|
== Настанци ==
Приповетке датирају још из периода традицијeтрадиција усменог преношења које су произвеле важне приче као што су [[Хомер]]ова [[Илијада]] и [[Одисеја]]. Ове приче су преношене у ритмичном, поетском формату, са римама као олакшицом људима да запамте садржај приче. Ове приче су подељене на краће делове, како би приповедачу било олакшано пренети их у деловима.
[[Бајка|Бајке]], које су, у ствари, народне приче са експлицитном поуком, су по [[Херодот]]у изумљене од стране грчког роба имена [[Езоп]], у [[6. век п. н. е.|шестом веку]] пре нове ере. Многе од тих прича су сачуване и познате и данас, као Езопове басне.
Потраживање за кратким причама доживело је средином 20. века свој максимум, када је, [[1952]], магазин „Лајф“ штампао [[Ернест Хемингвеј|Хемингвејеву]] дужу приповетку (која се више сматра новелом) "[[Старац и море]]". Издање са овом причом продано је у 5.300.000 примерака у само два дана. Од тада се број магазина који издају приповетке смањује.
Један од понових успона приповетке настаје крајем 20. века у [[филм]]ској индустрији, у вези са прављењем кратких играних филмова који трају од једне до 40 минута, а заснивају се на самој приповеци.
Приповетке датирају још из периода традицијe усменог преношења које су произвеле важне приче као што су Хомерова Илијада и Одисеја. Ове приче су преношене у ритмичном, поетском формату, са римама као олакшицом људима да запамте садржај приче. Ове приче су подељене на краће делове, како би приповедачу било олакшано пренети их у деловима.
Спољашње везе== Спољашње везе == ▼Бајке, које су, у ствари, народне приче са експлицитном поуком, су по Херодоту изумљене од стране грчког роба имена Езоп, у шестом веку пре нове ере. Многе од тих прича су сачуване и познате и данас, као Езопове басне.
Други давни облик кратке приче, анегдоте, биле су популарне у доба Римског царства. Анегдоте су функционисале као врста параболе, кратка реалистична прича која има поуку. Анегдоте сачуване из тог периода су касније сакупљене, у 13. или 14. веку, у збирци „Геста Романум“. Сматра се да су се изворима из те књиге касније користили Чосер, Говер, Бокачо, Шекспир.
У Европи, традиција усмене предаје почиње да се претвара у писану форму у раном 14. веку, напознатији пример су Чосерове Кантерберијске приче и Бокачов Декамерон. Обе књиге су компоноване од индивидуалних кратких прича које се дужином и садржајем разликују. У доба ренесансе термин новела се користио за кратку причу.
Крајем 17. века у Француској се издају традиционалне бајке (најпознатија колекција је припремљена од Шарла Пероа). Појава Антоан Галановог првог модерног превода Хиљаду и једне ноћи (1704.) има јак утицај на кратку причу 18. века, нпр. Волтер, Дидро и други.
Модерна приповетка
Модерна приповетка као властити жанр настала је у Италији, у раном 19. веку. Рани примери збирки кратких прича укључују „Бајке“ браће Грим (1824-1826), Гогољеве „Вечери на салаши крај Дикањке“ (1831-1832), „Гротеске и арабеске“ (1836) Едгара Алана Поа, „Двапут испричане приче“ Натанијела Хоторна (1842). У другом делу 19. века, раст тржишта штампаних магазина и журнала креирао је јаку потражњу за кратком причом, између 3.000 и 15.000 речи дужине. Међу познатим причама из овог периода је Павиљон бр. 6, Антона Чехова.
У првој половини 20. века, појављују се квалитетни часописи, који издају кратке приче. Потраживања за кратким причама су огромне, то је била фантастична зарада, тако да су се многи славни писци бавили писањем за новине, како би платили неке своје трошкове, као нпр. Чехов.
Потраживање за кратким причама доживело је средином 20. века свој максимум, када је, 1952, магазин „Лајф“ штампао Хемингвејеву дужу приповетку (која се више сматра новелом) "Старац и море". Издање са овом причом продано је у 5.300.000 примерака у само два дана. Од тада се број магазина који издају приповетке смањује.
▲Спољашње везе== Спољашње везе ==
{{Commonscat|Short stories}}
| 