Абдул Хамид II — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м pipe |
м Бот: исправљена преусмерења |
||
Ред 31:
Абдул Хамид II је преузео власт у тешким тренуцима за Царство. Сталне побуне и тешка економска ситуација су још више ослабиле, и онако уздрману државу.
Султан Абдул Хамид II је отпочео изградњу палате Јилдиз Коск. Одмах по ступању на престо, дочекали су га нагомилани проблеми које је морао одмах решити. Од њега се очекивало да угуши устанак у [[Босна и Херцеговина|Босни и Херцеговини]]. Овај устанак је био само увод у рат са [[Србија|Србијом]] и [[Црна Гора|Црном Гором]]. У то време постојала је и стална опасност избијања устанка у [[Бугарска|Бугарској]]. [[1877]]. године [[Русија]] је у овим дешавњима увидела своју шансу да се изађе на [[Средоземно море]] и зато је објавила рат Турској. Борбе су се водиле на [[Дунав]]у, [[Црно море|Црном мору]], [[Балканско полуострво|Балкан]]у, па чак и код Карса на самом [[Кавкаске планине|Кавказ]]у. На свим фронтовима су Турци доживели тешке поразе, чиме је и сам [[Истанбул]] постао угрожен. [[31. јануар]]а [[1878]]. године дошло је до прекида ратних дејстава а одмах након тога склопљен је [[Санстефански споразум|Сан Стефански мир]], којим су Руси наметнули своје услове. Тим миром је Турска изгубила готово све своје европске поседе, а задржали су само [[Тракија|Тракију]] до [[Једрене|Једрена]]. [[Србија]], [[Црна Гора]] и [[Румунија]] су добиле самосталност, [[Бугарска]] је добила широку аутономију, Турска се обавезала да ће извршити реформе у [[Босна и Херцеговина|Босни и Херцеговини]], а [[Добруџа]] и делови [[Јерменија|Јерменије]] су припали Русији и омогућен им је сталан пролаз преко Босфора, и у рату и миру. Велике силе су се успротивиле оваквим условима мира, па је на [[Берлински конгрес|Берлинском Конгресу]] [[1878]]. године, поништен мир из Сан Стефана.
За поништавање мира из Сан Стефана, посебно се залагала [[Уједињено Краљевство Велике Британије и Ирске|Велика Британија]], која је за ту услугу учињену Турцима добила [[Кипар]] и могућност да под изговором ''завођења реда'' окупирају [[Египат]] и [[Судан]].
Ред 37:
Дана [[21. јул]]а [[1905]]. покушан је атентат на Абдул Хамида II, приликом његовог редовног одласка у џамију, што је он чинио сваког петка. Ова његова устаљена навика, омогућила је јерменским сепаратистима, предвођеним белгијским [[анархиста|анархистима]] [[Едвард Жорис|Едвардом Жорисом]] и [[Кристофер Микелијан|Кристофером Микелијаном]] да покушају атентат аутомобилом бомбом. Они су повезали сатни механизам на 80 -{kg}- експлозива и то све сместили у аутомобил. Да би појачали ефекат експлозије додали су 20 -{kg}- малих комада гвожђа, који би послужили као шрапнели. Они су недељама проучавали султанове навике, и одредили да султан раздаљину од изласка из аутомобила до првих степеника џамије пређе за 102 секунде, па су прма томе и темпирали бомбу. Игром случаја султан је тога дана застао да поразговара са неким, па се у тренутку експлозије није нашао на месту на којем су атентатори планирали да ће бити. У експлозији је погинуло 26 људи а рањено их је 58, а и уништено је 17 аутомобила и 20 кућа. Султан је прошао без огреботине.
Султан Абдул Хамид II је завео своју страховладу, отпочео је прогон Јермена, а становништво је било застрашено од стране потказивача и шпијуна. Супротно великим европским силама као сто су: [[Уједињено Краљевство Велике Британије и Ирске|Велика Британија]], [[Француска]], [[Аустроугарска]], које су покушавале да докрајче Османско царство, [[Немачка]] под царем [[Вилхелм II Немачки|Вилхелмом II]] поможе Турцима да ојачају своје Царство и наново организују своју, већ јако ослабљену армију. Због општег незадовољства према султану, противници Абдулхамида II су створили [[1908]]. године опозициону партију „[[Младотурци|Младотурака]]“, чији је вођа био [[Енвер-паша]].
Лета [[1908]]. незадовољство народа је достигло врхунац. То је довело до револуције, којом је Султан Абдул Хамид II свргнут са власти [[24. август]]а [[1908]]. године. Преминуо је [[1918]]. године у затвору у [[Истанбул]]у.
| |||