Ideologija — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м . |
završen tekst....sledi naslovljavanje i referenciranje |
||
Ред 44:
Daleko najvažnija funkicija ideologije je podsticajna. Glavna moć ideologije je, naime, u izazivanju u ubeđenja, a ljudi koji su ubeđeni u ispravnost ideja koje slede su uvek daleko prilježniji na delu od onih koji su privoljeni na delanje. Zbog toga, ideologija često žrtvuje istinu i zapostavlja objektivnost upravo zarad uvećanja svoje dimenzije podsticajnosti.
Otuda, takav sistematizovan skup političkih ideja kakv je ideologija nikada nije ujedno i naučna teroija, ma koliko ličio na nju, pa čak i onda kada se to zvanično tvrdi, jer teoriju upravo njena naučnost obavezuje na objektivnost i istinitost. Šta više, „svim tipovima teorije zajedničko je da su one u suprotnosti prema ideologiji“<ref>Beyme, von Klaus, Suvremene političke teorije, Stvarnost, Zagreb, 1977, str.19</ref>.
Sve ostale funkcije ideologije su ponajviše u službi njene podsticajnosti.
Izražena posvećenost ideologije podsticanju na konkretni politički angažman često vodi ideologiju u sferu političke '''manipulacije''' i drastičnog približavanja pukom pragmatizmu. Zamagljavanje istine se tada javlja kao, ako ne glavni cilj, a ono važno sredstvo ideologiziranja političke stvarnosti. Politika kao umetnost iluzije uveliko potvrđuje baš na polju ideologije da čovek ne teži da vidi svet onakav kakav jeste, već onakav kakav on želi da jeste. Zato ideologije i nisu okrenute rešavanju problema, kao što tvrde ideolozi, već '''masovnoj političkoj mobilizaciji''' s ciljem što efikasnijeg političkog delanja radi uticaja na vlast, njenog osvajanja ili ostatka na njoj. Ono što ideologije najviše menjaju su ljudi i njihova uverenja. Zato ideologija zahteva '''verovanje''', a ne razumevanje. U onoj meri u kojoj se galvne postavke neke ideologije pretvaraju u verujuće '''dogme''', ona postaje okoštalo duhovno dobro sa perspektivom da se brzo nasuče na greben realnosti. Ako usled dogmatizovanja postanu '''parareligije''', ideologije se odnose prema oficijelnim religijama kao prema konkurentima i zabranjuju ih ili nipodaštavaju, ako ih već ne mogu instrumentalizovati za sopstvene ciljeve.
Svaka ideologija stvorena je sa '''namerom''' ovaplođenja njenih ideja u političkoj praksi, čemu treba da prethodi osvajanje svesti neke društvene grupe, a potom i celog društva. Otuda se one pri zagovaranju političkog angažmana nikada ne obraćaju samo onoj društvenoj grupaciji koja je mogući nosilac te ideologije već celom društvu. Zapravo, od te grupacije se '''zahteva''' verovanje, a od ostatka društva razumevanje, i to ne samo ideja već i načina njihove '''realizacije'''. U tom smislu je ideologija iskorak misli ka stvarnosti i most između teroije i prakse.
Bar sudeći po svetskoj ofanzivi liberalne kao opšte ideologije, i pojavi i trajanju drugih, a naročito pratikularnih ideologija, perspektive ideologije kao političke pojave su i dalje veoma dobre iako je još 1960. godine Danijel Bel<ref>vidi: Bell, D., The End of Ideology, New York, 1960.</ref> postavio tezu o '''kraju ideologija''', koju su potom razvijali mnogi, pa tako ugledna imena društvenih nauka kao što su Rejmon Aron ili Sejmur Martin Lipset. Sve postavke teorija o „kraju ideologije“ su se do sada pokazale kao neodržive, pa bi bilo možda korisnije da se, umesto što se zagovara jedno dezideologizovano društvo, više govori o fenomenu neprekidnih zamena ideologija jednih drugim, njihovom ukrštanju i obnavljanju, kao i o njihovom kruženju. Jer, kao što idejel lako menjaju ljude, isto tako i ljudi menjaju ideje. Oni koji to ne čine lako, masa naziva fanaticima, iako to oni uglavnom nisu.
Postojanje ekologizma, feminizma, globalizma, ali i džihadizma i katolicizma, i još čega drugog ideološki pratikularnog, što preti da postane opšta ideologija, ukazuje na ljudsku potrebu oslanjanja ne samo na skupove gotovih ideja koje se tiču večnih političkih zagonetki u svakom društvu već i na nužnost razmatranja '''novih''', nastajućih problema koji traže nove ideološke postavke, i u krajnjem i nove ideologije, kojim se adekvatnije nego do sad može zadovoljiti večita i opšta ljudska želja za dobijanjem uputstva za najuspešnije moguće delanje u politici.
Taj pritisak novog dovodi do toga da i u sferi ideologija i ideološkog postoji '''fenomen mode'''. Šta više, ništa u politici ne mora toliko da bude u skladu sa političkom modom svog vremena kao što mora ideologija. Zato se i može reći da je svaka ideologija ništa drugo do izraz političkog duha onog '''vremena''' u kome nastaje i upotrebljava se.
To se odnosi i na '''prostor''', jer je svako savremeno društvo prožeto nekom ideologijom i samo je pitanje kojom i koliko. To što neke države imaju „zvanične ideologije“ a što neke, pak idu u drugu krajnost da ne priznaju prisustvo ikakvih ideologija, obično ih pri tom krijući iza čudnih ideoloških spojeva, ne menja stvar. Naprosto, svi politički sistemi se uvek zasnivaju na nekoj ideji i tako će, bar zadugo ostati.
Dezideologizacija ne samo da „nije nikakav pravolinijski“<ref>von Beyme, Klaus, navedeno delo, str. 279</ref> već je očigledno i veoma dug proces, a naročito onda ako je niko osim teroije i teoretičara ne priželjkuje.
== Reference ==
| |||