Роза Паркс — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м Бот: исправљена преусмерења
Ред 27:
Под такозваним законом Џима Крова, црнци и белци на америчком југу били су одвојени скоро у сваком аспекту живота, укључујући и јавни превоз. Аутобуска и железничка предузећа нису превозила путнике посебно, него су постојала тачно одређена места за црне, односно беле путнике. Међутим, црној деци Југа није био доступан никакав облик школског аутобуског превоза. Парксова се сећала одласка у основну школу у Пајн Левелу, где су школски аутобуси превозили белу децу до њихове нове школе, а црна деца су морала да пешаче. „Могла сам да гледам аутобус како пролази сваки дан. Али је то за мене био начин живота; нисмо имали другог избора него да прихватимо то као нешто уобичајено. Аутобус је био једна од првих ствари када сам спознала да постоји свет белаца и свет црнаца.“
 
УспркосУпркос најранијим сећањима везаних уз љубазност белих странаца изнесених у Парксовој [[Аутобиографија|аутобиографији]], околности у којима се налазила нису јој дозвољавале да игнорише [[расизам]]. Када је [[Кју-клукс-клан|Кју клукс клан]] марширао улицом и пролазио испред њене куће, Парксова се сећа да је њен деда био прислоњен на улазна врата са пушком. Индустријска школа у Монтгомерију, иако су је за црну децу основали белци са севера, горела је два пута.
 
Године [[1932]]. Роза се удала за Рејмонда Паркса, бријача из Монтгомерија. Рејмонд је био члан групе која је сакупљала новац за подршку групе црнаца који су неправедно били оптужени за силовање две беле жене. Након удаје, Роза је радила разне послове, од посла кућне помоћнице до испомоћи у болници. На мужев наговор [[1933]]. године довршила је своје средњошколско образовање. У то време свега је нешто мање од 7% афро-американаца имали средњошколску диплому. УспркосУпркос такозваном Џимзакону КровомЏима законуКрова који је у великој мери отежавао црнцима политичко учешће, Роза је у свом трећем покушају успела да се региструје за гласање.
 
У [[децембар|децембру]] [[1943]]. године Парксова је постала активна чланица Покрета за људска права, придружујући се подружници НААКП-а у Монтгомерију. Радила је волонтерски као секретарица председника Едгара Никсона. О својој позицији, касније је рекла: „Била сам једина жена тамо, а њима је требала секретарица и ја сам била сувише стидљива како бих рекла не“.