Википедија

Алексије III Анђел — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Autobot (разговор | доприноси)
1.572.075 измена
м Бот: исправљена преусмерења; козметичке измене
Autobot (разговор | доприноси)
1.572.075 измена
м overlink i druga sredjivanja
Ред 40:
[[Бугари]] су већ [[1195]]. а затим и [[1196]]. опустошили византијске крајеве око Сера. Немоћан да војнички изађе на крај са Бугарима, Алексије је подржао бољаре који су се противили бугарском цару [[Иван Асен I|Ивану Асену I]]. Један од Асенових непријатеља, бољар [[Иванко]] успео је да [[1196]]. убије цара, али је након тога морао да пребегне Византинцима пошто Алексије III Анђео није био у стању да му пошаље обећану војну помоћ. Иванку је затим поверено намесништво над Филипопољем (данашњим [[Пловдив]]) где се бугарски великаш на крају осамосталио [[1198]]. или [[1199]], овога пута под покровитељством Асеновог млађег брата, цара [[Калојан]]а. Алексије се на крају отарасио амбициозног пребегара пошто је организовао састанак на коме је Иванко ликвидиран [[1200]]. године. Након тога, родопска област је поново припојена Византији.
 
Против моћног Калојана, Алексије III је покушао да употреби одметнутог намесника Просека и Струме, [[Добромир Хрс|Добромира Хрса]]. Хрс је ожењен [[српски сроднички односи|ћерком]] [[протостратор]]а [[Манојло Камица|Манојла Камице]], али се [[1201]]. он одрекао и византијског сизеренства и заузео је затим [[Битољ]] и [[Прилеп]]. Штавише, уз његову помоћ и Манојло Камица је привремено завладао [[Тесалија (област)|Тесалијом]].
 
Додатни ударац византијском престижу на Балкану био је и губитак утицаја у земљама под влашћу рашког великог жупана [[Стефан Првовенчани|Стефана Немањића]]. [[Велики жупан]] је наиме своју супругу Евдокију протерао највероватније [[1200]]. или [[1201]]. године, по вести сачуваној у византијским изворима узрок је лежао у њеном неверству. По византијском историчару [[Никита Хонијат|Никити Хонијату]], протерану византијску принцезу са свим почастима је у Зети дочекао Стефанов брат [[Вукан Немањић|Вукан]] који јој је потом обезбедио одлазак у царски Драч. Највероватније је да је, са или без византијске помоћи, положај Стефана Немањића постао несигуран у односу на старијег брата Вукана.
Ред 48:
[[Датотека:Alexius4.jpg|200п|мини|десно|'''Алексије IV Анђео''', синовац Алексија III који је позвао у помоћ крсташе како би обезбедио престо себи и свом ослепљеном оцу Исаку II.]]
 
У јесен [[1201]]. из цариградских тамница је побегао Исаков син [[Алексије IV Анђео|Алексије Млађи]] који је одмах покушао на западу да пронађе подршку против стрица Алексија III. Филип Швапски је свог шурака почетком [[1203]]. препоручио вођама [[Четврти крсташки рат|Четвртог крсташког похода]] који су византијског претендента примили под зидинима [[Задар|Задра]]. Уз подршку [[Венеција|млетачког]] дужда [[Енрико Дандоло|Енрика Дандола]], крсташи су пристали да за рачун Алексија Млађег свргну његовог [[српски сроднички односи|стриц]]астрица. Када се крсташка војска појавила пред зидинама Цариграда [[24. јун]]а [[1203]], Алексије III је краткотрајно пружио отпор, а затим је побегао из престонице у току ноћи 17/18. јула [[1203]]. године. Са собом је однео царску ризницу док је у граду оставио супругу Еуфросину и ћерку Евдокију.
 
Без новчаних средстава Алексије Млађи, сада [[Алексије IV Анђео|Алексије IV]], савладар свог оца Исака II, није могао да исплати крсташе и Млечане, а са друге стране, антилатинска струја у Цариграду је нашла предводника у лику [[протовестијар]]а [[Алексије V Дука Мурзуфл|Алексија Дуке Мурзуфла]]. Исак Анђео и његов син су тако свргнути 28/29. јануара [[1204]], али се ни Алексије V Дука Мурзуфл није могао одржати када су крсташи и Млечани решили да заузму византијску престоницу за свој рачун. Уочи првог [[Пад Цариграда (1204)|пада Цариграда]] [[12. април]]а [[1204]]. Алексије V је са Еуфросином и Евдокијом побегао у Тракију где је Алексије III већ владао на северозападу из Мосинопоља уз подршку локалног византијског племства.
Ред 58:
[[Датотека:LatinEmpire2.png|лево|мини|450п|'''Латинско царство''' и остале државе настале на рушевинама Византије после Четвртог крсташког похода, око 1204.]]
 
Предаја солунском краљу било је у ствари последња важна политичка одлука Алексија III Анђела. Упорну борбу против Латина, а касније и међусобну, повела су два нова поствизантијска центра, [[Никејско царство]] у северозападној [[Мала Азија|Малој Азији]], на челу са царем [[Теодор I Ласкарис|Теодором I Ласкарисом]], супругом Ане, средње ћерке Алексија III, и [[Епирска деспотовина]] на Балкану, на челу са Алексијевим [[Брат од стрица|братом од стрица]] [[Михајло I Комнин Дука|Михаилом I Комнином Дуком]]. Управо је Михаило I Епирски откупио из латинског заточеништва бившег цара Алексија III [[1209]]. или [[1210]], а затим га је послао у Малу Азију, [[Иконијски султанат|иконијском султану]] [[Гајеседин I|Гајеседину I]]. Султан је [[1209]]. склопио тајни савез са [[Латинско царство|Латинским царством]] и објавио рат Никејцима. Гајеседин је захтевао да Теодор Ласакарис уступи престо свом [[српски сроднички односи|таст]]утасту Алексију Анђелу и сукоб је разрешен тек у пролеће [[1211]]. након битке код Антиохије на Меандру. Теодор Ласкарис је у двобоју убио иконијског султана, док је Алексије III заробљен од стране никејских одреда. Тиме се, после бројних преврата, најзад завршила његова историјска улога пошто је натеран да се замонаши и повуче у неки од [[манастир]]а у [[Никеја|Никеји]] у коме је и умро [[1211]]. или [[1212]]. године.
 
== Референце ==
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Алексије_III_Анђел”