Рекаред I — разлика између измена

м
Бот: исправљена преусмерења
м (Bot: Migrating 24 interwiki links, now provided by Wikidata on d:q313057 (translate me))
м (Бот: исправљена преусмерења)
| деца =
}}
'''Рекаред I''' је био први визиготски католички<ref>''Овде се не мисли на „католичанство“ у данашњем смислу речи, заправо до [[1054]]. и [[ВеликаВелики шизмараскол|Велике шизме]] термини „католичанство“, „ортодоксија“, „правоверје“, „православље“ су синоними и односе се на изворно хришћанство, за разлику од многобројних учења која су се појављивала у то доба и била проглашена [[јерес]]има.''</ref> краљ. Владао је између [[586]]. и [[601]]. године. Године [[587]]. одбацио је [[аријанство]] и прихватио хришћанску ортодоксију.
 
Рекаред је био млађи Леовигилдов син кога је имао са својом првом женом. Као и његов отац, Рекаред је имао престоницу у Толеду. Визиготски краљеви и пламство су традиционално били аријанске вероисповести док су хиспаноримски поданици визиготског краљевства били ортодоксни хришћани (католици). Католички бискуп, [[Леандар Севиљски]], утицао је на [[Херменегилд]]ово преобраћење у правоверно хришћанство. Такође га је подржао у побуни коју је овај дигао против свог оца, Леовигилда, и због тога је био протеран.
 
Када је [[Леовигилд]] умро, Леандар се вратио у [[Толедо]]. Рекареда је визиготско племство признало као наследника његовог оца, [[Леовигилд]]а, и прогласило га краљем без поговора. Вођен својим рођачким везама са франачком владарском кућом [[Меровинзи|Меровинга]] као и својом маћехом [[Госвинта|Госвинтом]] која је проповедала [[Католичка црква|католичанство]], послао је изасланике да поздраве њеног унука [[Хилдеберт II|Хилдеберта II]] и његовог ујака, [[Гунтрам]]а, краља [[БургундијаБургоња|Бургундије]], са предлогом о склапању савеза и међусобне помоћи у случају напада од треће стране, међутим, Гунтрам је одбио да их прими.
 
На сабору у Толеду маја [[589]]. године, Рекаред се одрекао аријанства и пригрлио правоверно хришћанство.<ref> http://www.ccel.org/ccel/wace/biodict.pdf str. 772</ref> Овај догађај је био један од најважнијих догађаја за време његове владавине и представља прекретницу у историји [[Визиготи|визиготске Хиспаније]]. Већина аријанских племића и свештенства је следило његов пример, углавном они из Толеда, али било је и побуна аријанаца, понајвише у [[Септиманија|Септиманији]], најсевернијој провинцији иза [[Пиринеји|Пиринеја]], где је вођа отпора био аријански бискуп [[Аталох]], кога су његови католички непријатељи сматрали отелотворењем самог [[Арије|Арија]]. Од световних вођа побуне у Септиманији, грофови Граниста и Вилдигерн су се обратили Гунтраму од Бургундије за помоћ, који је ту видео прилику за освајање нових територија те је послао свог дукса Дезидеријуса. Рекаредова војска је победила аријанске побуњенике и њихове католичке савезнике који су страдали у великом покољу у коме је и сам Дезидеријус био убијен.
 
Следећа побуна је избила [[588]]. у [[Лузитанија|Лузитанији]], провинцији на западу полуострва. Њен вођа је био Суна, аријански бискуп [[Мерида|Мериде]], као и гроф Сего. Рекаредов дукс Лузитаније је угушио побуну, Суна је био протеран у [[Мавретанија (провинција)|Мавретанију]] а Сего се повукао у Галицију.
 
У другој половини [[588]]. године, аријански бискуп [[Улдила]] и краљица удова [[Госвинта]] су сковали заверу, али били су откривени те је Улдила протеран. У популарној историји, ове аријанске побуне се не спомињу често.
Леандар и католички бискупи су одмах успоставили програм присилног покрштавања Јевреја и потпуном елиминисању аријанства као „јереси“. Католичка историја традиционално приписује ове прогоне визиготским краљевима. Након Рекаредове смрти, на синоду који је одржан у Толеду 633. године, бискупи су преузели на себе право избора краља које је до тада припадало племству, чиме је прелазак власти на цркву био заокружен.
 
Традиционални католички извори из доба Рекаредове владавине (списи [[Гргур Турски|Гргура Турског]] и [[Исидор Севиљски|Исидора Севиљског]]) позитивно описују оштру и ревносно фанатичну политику против Јевреја<ref>-{Aloysius Ziegler, Church and State in Visigothic Spain (Washington) 1930:}- „Зиглер отворено назива визиготске краљеве ревносним фанатицима." (Bacharach 1973:11.)</ref>, ограничавајући им слободе прогласима канона и синода. Модерни историчари<ref>-{Bernard S. Bachrach, in Early Medieval Jewish Policy in Western Europe (University of Minnesota Press) 1977}-</ref><ref name="Bacharach">-{S. Bacharach, "A Reassessment of Visigothic Jewish Policy, 589-711", The American Historical Review 78.1 (February 1973), pp. 11-34.}-</ref> су поново простудирали овај став и закључили да су Визиготи били традиционално толерантни. Папа [[Папа Гргур I|Гргур I]] је био убеђен да је Рекаред одбио мито које му је нудила јеврејска заједница која је била веома моћна и утицајна на целом Медитерану<ref>-{Solomon Katz, The Jews in the Visigothic and Frankish Kingdoms of Gaul and Spain (Harvard University Press) 1937 gives the broad background.}-</ref>, а да су се Рекаредови закони побринули да се деца из хришћанско-јеврејских бракова крсте, што је за Јевреје имало мало значаја, с обзиром да према јеврејским законима, ако мајка није Јеврејка, или ако јесте али је родила ван јеврејске заједнице, њено дете се ионако није сматрало Јеврејином. Рекаред је укинуо смртну казну за Јевреје осуђене за прозелитизам међу хришћанима и игнорисао је Гргуров захтев да се Јеврејима забрани трговина хришћанским робовима у Нарбону<ref name="Bacharach" />. Међу канонима пет синода који су се одржали током Рекаредове владавине, Е. А. Томсон није могао да нађе ни један који би ишао на штету Јевреја<ref>-{Thompson, The Goths in Spain (Oxford University Press) 1969:112.}-</ref>.
 
Информације о остатку Рекаредове владавине су нејасне. Исидор Севиљски хвали његову мирну владавину, милосрђе и великодушност. Вратио је велике комаде земље цркви а неке и приватним лицима које су биле конфисковане за време владавине његовог оца и основао је и саградио многе цркве и манастире. Гргур Велики, у једном писму Рекареду 599. године (Епистолас, IX, 61,121) уздиже га зато што је прихватио истинску веру и подстакао друге да то исто учине, одбивши мито које су му понудили Јевреји да ублажи законе против њих. Шаље му такође и неке реликвије: део крста на ком је распет Исус, део ланаца којима је био окован св. Петар, и неколико власи св. Јована Крститеља.
 
Рекареда је наследио његов млади син, [[Лијува II|Лиува II]].
 
{{низ|
пре=[[Леовигилд]]|
списак=[[ЛистаСписак визиготских краљева|Визиготски краљ]]<br /> ([[586]]—[[601]])|
после=[[Лијува II|Лиува II]]}}
 
== Референце ==
1.572.075

измена