручја [[СјевернаСеверна Америка|Сјеверне]] и [[Јужна Америка|Јужне Америке]], [[Океанија|Океаније]], источне [[Азија|Азије]] и подсахарске [[Африка|Африке]]. У западној [[Европа|Европи]] долази до ратова гдје су религијски сукоби играли велику улогу.

Са све већим [[просветитељство|просвјетитељство]]м, западно хришћанство се суочава са новим научним тумачењима, као и са појављивањем [[Biblijska kritika|библијског критицизма]], [[Скептицизам|скептицизмом]] и савремене политичке идеологије, [[Либерализам|либерализмом]], [[Национализам|национализмом]] и [[социјализам|социјализмом]] ([[комунизам|комунизмом]]). Долази до појава дехристијанизације током [[Француска револуција|Француске револуције]], [[Шпански грађански рат|Шпанског грађанског рата]], а посебно [[Октобарска револуција|Октобарске револуције]].

У 19. и [[20. век|20. вијек]]у, развијају се још и [[екуменизам]], [[Харизматични покрет]] и [[Хришћански фундаментализам]]. У новије вријеме приврженост хришћанству у Европи (посебно западној) је прилично опало, гдје се [[модернизација]] и [[секуларизам]] учвршћују.

У [[1. век|1. вијек]]у, [[хришћани]] су се због прогањања морали тајно окупљати. Заједнице хришћанских вјерника звале су се [[Црквена општина|црквене општине]]. Било их је у свим дијеловима [[Римско царство|римског царства]], и у њима је [[имовина]] била заједничка. Општине су биле организоване у [[Епархија|епархије]] на чијем челу је био [[епископ]].

Црква првих хришћана формирана је око [[апостоли|апостол]]а у [[Јерусалим]]у. После [[Духови (празник)|Духови]] (дан када је, по Исусовом предсказању, [[Свети дух]] сишао на апостоле), они објављују вијести о [[Isusovo vaskrsenjeuskrsnuće|Исусовом васкрсењу]]. Оснивају цркву по цијелом [[Средоземно море|Средоземљу]] које је тада било под влашћу Римљана. Према списима апостола Петра (15—67. н. е), многи јудеисти окрећу се хришћанству. Они бивају искључени из јеврејских заједница.

[[Пад Римског царства|Распадом Римског царства]] [[476]]. године, хришћанство ће постати једина веза између двије новонастале државе — [[Западно римско царство|Западног]] и [[Источно римскоВизантијско царство|Источног римског царства]]. Распадом западног и развојем Источног царства, Средоземљем се развија бриљантна [[хришћанска култура]], која ће прве значајније сукобе имати [[650]]. године са новооснованом [[ислам]]ском религијом.

Бројне несугласице између истока и запада [[Римско царство|Римског царства]], као и различитост филозофских оријентација и тумачења теолошких питања (на примјер тумачење догме о [[СветоСвета ТројствоТројица|Светом тројству]]) у различитим деловима царства проузроковале су раскол, односно подјелу хришћанске цркве. [[Велики раскол]] (грч. шизма) се десио [[1054]]. године чиме је завршен спор између римског [[папа Лав XIX|папе Лава XIX]] и цариградског патријарха [[Михајло Керуларије|Михајла Керуларија]]. С једне стране је остала [[Православна црква]] (која поштује и чува [[Канон (црква)|каноне]] и одлуке [[Васељенски сабори|седам васељенских сабора]]), која одбацује и не признаје универзални ауторитет и примат [[Папа|папе]], и која је данас организована углавном на националном нивоу. На другој страни, настала је [[Католичка црква|Римокатоличка црква]], над којом [[папа]] има потпуну јурисдикцију.

* [[Католицизам|Римокатолицизам]]: [[Католичка црква|Римокатоличка црква]] — највећа од свих хришћанских цркава; чине је Западна црква и 22 [[источне католичке цркве]]; има преко милијарде крштених људи;

* [[Протестантизам]]: Има разних група и деноминација као што су: [[Англиканствоангликанизам|англиканци]], [[Евангелизам|евангелисти]], [[Харизматичка црква|харизматици]], [[Презвитеријанска црква|презвитеријанци]], [[аптисти]], [[Методистичка црква|методисти]], [[Анабаптистичка црква|анабаптисти]], [[Хришћанска адвентистичка црква|адвентисти]], [[Квекерска црква|квекери]], [[Пентекостна црква|пентекостници]] или [[пентекосталци]] итд.

Мање хришћанске деноминације представљају '''[[монофизитство]]''' (јерменско-грегоријанска, јакобитска, [[коптска православна црква|коптска]] и [[етиопска православна црква|етиопска црква]]) и '''[[несторијанство]]'''.

Друге цркве које су се прогласиле за „хришћанске“, али које се удаљују од горње класификације броје око 275 милиона чланова су [[афричка домородачка црква]] са око 110 милиона чланова (груба процјена), [[мормони]] са око 12 милиона чланова, [[Јеховини сведоци|Јеховини Свједоци]] са око 6,6 милиона чланова и друге групе. Све ове групе су настале из разних протестантских група.

Крајем [[20. век|20. вијек]]а, јавља се међу неким хришћанским огранцима жеља за сарадњом, помирењем и међусобним зближавањем. [[Екуменизам|Екуменски покрет]] започео је међу протестантским црквама гдје је проблем заједничког дјеловања био најизраженији. Идеје о помирењу православних и католика су посебно ојачале међу теолозима после [[Drugi vatikanski sabor|II ватиканског сабора]] и повлачењу [[Анатема|анатеме]] између римског [[папа|папе]] и [[васељенски патријарх|васељенског патријараха]] (посјета Павла IV [[Истанбул|Цариграду]] [[1967|1967.]] године).

У [[16. век|16. вијек]]у у западном хришћанству се јавља снажан вјерско-политички покрет реформације чији је вођа био [[Мартин Лутер]]. Реформација је западно хришћанство подијелила на двије основне струје: [[католицизам]] и [[протестантизам]] (латински: protestatio - протест). Повод за побуну Мартина Лутера била је продаја [[Опроштај грехова|индулгенција]], односно опраштање гријехова, чак и будућих, вјерницима за новац. [[ИндулгенцијаОпроштај грехова|Индулгенцију]] је одобрио [[папа Јулије II]]. Покрет реформације и противреформације, расцјеп до ког је дошло у западном хришћанству, били су повод за многе дуге и тешке вјерске ратове ([[Вартоломејска ноћ]], [[Стогодишњи рат]]). Касније је [[Жан Калвин]] створио своју интерпретацију протестантских учења. Оно што разликује протестантизам од католицизма је одбацивање свих црквених одлука, неприхватање папе као посредника између Бога и вјерника и одбацивање култа [[светац]]а, [[икона]] и [[Мошти]]ју. Савремени протестантизам се дијели на [[Лутеранизам|Лутеранску]], [[Калвинизам|Калвинистичку]] и [[Англиканизам|Англиканску]] цркву.

[[Никејско-цариградски симбол вере|Символ вјере]] (лат. credo «ја вјерујем») представљају доктриналне изјаве, обично на религиозној основи. Почело се са формулом крштења да би се касније то раширило на изјаве вјере.

Апостолски симболи вјере (Symbolum Apostolorum) су били развијени између [[2. век|2.]] и [[9. век|9. вијек]]а Апостолски симболи вјере нису се ни до данас промијенили и више или мање су присутни у већини деноминација.

* светост [[Црква|цркве]] и [[евхаристија|причешће]] светих

[[Никејско-цариградски симбол вере|Никејско-цариградски симбол вјере]], који је био одговор на [[аријанство|аријанизам]], је формулисан на [[Први васељенски сабор|Никејском сабору]] [[325]]. године и у [[Византијски Цариград|Константинопољу]] [[381]]. године. Потврђен је као универзални симбол хришћанства [[Трећи васељенски сабор|Ефеским сабором]] [[431]]. године.

Основно начело хришћанства је вјера у Исуса, сина Божијега и Месију (Христа). Исус је рођен је у [[Витлејем|Витлејему]] у [[Израел]]у ([[Палестина (регион)|Палестини]]). Хришћани верују да се [[Исус|Исус Христос]] родио да би проповиједао [[Јеванђеље]], Божију добру вијест, и да би народ поучавао. Кључно вјеровање је вјеровање о Исусововом распећу, које представља откуп свих људских гријехова, и његово [[васкрсење]] из мртвих. Дан Исусовог рођења хришћани празнују као [[Божић]], а дан његовог васкрсења из мртвих као [[Ускрс|Васкрс]]. Дан Христовог страдања — распећа, обиљежен је као [[Велики петак]]. Хришћани вјерују у опште васкрсење мртвих и у нови живот.

Најновија истраживања потврђују да је Исус постојао (дјела нехришћанских књижевника из првог вијека Нове ере – [[Јосиф Флавије|Јосифа Флавија]] и [[Тацит]]а). Основни извор о животу и раду Исуса Христа представља [[Нови завет|Нови завјет]], други дио свете хришћанске књиге, [[Библија|Библије]] (грч. Библија у преводу „Књига“) или Светог писма.

Исус убрзо постаје мудар проповједник. Сакупља народ и преноси им поруке од Бога дате, учећи их хришћанском моралу и принципима. Убрзо затим, почиње да чини чуда: лијечи болесне, храни гладне, оживљава мртве, поји жедне... Око 30. године свог живота бива крштен код [[Јован Крститељ|Јована Крститеља]]. Потом бира дванаест апостола: [[Свети Петар|Петра]] (Симона), [[Андрија Првозвани|Андрија]], [[Јаков Заведејев|Јакова]], [[Апостол Јован|Јована]], [[Апостол Филип|Филипа]], [[Вартоломеј]]а, [[Матеј Јеванђелиста|Матеја]], [[Апостол Тома|Тому]], [[Јаков Алфејев|Јакова]], [[Симон Зилот|Симона]], [[Апостол Тадеј|Тадеја]] и [[Јуда Искариотски|Јуду]]. Послије три године проповиједања бива ухапшен и доведен пред [[Санхедрин]] (јеврејски суд), а потом је предат римском гувернеру [[ПонтијеPontije ПилатPilat|Понтију Пилату]]. Исус је осуђен да умре као роб разапет на крсту. На [[Тајна вечера|тајној вечери]], уочи своје смрти, говори ученицима ко ће га издати. Такође им говори да ће, трећег дана послије своје смрти, васкрснути и придружити се своме оцу на небесима. За хљеб који је преломио и разделио на тој вечери, Исус је рекао да је то његово тијело, а за вино које је насуо и које су пили, да представља његову крв. И да тако треба и да остане. У тренутку када је подлегао у мукама разапет на крсту, спустио се мрак, иако је било подне и наступио је земљотрес. Последње ријечи су му биле: „Опрости им оче, јер не знају шта чине.“

[[Спасење]] од „[[грех|гријех]]а и [[смрт]]и“ се постиже само преко Исуса Христа. Ко вјерује тај ће бити спашен, а ко не тај је већ, с тим да не вјерује у Христа, сам себе осудио.

[[Православна црква|Православни]], [[Католичка црква|католички]] и [[Монофизитство|монофизитски]] хришћани и већина [[Протестантизам|протестантских]] хришћана вјерују у Исуса Христа као једну од три ипостаси (личности), једног јединог Бога. Бог је један, у лику [[Бог Отац|Оца]], [[Бог Син|Сина]] и [[Свети дух|Светог Духа]] — [[Света Тројица]] или Свето Тројство. Има хришћана који не прихватају [[Света Тројица|Свето Тројство]]. Они вјерују да је Исус Божији син, али да није исто што и Бог.

Библија или Свето писмо је хришћанска света књига. Хришћани вјерују да су цијело Свето писмо написали људи надахнути [[Свети дух|Светим духом]]. Састоји се из два дијела: [[Стари завјетзавет|Старог завјета]], у којем је описан настанак Неба и Земље и људи на њој, прошлост човјечанства, до рођења Исуса Христа, и [[Нови завјетзавет|Новог завјета]], у коме је описан живот Исуса, кроз четири [[јеванђеље|јеванђеља]], и будућност људи на Земљи.

Оригинално, [[Нови завет|Нови завјет]] је написан углавном на [[Грчки језик|грчком језику]] у првом и другом вијеку Нове ере. Иначе, сам Исус је говорио [[арамејски језик|арамејским језиком]]. Овај језик данас је скоро мртав. Говори се само у [[Сирија|Сирији]] у Маалули и у неколико мањих енклава. Нови завјет садржи укупно 27 списа канонизованих у неколико фаза закључно са четвртим вијеком, иако су сви текстови били довршени до средине другог вијека. Садржи четири јеванђеља (грчки: evangelion - добра вијест) и то по [[Јеванђеље по Матеју|Матеју]], [[Јеванђеље по Луки|Луки]], [[Јеванђеље по Марку|Марку]] и [[Јеванђеље по Јовану|Јовану]]. Прва три јеванђеља су синоптичка. Нови завјет такође садржи рану црквену историју ([[DjelaДела apostolskaапостолска|Дјела апостолска]]), двадесетједну посланицу и једну апокалипсу ([[Откровење Јованово]]).

Управо четири јеванђеља представљају извјештај о Исусовом животу, о његовим казивањима и дјелима. Према Библији, Исус је зачет [[Безгрешно зачеће|безгрешним зачећем]]. То је најављено од стране старозаветног пророка Исаије „да ће Дјева зачети и родити сина“. Према историјским подацима рођен је у 31. години владавине римског императора [[Октавијан Август|Августа]], у [[Витлејем]]у, у [[Јудеја|Јудеји]], од мајке Марије, у сиромашној јеврејској породици, која се склонила у [[Галилеја|Галилеју]]. [[Галилеја]] је планинска област западно од [[Јорданјордан (ријекарека)|ријеке Јордан]] и [[Галилејско језеро|Галилејског језера]]. Према [[Јосиф Флавије|Јосифу Флавију]], код Јевреја су у то вријеме постојале три филозофске струје: [[фарисеји]], [[садукеји]] и такозвани [[Eseni|есени]]. Треба напоменути, да је Исус био попут рабина (хебрејски: [[учитељ]], познавалац Светог писма), односно јеврејски свештеник и да је он у ствари изнутра реформисао јеврејску религију.

Поред хришћанске Библије, која се разликује код католика и православаца, постоји и [[Библија#Хебрејска Библија|Хебрејска библија]] (енг. The Hebrew Bible, хебрејски: Tanakh).

Хришћанско гледање на [[живот послије смрти]] обично подразумијева вјечни [[рај]] или вјечни [[пакао]], с тим да католици додају и међуваријанту — [[Čistilište|чистилиште]]. Чистилиште је за оне који нису имали смртни гријех на себи. [[православље|православни]] хришћани не верују у чистилиште, као ни већина протестаната.

Многи хришћани нису у сугласности да ли живот послије смрти почиње непосредно по смрти или по [[судњистрашни дансуд|судњем дану]]; и да ли то подразумијева и физичко васкрсење или само претварање у духовни облик. Један број хришћана сматра да [[свијест]] и [[душа]] продужава да живи по [[Смрт|земаљској смрти]]. [[Јеховини сведоци|Јеховини свједоци]] вјерују, да ће праведници имати могућнот да вјечно живе у рајским условима које ће Бог да успостави на Земљи.

Већина хришћана међутим признаје седам светих тајни, које су признате у сљедећим црквама: [[Стара католичка црква|Стара католичка]], [[Католичка црква|Католичка]], [[Независна католичка црква|Независна католичка]], [[Православна црква|Православна]] [[Древноисточне цркве|древноисточне]], и донекле [[АнгликанскаЦрква цркваЕнглеске|Англиканска]]: [[крштење]], [[помазање|миропомазање]], [[евхаристија|причешће]], [[pokajanje|покајање]], [[свештеник|свештенство]], [[брак]] и [[јелоосвећење|јелеосвећење]].

У [[Православна црква|Православној цркви]], [[крштење]], [[помазање|миропомазање]] и [[свештеник|свештенство]] не могу се поновити, док се остале тајне понављају. По хришћанском вјеровању, света тајна је чин који преображава. Преображење је истински циљ [[Бог|Господа Бога]] у његовим спаситељским дјелима. У [[Исус Христос|Христу]], [[Бог]] не само да спасава човјека, не само да људима опрашта [[грех|гријех]]е него, такође, и преображава људски [[живот]]. Свете тајне су свештене радње којима [[Црква]] преображава живот човјека, „освећује га“ и припрема га за долазеће [[Царство небеско]]. [[Бог]] је створио материју као и дух, а [[грех|гријех]] човјека је што је раздвојио и подвојио материју и дух да би се подредио материји и постао њен [[ропство|роб]]. Свете тајне поновно спајају раздвојено.

Сабори или концили (грчки σύνοδος, латински concilium) у хришћанству означавају скупштине којима присуствују епископи, ради савјетовања о важним теолошким питањима и доношења закњучака и прописа. Разне [[епископ]]ске саборе биљежи [[црквена историја]] већ у [[2. век|2. вијек]]у.

Првих [[Васељенски сабори|Седам васељенских сабора]] (325—787) признају и Источна и Западна црква, док остале признаје [[Католичка црква]], иако су у њима учествовали некад и неки [[списак цариградских патријарха|цариградски патријарси]]. [[Drugi vatikanski sabor|Другом ватиканском концилу]], инспирисаном екуменским идејама папе Јована -{XXIII}-, присуствовали су и представници протестантске и Православне цркве.

Хришћанство је данас најраспрострањенија религија на свијету, уз ислам, са највећим бројем вјерника. Хришћани чине већину у [[Европа|Европи]], цијелој [[Америке|Америци]], [[Аустралија|Аустралији]], а има их и у [[Азија|Азији]] и [[Африка|Африци]]. Само католика има чак 980.000.000 по подацима из [[1991]]. године. Цркве католичке исповијести дјелују у [[Шпанија|Шпанији]], [[Француска|Француској]], [[Италија|Италији]], [[Аустрија|Аустрији]], [[Пољска|Пољској]], [[Мађарска|Мађарској]], јужној [[ЊемачкаНемачка|Њемачкој]], [[Словенија|Словенији]], [[Хрватска|Хрватској]], [[Чешка|Чешкој]], [[Словачка|Словачкој]], готово целој [[Латинска Америка|Латинској Америци]]. [[Црква Енглеске]] развијена је у [[Енглеска|Енглеској]].

Протестантске цркве покривају све [[Скандинавско полуострво|скандинавске]] земље, сјеверну Њемачку и [[Холандија|Холандију]]. [[Калвинизам]] доминира у [[Шкотска|Шкотској]], [[Швајцарска|Швајцарској]] и [[Холандија|Холандији]], док [[лутеранизам|лутеранство]] преовлађује у [[Скандинавија|Скандинавији]], Њемачкој и Балтичким земљама. Мањи број протестаната живи у Источној Европи и [[Француска|Француској]].