Википедија

Михаило Петровић (хирург) — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
без таквих епитета, чисто ко да се мисли да је чистокрвни
→‎Живот и дело: сређивање
Ред 39:
{{double image|center|Болница код Ћеле Куле.jpg|500|Okružna bolnica Nis.JPG|285|Михаило Петровић, je у Нишу ([[1897]].) истовремено оснивао хируршка одељења у [[Војна болница Ниш|Моравској сталној војној болници]] ''(лево)'' и [[Окружна болница у Нишу|Окружној болници]] ''(десно)''}}
 
Тих година Петровић је радио паралелно у две болнице, дању и ноћу, што је за његов организам било изузетно напорно. О овоме сведочи др [[Леон Коен]] један од касније великих професора;
 
{{напомена|''Трошио се и физички и душевно; но, увек весела срца а лица насмејаног, с пуно посебног хумора њему својственог. Само је човек његовог кова, савесности, издржљивости, а са осећајима дужности и одговорности, могао тако. Не беше атлетског телесног састава. Напротив. Стога за метафизичаре Петровић остаје згодан пример; дух је, што се његовог случаја тиче, увек и увек надвладавао материју чак - безобзирно''.}}
Ред 47:
Највећим делом захваљујући Петровићу развој војне хирургије у Моравској сталној војној болници у Нишу био је, и поред тешких почетака, веома брз. Тако је на Првом конгресу српских лекара и природњака, одржаном у Београду [[1904]]. године у присуству педесет лекара из иностранства, а потом и на Првом састанку српских хирурга [[1907]] учествовао и мајор др Михајло Петровића са још три лекара из ове болнице. На тим скуповима Петровић је изнео сопствена искуства о деветогодишњем извођењу захвата херниотомије (лечење киле, бруха) у Моравској сталној војној болници код 4.328 регрута неспособних за војску. Тим оперативним захватом како је истако Петровић значајно је повећан број за војску способних грађана.<ref>Dr. Mihailo Petrović (Niš): ''O rezultatima izvršenih herniotomija ingvinalne hernije za poslednjih 9 godina u Moravskoj vojnoj bolnici, s naročitim obzirom na metode Basinijevu i Koherovu III”'.</ref>
 
Хирургија, се у Србији, по Петровићевом дубоком уверењу, ''није неговала како треба, све до те последње деценије [[19. векавек]]а.'' На то је утицао мали бројем лекара, аи Србијачињеница да је Србија за непуних десет година прошлакрозпрошла кроз три рата. За излазак из оваквог стања у хирургији Србије, уз Суботића и Сондермајера у Београду и Животе Јанковића у Крагујевцу, Петровић је као четврти хирург, најмлађи међу њима, на посебно истуреном положају у Нишу, у који су гравитирале, из још неослобођених делова Јужне Србије, веће групе болесника на лечење у нишку Окружну болницу, носилац великих заслуге за развој хирургије у Србији с краја [[19. век |19. века]] и у првим деценијама [[20. век |20. века]].
 
ОнТе Петровићеве заслуге огледају се у томе што је у ратну хирушку доктрину увео доста новина. Једна од њих је и поступак са ратном раном по свим принципима асепсе и антисепсе, о чему је Михаило Петровић написао:
{{цитат2|''...из очекиваног става прешли смо у активнији, јер смо видели, да ако не отварамо и не проширимо само погођено место, може да се јави ретенција. Овде нам више није био од користи асептички Утермеленов завој... ране нису долазиле у најбољем стању, мада се још код нас ни тада не јавља нигде гасна флегмона, која се тако често јављала у европском рату.''}}
Он је ране испирао 2% карболном киселином, инфициране већом концентрацијом, или је користио јод и јодоформ-газу. Управо у Србији, захваљујући Петровићу у српско-бугарском рату (1885) промовисане су поред примена јодоформа у лечењу ратних рана, и методе дренаже ратне ране и скраћења времена евакуације (до примарне обраде ратне ране). Ове иновације др Михаила Петровића брзо су схватили и прихватили и други хирурзи. Тиме је он доказао да ја овакав третман ратне ране битан фактор у смањењу учесталости њене инфекције, појаве септичних компликација, учесталости ампутација и смртности.<ref>Ignjatović M, Stanković N. ''Serbian war surgical experience (1876–1918): part 5. War surgery in Serbia during the First World War.'' Vojnosanit Pregl 2004; 61(3): 331–42</ref>
Ред 56:
...{{цитат2|''...у рововима и земуницама наши војници чучали су са пушком на „готовс“! не данима, недељама и месецима, но годинама, од јула 1916 до краја августа 1918. Нема сумње, да је изнуреност организма у таквим условима ишла томе у прилог.''}}
 
У Балканским ратовима и Првом светском рату Петровић је постао врхунски хирург. Иако високог чина он није ратовао као штабни официр у некој од команди српске војске, већ је увек био у првим борбеним редовима, у рововима међу рањеним војницима. А између две битке активно је својим помоћницима (студентима медицине, које је у студирању омео рат) држао предавања и уводио их у вештаиневештине хирургије.
Када је, на [[Солунски фронт|Солунском фронту]] у Василици, отпочела са радом Прва хируршка пољска болница, за главног хирурга постављен је санитетски пуковник др Михаило Петровић. Током августа месеца 1916. године после жестоке офанзиве непријатеља, и контраофанзиве савезничких и српских трупа, у борби за Кајмакчалан, рањеника је било на више хиљада. Нажалост они ниосуниоу стизали до Василике, у којој је Петровић (по наређењу генералштаба) оперисао килаве (особе са брухом). Петровић је иако нерадо стиснутих зуба, морао да испуни тај задатак. А када га је испунио, одлучио је на своју одговорност да Прву хируршку пољску болницу примакне ближе фронту, иако му то није било допуштено.<ref>Б. Димитријевић: ''Облици и порекло наметнутог заборава,'' Књижевни лист“ Београд, 2005; год. 4.; бр. 35/36.</ref> Ова мудра и смела Петровићева одлука спасила је животе многим рањеницима, а наљутила Француске савезнике, јер је:
{{цитат2|...''Србија – у поређењу са Савезницима и са Централним силама – испредњачила је макар за корак, и у погледу ратно-хируршке доктрине, залажући се за начело што је могуће краћег транспорта рањених? А то је значило да хируршке пољске болнице треба да су што ближе фронту.<ref>Димитријевић Б. ''У контејнеру: записи српског војног хирурга 1916-1918.'' Историја медицине [http://www.rastko.rs/istorija/medicina/delo/12087 Пројекат@Растко], Приступљено 4. 10. 2013.</ref>''}}
 
Када је [[15. септембар|15. септембра]] [[1919]]. Југословенско лекарско друштво издало „Правилник за стручне секције“ у коме се каже: „да у Југословенском лекарском друштву могу да се организоватиорганизују секције за све гране медицине“, за првог председника изабран је Михаило Петровић. Хируршка секција [[Српско лекарско друштво|СЛД]]-а и поред залагања Михаила Петровића, нажалоста касније и његових следбеника, није основана све до [[1950]]. године.{{напомена|Није познато ко је за то „крив“, мада се у СЛД за то највише оптужује проф. др Миливоје Костић који се није довољно, или се уопште није, залагао за формирање Секције српских хирурга.}}
 
По завршетку Првог светског рата [[1920]]. Петровић је по потреби војне службе прекомандован у [[Загреб]] на дужност референта санитетске службе у Шестој армијској области. На тој дужности остао је све док указом Министра војске од [[1921]]. године није премерштенпремештен на дужност, начелник Хируршког одељења Војне болнице у Београду. На тој дужности био је све до [[1929]]. године, када је пензионисан у чину бригадног ђенералгенерала (у који је унапређен 1924. година) са правом ношења униформе, коју он није скидао све до своје смрти.<ref name="Čolović"/>
 
Када је Хируршко одељење Опште болнице на Врачару[[Врачар]]у, [[1921]]. године, одлуком [[Медицински факултет у Београду|Медицинског факултета у Београду]] постало Хируршка клиника и прва наставна и стручна установа за студије хирургије у [[Краљевина СХС|Краљевини СХС]], требало је изабрати предаваче. На предлог професора СубботићаСуботића, Михаило Петровић је те године истовремено изабран за ванредног професора хируршке пропедевтике, иистовремено када је постављен и за начелник Хируршког одељења Војне болнице у Београду.
 
И након пензонисања [[1929]]. године, Петровић је наставио да ради као професор хируршке пропедевтике на Медицинском Факултету у Београду, и да оперише „безмало до последњег даха“. Када му је умрла супруга [[1932]]. године, преселио се на Хируршко одељење Војне болнице у Београду, где је све до смрти 1934. подучавао своје млађе колеге. Међу њима је био и Рада Данић, који ће касније постати једна од угледних хирурга Југославије.
 
Колико је била непромишљена одлука војних власти о пензионисању Петровића, најбоље се види из једног писма Рада Данића упућеног Петровићу:
{{цитат2|''...колико ми тешко пада ово Ваше – бар званично – напуштање рада мислим да није потребно нарочито истицати. Само мислим да се Војска, којој сте све дали и коју сте тако легендарно волели, није до према Вама до краја одужила. С тог се надам да ће Вам у толико милији бити овај глас искрене захвалности и оданости једнога Вашег ђака, који остаје Ваш увек Рада Данић. 13. априла 1929. у Нишу.<ref name="Čolović"> R. Čolović: ''Brigadni đeneral prof. dr Mihailo Petrović''; Beograd, 2005, Narodna biblioteka P 1182.</ref>''}}
 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Михаило_Петровић_(хирург)”