Заратустра — разлика између измена

Оксфордски речник га поставља на прво место хронологије филозофа, као оснивача филозофског система мазда-јасна (авестански: ''мазда'' – мудрост, ''јасна'' – обожавање). Претпоставља се да су заратуштровци, поштоваоци мудрости, преносили знање персијским [[Грци]]ма, који су касније употребљавали сличан појам, [[филозофија|философија]].

Често се говори да је живео око [[600. п. н. е.]], али језик којим се служио је упућивао многе [[наука|научник]]е да перетпоставе да је живео око [[1500. п. н. е.]], што би га учинило првим великим [[prorok|пророк]]ом светских [[религија]]. Вавилонски [[историја|историчар]] Берос (умро [[320. п. н. е.]]) је сместио његов живот 2000 година п. н. е. док је у једној верзији превода [[Диоген Лаертије|Диогена Лаертија]] тај живот примакнут на шест векова пре Ксерксовог похода, тј. око [[1082. п. н. е.]] а по једном муслиманском предању Заратустра је био савременик [[Мојсије]]в ([[1400. п. н. е.]] - [[1300. п. н. е.]]). Данас се као компромис углавном прихвата период око 1200. - 1100. године п. н. е.

Стално медитирајући на планинском путу, пророк се јасно сећао својих првих младалачких екстаза. Били су то тако фантастични и лични доживљаји коначне стварности да се Заратустра два-три пута поверио онима који су му били блиски, а ови су поверовали да је болестан или луд. Мобед задужен за његово поучавање сматрао је за светогрђе свако право на екстазу, осим [[екстаза]] насталих услед леваница бога-биљке [[Сома (хиндуизам)|Хаоме]]. Успомена на ова младалачка Заратустрина усхићења, биће дакле тим више присутна, што су та усхићења убудуће остајала његова тајна. Сваки пут најпре је осећао неку врсту пријатног затајивања свести, за чим је следио осећај вртоглавог падања кроз време. Падајући у дубине чудесно далеке [[прошлост]]и, чинило му се да му се на неки сасвим нов начин растапа цело биће, да се шири све док не обујми не само [[свемир]], него и друге свемире који се одвијају у другим временско-просторним [[сфера]]ма. Тако је учествовао у некој врсти двојаког унутрашњег кретања, више [[квалитативно]]г него [[хронолошко]]г, уз учешће огромног полета према једном постанку тако обухватном, да му се чинило да упоредо обухвата и врвљење других космичких постанака. Потом је долазио себи.

Заратустра је учио да је Бог искључиви Добар Створитељ свих ствари, [[Сунце|Сунца]], [[Месец]]а и звезда, духовног и материјалног света, [[човек]]а и [[звери|звер]]и. Мудри господин (''Ahuramazda'') је добростиви владар, пријатељ не само Заратустре, већ и свих људи. Он ни на који начин није одговоран за зло на свету, зло долази од разорног духа (''Angra Mainyu''), чија је нарав дивља и разорна. Он је створио [[демон]]е, он влада паклом и од почетка се супротставља Богу. У Заратустриној религији свет је бојно поље на којем се боре [[сила|силе]] добра и зла.

Заратустра је по породичном пореклу припадао свештеничкој касти, према тројној подели индо-иранског друштва. Његове идеје врло рано нису могле да се уклопе у обичаје маздаистичког свештенства. Као и толики други, касније, који су сматрани безбожницима зато што је њихова [[морал]]ност устала против постојеће религије, тако је и овај млади [[мистикамистицизам|мистик]] занесен етиком говорио језиком сувише оплемењеним да би га материјалистички настројени свештеници могли разумети. Заратустра је извео корениту револуцију религијског мишљења, а словом аријевског политеизма послужио се само као оријентиром у апстрактној области којом води верника. Али, у том трену [[Реформатор]] је могао изгледати само као кварилац весеља. Његова дематеријализација религије, која је збрисала традиционалне обреде у корист једног јединог питања више савести, могла је бити схваћена само као превратништво.