Јорјо Тадић — разлика између измена

'''Јорјо Тадић''' ([[Стари Град (Хвар)|Стари Град]] на [[Хвар (острво)|Хвар]]у, [[5. јун]] [[1899]] — [[Београд]], [[4. октобар]] [[1969]]) је био хрватскисрпски историчар и академик [[САНУ]].

Основну школу је завршио у родном месту а класичну гимназију у [[Задар|Задру]] и [[Сплит]]у. Историју и филозофију је студирао у [[Загреб]]у, [[Берлин]]у, [[Лајпциг]]у, [[Праг]]у и [[Београд]]у. Био је једно време суплент Поморске академије у Котору а потом професор и директор Поморско-трговачке школе у [[Дубровник]]у. За доцента [[Филозофски факултет у Загребу|Филозофског факултета]] у Загребу изабран је [[1935]]. на предмету историја новог вијека. Виши саветник министарства просвете у Београду постао је [[1938]]. године. Од [[1951]]. радио је као редовни професор [[Филозофски факултет у Београду|Филозофског факултета]] на предмету Општа историја новог века. Био је и дописни члан ЈАЗУСрпске икраљевске академије од 1940, а редовни члан [[САНУ]] а од [[1959]]. Секретар Одељења друштвених наука САН од 1. III 1963. до 6. IV 1966; од 10. V 1966. до 4. X 1969. Члан Председништва Српске академије наука од 15. IV 1960. до 1. III 1963; од 24. IV до 4. X 1969.а до смрти 1970, директор [[Историјски институт САНУ|Историјског института]] у Београду. Био је и дописни члан ЈАЗУ.

Његово дело настајало је током више деценија и чини га велики број радова о средњовековној историји [[дубровачка република|Дубровник]]а и о разним темама из српске и јеврејске историје у периоду између [[16. век|16]]. и [[18. век]]а. Хронолошки се може поделити на два периода: предратни од [[1925]]. до [[1941]]. и послератни од [[1945]]. до смрти [[1969]]. године. Згрожен усташким злочинима и улогом римокатоличке цркве у НДХ, Тадић је, премда католик, старином досељеник из Пивске области у данашњој Црној Гори, 1942. године, заједно са Виктором Новаком, узео крсну славу и почео да слави Св. Јована.

Од свих истраживача дао је највише података и тумачења дубровачке историје<ref>[[Енциклопедија српске историографије]], приредили [[Сима Ћирковић]] и [[Раде Михаљчић]], Београд [[1997]], 667.</ref> Написао је биографије многих истакнутих личности из дубровачке историје између осталих и [[Фрањо Гундулић|Фрања Гундулића]], [[Никола Працатовић|Николе Працатовића]], [[Серафим Гучетић|Серафима Гучетића]], [[Цвијета Зузорић|Цвијете Зузорић]] и [[Јоханес Газулус|Јоханеса Газулуса]] у збирци радова ''Дубровачки портрети'' издатојобјављеној [[1948]]. године у издању Српске књижевне задруге. У каснијој фази свог стварања претежно се окреће темама из привредне историје, а запоставља изучавање политичке историје оставља за скупове у иностранству где је обавио десетине радова прегледног карактера. Његови радови о привредној историји имају изузетно велики истоирографски значај због изношења низа, до тада, непознатих података о овој тематици. Заслугом Јорја Тадуића, који је пријатељевао са француским историчарем Фернаном Броделом, Бродел је имап прилику да се упозна са серијама грађе у Дубровачком архиву, што га је инспирисало да почне да пише о "дугом трајању" у историји Медитерана као целини.

Поред студија уско везаних за дубровачку историју значајан је његов рад на расветљавању привредне прошлости [[Србија у средњем веку|српских]] и [[балкан]]ских земаља средњег века. На основу дубровачке архивске грађе добио је читав низ бројчаних података о аграрној и рударској производњи у Србији средњег века. Проучавањем српске економије и друштва показао је како је [[Србија]] од [[Косовска битка|Косовске битке]] до [[Други пад Деспотовине|пада Деспотовине под турску власт]] имала једну од најразвијенијих рударских производњи у Европи онога времена. Указао је на развој трговачког сталежа у средњовековној Србији. Такође је указао на значај [[Српско рударство у средњем веку|српске рударске производње]] за развој Дубровачке републике. Објављивао је и радове о култури Дубровника. као историчар културе нарочиту пажњу је посвећивао биографијама и разматрао је дела појединих књижевника и ликовних уметника. Посебно је занимљив његов рад на изучавању историје свакодневног живота у Дубровачкој републици, чију је историју, са свим њеним специфичностима, сматрао интегралном саставницом српске историје.

* ''Дубровачки портрети'' -{I}-, Београд, СКЗ 1948.