Ричард Тревитик — разлика између измена

'''Ричард Тревитик''' ({{јез-енгл|Richard Trevithick}}; [[Корнвол]], [[13. април]] [[1771]] — [[Кент]], [[22. април]] [[1833]]) је био [[Уједињено Краљевство|британски]] проналазач и рударски инжењер из [[Корнвол]]а, једно од вoдећихводећих рударских крајева тога доба. Тревитик је још од ране младости био упућен у рударство и инжењеринг. Син локално рударског шефа, који је постао један од пионира и оснивача друмског и железничког саобраћаја на парни погон. Његов најзначајнији допринос је развој прве [[Парна машина|парне машине високог притиска]], он је такође саградио прву потпуну радно способну железничку [[Парна локомотива|парну локомотиву]], која је [[21. фебруар]]а [[1804|1804.]]. прва локомотива у свету која је извукли железничком пругом терет дуж деонице од рудника гвожђа до оближње жељезаре у [[Велс]]у.

Ричард Тревитик је рођен на имању, близу села Илоган, између Кимборна и Редрута, у срцу, једне од најбогатијих области рудама у [[КорнвoлКорнвол]]у. Био је најмлађе и једино мушко дете од шесторо деце локалног рударског шефа Ричарда Тревитика старијег (1735-1797) и Ане Тиги (умрла је 1810.), кћерке једно рудара. Ричард млађи је био врло висок у односу на своје вршњаке и током детињства се више занимао за игру него за школу. Родитељу су га послали у оближњу варошицу, Кимборн, да заврши школу, у којој није придавао много пажње учењу, један од његових школски мајстора га је описао следећим речима: ''„непослушан, спор, тврдоглав, размажен дечак, често одсутан и веома непажљив''“. Још као дете имао је прилику да види [[парна машина|парну машину]] која испумпава воду из окна рудника бакра и калаја. У то доба, у непосредном суседству, живео је и радио, Вилијам Мурдоч, сарадник и заступник фирме за производњу парних машина Болтон & Ват, власништво Метју Болтона и [[Џејмс Ват]]а, а који је касније, под њиховим утицајем, постао и сам проналазач и пионир у усавршавању парних машина. Мурдоч и његови огледи са друмском локомотивом на парни погон су имали сигурно велики утицај на младог Тревитика, које су исто тако одушевљавале и локалне мештане и рударе.

У својој 19 години, Тревитик се прво запослио у оближњем руднику. Био је одушевљен својим послом а убрзо је стекао статус консултанта што је било необично за тако младог човека, а највероватније због угледа који је уживао његовог отац. Године [[1797|1797.]]. Тревитик се оженио са Џени Харвеј са којом ће касније имати шесторо деце. Џени је била кћерка бившег рудара који ће 1779. године основати малу ливницу.

До тог доба, парне машине биле су „атмосферског“ типа, које је оригинално изумео Томас Њукомен [[1712|1712.]]. и које су исто тако познате као машине ниског притиска. Џејмс Ват, током пословне сарадње са Метју Болтоном, имао је бројне патенте које су значајно усавршиле и побољшале рад Њукомен машине, а поготово „патент за одвојени кондензатор паре“.

Године [[1797|1797.]], Тревитик се запослио у другом оближњем руднику „динг донг“, овог пута као рударски инжењер. Тамо је започео пионирске огледе са високим притиском паре. Радио је на изради и унапређењу парне машине како би избегао ауторски патент фирме Болтон & Ват на одвојени кондензатор паре. Тревитик није био први који је размишљао о тзв. „јакој пари“. Вилијам Мурдоч је био развио и демонстрирао модел парне кочије, почевши од [[1784|1784.]], коју је поново демонстрирао Тревитеку на његову знатижељу. Уствари, Тревитек и Мурдоч су биле комшије у Редруту [[1797|1797.]]. и [[1798|1798.]]. Након тога Тревитик је почео да ради на изради првих модела парне машине високог притиска (од неколико [[Атмосферски притисак|атмосфера]]), први је био стационаран, а потом други је био уграђен на друмске кочије. Користио је двопотисни цилиндар, са дистрибуцијом паре путем четворо-смерног вентила. Издувна пара је излазила путем вертикалне цеви или [[Димњак|чунка]] у ваздух, чиме је избегао „кондензатор“ и повреду Ватовог патента. Линеарно кретање је било директно измењено у кружно кретање преко курбле.

Тревитик је завршио израду своје друмске парне локомотиве (кочије) [[1801|1801.]]. Уочи Божића исте године први пут је успешно тестирана „друмска машина“ превозећи чак и неколико лица Четвртом улицом у Редруту, а потом настављајући да вози у правцу камборског раскршћа и оближљег села Беком. Његов рођак и сарадник, Ендрју Вивијан, је усмеравао машину. Овај догађај је шире прихваћен и признат као први успешни превоз на парни погон. Три дана касније, током испитивања и вожње, друмска локомотива се оштетила, након преласка преко рупе на путу. Возило је остављено у најближе покривеном објекту, међутим, непажњом ватра није била угашена док су „возачи“ отишли у кафану на оброк од печене гуске и пиће. У међувремену, вода је прокључала, а машина се прегрејала и запалила. Тревитик ово није сматрао за озбиљну сметњу већ за грешку оператера.

Наредне, [[1802|1802.]]. године, Тревитик је патентирао машину високог притиска. Да би доказао његове идеје израдио је стационаран модел у једној фирми у [[Шропшир]]у, [[1802|1802.]]. Након мерeњамерења избројано је четрдесет такта клипом за минут, са притиском у котлу од 145 пси (фунти по квадратном инчу).

Прва Тревитикова друмска парна локомотива (кочија или возило) из [[1801|1801.]]. године није била у стању да одржи довољан притисак паре на дуже време због чега није била од практичне користи. Године [[1803|1803.]], Тревитик је израдио још једно друмско возило (кочију) на парни погон, коју је назвао ''Лондонска парна кочија''. Ово друмско возило на парни погон је одмах привукло велику пажњу јавности и штампе када га је провозао исте године у [[Лондон]]у, од Холборна до Падингтона, и назад. Сама вожња је била непријатна за путнике, међутим, главни разлог због чега је напуштен даљи развој је да је било пуно скупље за вожњу него са [[коњи|коњским]] запрежним кочијама.