Опсада Алезије — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м Разне исправке
Ред 16:
|јачина2=80.000 Гала унутар утврђења Алезија (65.000 пешака и 15.000 коњаника) и 240.000 Гала који долазе у помоћ са још 8.000 коњаника
|губици1=12.800 убијених и рањених
|губици2=између 56.000 и 90.000 трупа послатих у помоћ<br />40.000 заробљеника иѕиз опседаних снага
}}
'''Битка код Алезије''', односно '''опсада Алезије''', се одиграла за време [[галски ратови|галских ратова]] у јесен 52. п. н. е. када је [[Римска република|римска]] војска под [[Јулије Цезар|Јулијем Цезаром]] опколила војску побуњених [[Гали|Гала]] под [[Верцингеторикс]]ом. Иако у једном тренутку суочени са чак четири пута бројчано надмоћнијим снагама, Римљани су истовремено успели поразити Верцингеторикса и галске снаге које су га дошле деблокирати. Након битке се Верцингеторикс предао, означивши тако крај организованог галског отпора, односно коначно освајање Галије од стране Римљана. Битка, коју је Цезар детаљно описао у својим ''[[Галски рат (Цезарова књига)|Галским ратовима]]'', се сматра једним од најбољих примера Цезаровог ратног умећа, а имала је далекосежне последице како по Рим и Галију, тако и по историју Европе уопште.
Ред 44:
За Цезара Алезија је огроман лични успех, и војно и политички. Сенат, изманипулисан од стране Катона и Помпеја, je објавио 20 дана захвалности за победу, али су блокирали Цезару част тријумфалне параде, што је био зенит каријере једног римског генерала и велика част. Политичке тензије су се повећале, и две године касније, 50 године п. н. е. Цезар је прешао [[Рубикон]], што је изазвало римски грађански рат (49–45 године п. н. е.), у ком је он победио. Након што је изабран за конзула, за сваку годину за време рата, и након што је постављен неколико пута за диктатора, коначно је постављен за ''dictator perpetuus'' (доживотни диктатор), од стране Сената (44 године п. н. е.). Стално повећање његове личне моћи и славе је подривало темеље Римске републике, што је довело до успостављања Римског царства.
 
Цезарови заповедници коњице су ишли различитим путем. Лабијенус се удружио са Оптиматама, конзервативцима у у грађанско рату, и убијен је за време битке код Mунде. Требоније, један од њему омиљених заповедника, је постао конзул, уз помоћ Цезара (45 године п. н. е.) и касније је учествовао у атентату на Цезара (44 године п. н. е.), на Мартовске Иде (15. Мартмарт). Он је сам убијен годину дана касније. Антоније је наставио да подржава Цезара. Постао је Цезаров други у команди, поверена му је Италија за време Цезаровог одсуствовања. У 44 год. п. н. е. је Цезару постао конзуларни колега. Након Цезаровог убиства, Антоније је прогонио његове убице и јурио врховну моћ са [[Октавијан Август|Октавијаном]], прво формирајући савез са њим, а потом и са Марком Лепидом који се називао Други Тријумвират који се распао Антонијевим нападом и [[Битка код Акцијума|битком код Акцијума]]. Заједно са својим савезником и краљицом љубавницом Клеопатром VII је побегао у Египат и извршио самоубиство.
 
Верцингеторикс је заробљен и одведен у Рим где је наредних 5 година чекао да буде погубљен и изложен у Цезаровом тријумфу (величанствена парада у част генерала). Што је била римска традиција у погледу са пораженим непријатељским лидерима, на крају параде је одведен у Тулијанум (такође познат и као Мамертински затвор) где је речено да је био задављен, мада је највероватније био погубљен у затвору.