Плотин — разлика између измена

| место_рођења = [[Асјут|Ликопољ]]

| школа_филозофије = [[новоплатонизам|неоплатонизам]]

| главна_интересовања = [[етика]], [[метафизика]], [[мистицизам|мистика]]

| утицао_на = [[Порфирије Тирски|Порфирије]], [[Августин Хипонски|Августин Аурелије]], [[Псеудо-Дионисије Ареопагит|Псеудо-Дионисије]], [[Максим Исповедник]], [[Јован Скот Еријугена|Еријугена]], [[Ибн Сина|Авицена]], [[Ибн Габирол|Авицеброн]], [[Мајстор Екхарт]]

'''Плотин''' ({{јез-гр|Πλωτίνος}}, {{јез-лат|Plotinus}}; [[Асјут|Ликопољ]], [[204]] — [[Кампанија]], [[270]]) је био хеленистички филозоф из [[3. век]]а који се сматра зачетником [[новоплатонизам|новоплатонизма]].

Плотинова филозофија [[еманационизамеманација|еманационизма]] говорио о [[Једно]]м (''хен''), као искону [[биће|бића]] из којег истицањем (''еманацијом'') настају [[дух]] (''нус''), [[душа]] (''психе'') и на послетку [[материја|твар]] (''хиле''), која је потпуно одсуство бића, [[небиће]]. Смисао филозофије је повратак човека своме искону, што подразумева пут повратка од мноштва ка [[једност]]и. Врхунац овог пута усхођења је [[екстаза]], мистично иступање из себе којим човек превазилази одељену свест и стапа се са Једним.

Плотинови списи су надахњивали поколења [[хеленизамхеленистичка ера|хеленских]], [[хришћанска филозофија|хришћанских]], [[јеврејска филозофија|јеврејских]] и [[исламска филозофија|исламских]] [[филозоф]]а и [[мистицизам|мистик]]а.

Плотин је рођен у [[Асјут|Ликополис]]у близу Александрије у [[Египат|Египту]] око [[204]]. године.<ref name="Neoplatonist Plotin">[http://www.cid-nova.hr/clanci_opis.asp?id=143&podrucje=Filozofija&grupa1=FIlozofi&grupa2=Plotin Neoplatonist Plotin], Приступљено 23. 4. 2013.</ref> Студирао је филозофију у [[Александрија|Александрији]], посећујући многа поредавања, незадовољан што не може наћи правог филозофа. Са двадесет и осам година посетио је [[Амоније Сакас|Амонија Сакаса]], који виде шта Плотин тражи, и након првог предавања Плотин схвати да је то и нашао, и оста код Амонија пуних једанаест лета.<ref name="Neoplatonist Plotin"/>

Са четрдесет година, Плотин стиже у [[Рим]], где оснива своју филозофску школу.<ref name="Granice filozofijske spoznaje u Plotinovu i Pletonovu platonizmu">[http://hrcak.srce.hr/file/30893 Franci Zore, Granice filozofijske spoznaje u Plotinovu i Pletonovu platonizmu], Приступљено 23. 4. 2013.</ref> Ту стиче многе ученике, попут [[Порфирије Тирски|Порфирија]], [[Амелије|Амелија]], Кастрикуса Фирмуса, Евстохија Александријског, као и неколико римских сенатора који су се окренули филозофији попут Марцелија Оронтија (''Marcellus Orontius'') Савинија (''Sabinillus'') и Рогантијана (''Rogantianus''). Плотин је намеравао да оствари идеју [[ПлатоноваDržava Држава(Platon)|Платонове Државе]] и подигне идеални филозофски град који би у част свог великог учитеља назвао [[Платонополис]]. Римски цар [[Галијен]] му је чак издао дозволу да на рушевинама једног града у [[Кампанија|Кампањи]] оснује филозофски град, међутим, људи с двора су успели спречили Плотинов подухват, онемогућивши оснивање Платонополиса.<ref name="Филозофски лексикон">Плотин из Ликополиса, Филозофија, Енциклопедијски лексикон, Мозаик знања, Београд 1973.</ref>

Плотин је био блага погледа, пријатељски настројен према свима.<ref>Порфирије, Плотинов живот</ref> Он је био [[аскеза|аскет]]ска природа, [[мистицизам|мистик]] који у религиозној [[екстаза|екстази]] види највишу вид људске спознаје. Према сведочанству његовог ученика и биографа Порфирија, Плотин је у његовом присуству »неизрециви циљ«, односно мистичку екстазу, досегао четири пута.<ref>Порфирије, Плотинов живот 23, 16</ref> Пред крај живота, деломично слеп, већину времена је посвећивао [[медитација|медитацији]]. Свом силом је тежио божанском и желио се ослободити земаљских оптерећења.<ref name="Neoplatonist Plotin"/> Умро је око [[270]]. године на добру једног свог ученика у [[Кампанија|Кампанији]] у Италији.<ref name="Granice filozofijske spoznaje u Plotinovu i Pletonovu platonizmu"/> Његове последње речи пред смрт, намењене пријатељу лекару Еустохију, биле су:

Плотин се сматра оснивачам и најважнијим мислиоцем [[неоплатонизамновоплатонизам|неоплатонизма]]. Био је понајвише под утицајем [[Платон]]а, али у његовој филозофији такође има разних [[аристотел]]овских, [[стоици|стоичких]], [[гностицизам|гностичких]] и мистичких елемената.<ref name="Филозофски лексикон"/> Његов филозофски систем се често назива систем [[еманација]] (исијавања).

Плотин је користио појам [[хипостаза]] за означавање [[хемијска супстанца|супстанција]], односно ступњева бића.<ref name="Granice filozofijske spoznaje u Plotinovu i Pletonovu platonizmu" /> У целини постојећег, Плотин разликује следеће хипостазе<ref>Emanacija, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.</ref>:

* [[материја|твар]] или материја (''хиле''), која није хипостаза, будући да ничему није подлога; сама је безоблична, а обликује је душа.

[[Нус]] ([[дух]] или [[ум]]) је Једно које се очитује у умовању. Ум може мислити једно само у разлици спрам њега самога, чиме настаје двојство. Тако из Једног произлази ум (ноус) као прво [[дуализам|двојство]].<ref name="Granice filozofijske spoznaje u Plotinovu i Pletonovu platonizmu"/> Та прва еманација садржи [[идеје]], односно форме свега.

[[Материја|Твар]] (или материја, гр. ''хиле'') је оно најниже у процесу еманације. Сама је безоблична, а обликује је душа. Материја није хипостаза, будући да ничему није подлога. У виду мноштва појединачних телесних ствари, она је најудаљенија од истинског бивства, крај процеса еманације, одсуство бића, [[небиће]], [[тама]], [[зло]].

Његов ученик [[Порфирије Тирски|Порфирије]] је сакупио и издао 54 његова предавања, обухвативши их у шест књига, свака с по девет поглавља, које је назвао [[Енеаде]] (деветнице). Енеаде почињу етичким поглављем, друга и трећа Енеада се баве филозофијом природе, четврта књига говори о души, пета о духу и оностраном, а посљедња се бави Једним.

Међу Плотиновим ученицима налазе се [[Порфирије Тирски|Порфирије]], Апулеј, [[Јамблих]], [[Јулијан Флавије Клаудије|Јулијан Апостата]], Темистије, Симпликије, Макробијус, [[Прокло]], и [[Хипатија]] која је страдала од руку хришћанских фанатика [[415]]. године.<ref name="Neoplatonist Plotin"/>

Плотиново учење је наредних векова утицало на поколења духовних мислиоца, међу којима су и [[Августин Хипонски|Августин]], [[Псеудо-Дионисије Ареопагит|Псеудо-Дионисије]], [[Максим Исповедник]], [[Августин Хипонски|Августин]], [[Јован Скот Еријугена|Еријугена]], [[Ибн Сина|Авицена]], [[Ел Газали|Алгазел]], [[Ибн Габирол|Авицеброн]], [[Мајстор Екхарт]], [[Никола Кузански]], [[Ђордано Бруно]], [[Јохан Готфрид фон Хердер|Хердер]], [[Јакоби]], [[Фридрих фон Шелинг|Шелинг]], [[Гете]], [[Новалис]]. Плотин је знатно утицао и на хришћанство.<ref name="Филозофски лексикон"/>