|
| утицао_на =
}}
'''Димитрије Митриновић''' ([[Поплат|Доњи Поплат]], [[1887]] — Ричмонд код [[Лондон]]а, [[1953]]) је био српски [[авангарда|авангардни]] [[критичар]], теоретичар, [[филозофија|филозоф]], револуционар, [[есеј]]ист, песник, преводилац, теоретичар модерног сликарства , путник и космополитапреводилац.
== Живот ==
Детињство је провео у [[Зови До|Зовом Долу]] код [[Невесиње|Невесиња]] где су његови родитељи били учитељи.<ref>[http://www.radionevesinje.com/index.php?option=com_content&view=article&id=581%3A2013-03-19-15-23-19&catid=4%3Anevesinje&Itemid=19 МОЖДА НИСТЕ ЗНАЛИ О НЕВЕСИЊУ ( 31 )]''Радио Невесиње'', 19. 3. 2013.</ref> Основну школу завршио је у [[Благај (Мостар)|Благај]]у, гимназију у [[Мостар]]у, а студије филозофије, [[психологија|психологије]] и [[логика|логике]] у [[Загреб]]у, [[Београд]]у, затим у [[Беч]]у и [[Минхен]]у. Апсолвирао је у [[Тибинген]]у [[1914]]. године.
Димитрије Митриновић рођен је 21. октобара 1887. године у месту [[Поплат|Доњи Поплат]] ( општина [[Берковићи|Берковићи]] )у [[Херцеговина|Херцеговини]]. Детињство је провео у [[Зови До|Зовом Долу]] код [[Невесиње|Невесиња]] где су његови родитељи били учитељи. Основну школу завршио је у [[Благај (Мостар)|Благај]]у, гимназију у [[Мостар]]у. За време средњошколских дана био је један од истакнутијих чланова , спиритус мовенс покрета " Млада Босна " у борби против окупације , а потом и против припајања провинција Босне и Херцеговине али и других јужнословенских земаља Аустроугарској. Током овог периода Митриновић уређивао књижевни рад Сарајево , '' Босанској вили '' , чији сарадници укључени песници Ристо Радуловић и Владимир Гаћиновић "Владо" . Занимљиво је да су сва тројица рођени поред неколико година у крајем друге половине КСИКС века и сва три су чланови тајних друштава политичких илегалних у Аустро -Угарској . Од три пријатеља , само Митриновић преживео светског рата ( Гаћиновић је умро 1917 , и Радуловић , умро у једном аустријском логору у 1915 ) .
Радио је у уредништву ''[[Босанска вила|Босанске виле]]'' ([[1910]] — [[1913]]). [[Први светски рат]] провео је у Лондону, где је покренуо и уређивао [[часопис]] ''New Age'' (''Ново доба''), који је касније прерастао у часопис ''New Europe''. Митриновић је такође и иницијатор ''Антибарбарус клуба'', Адлеровог друштва за студије индивидуалне психологије.
Студије филозофије, [[психологија|психологије]] и [[логика|логике]] завршио је у [[Загреб]]у i [[Београд]]у, затим одлази у [[Беч]] а потом 1913. године у Немачку у [[Минхен]]. Апсолвирао је у [[Тибинген]]у [[1914]]. године где се посветио докторској тези о модерној уметности.
У то време постаје активан у круговима европских интелектуалаца , у којима су се кретали и Пабло Пикасо и нобеловац Ромен Ролан ( Ромаин Ролланд ) . Митриновић се ангажовао на оснивању часописа " Аријевска Европа " . Немојте дозволити да вас назив часописа збуни јер термин аријевски није био расистичке природе , већ се односио на позитивно и културно наслеђе европске интелигенције . Узгред речено , циљ магазина био је и покушај спречавања сукоба који ће прерасти у Први светски рат . Године 1914. издаје већ поменуту платформу за покрет , под називом " Независна Европа " , где поставља темеље концепту за уједињење народа европског простора .
Прву своју песму, ''Ленто долоросо'', објавио је у Босанској вили [[1905]], под [[псеудоним]]ом ''М. Димитријевић'', под којим је и касније углавном објављивао поезију. Поред тог, користио је и псеудоним ''Антицус''.
Такође је у том периоду опчињен идејом креирања југословенства , кроз визију уједињеног трећег Балкана , а синтезе претходна два - хеленистичког и византијског . Касније ће се од те идеје удаљавати и ићи ка форми универзалне утопије и уједињене Европе и њених народа.
Управо је та идеја једна од његових најзначајнијих , она која ће добрим делом обележити остатак његовог радног века .
Поред Босанске виле, објављивао је песме и у часописима: ''[[Бранково коло]]'' ([[1906]] — [[1907]], [[1909]] — [[1911]]), ''Дело'' (1906), ''Нова искра'' (1906-1907), ''Срђ'' (1906-[[1908]]), ''Српски књижевни гласник'' (1906, 1908, 1911), ''Словенски југ'' (1908), ''Вардар'' (1910), ''Зора'' (1910), ''Хрватски ђак'' (1908-1909, 1911), ''Одјек'' ([[1912]]), ''Савременик'' (1911).
Те исте године одлази у Велику Британију , тачније Енглеску . Од тог момента ће само још једном , до краја свог живота , посетити отаџбину и то на позив краља Александра Обреновића . Тада је дочекан као револуционар . С обзиром на тадашњу политичку климу и честе јавне вербалне нападе од стране тадашње левице , коју је предводио Велибор Глигорић , убрзо се нашао подједнако удаљен како од краља тако и од леве опозиције . Изложен честим увредама , напустио је своју земљу једном заувек .
Митриновић је творац [[футуризам|футуристичког]] [[манифест]]а у српској књижевности (''Естетске контемплације, Босанска вила, 1913'').
Након свршетка Другог светског рата започиње сарадњу са часописом " Тхе Нев Аге " , где је један од уредника био и нобеловац Џорџ Бернард Шо ( Георге Бернард Схав ) . Углавном је доприносио темама о политици , науци али и филозофији , која је његово природно окружење . Углавном је писао под псеудонимом ММЦосмои , док је поезију углавном објављивао под псеудонимом Антицус . Под истим именом излагао је и своје визије новог доба . Познат је и по томе што је износио многе тезе о томе како човек у свом деловању не сме да се препусти пукој сили и инерцији , или такозваној судбини , већ да својим делима активно обликује свет око себе . Интензивно је трагао за идеалним принципима рада , како на личном духовном развоју појединца , тако и читавог човечанства . Своје утопистичке и филозофске идеје често је проналазио у блиском односу са идејама других великих мислилаца тог времена . Углавном је своја становишта везивао за доктрину Теозофског Друштва , али и блиска школи психоанализе Фројда и Јунга . Са Адлером ( Алфред Адлер ) 1926. године , покренуо је енглеску секцију Адлеровог друштва за индивидуалну психологију ( тхе Енглисх Бранцх оф тхе Интернатионал Социети фор Индивидуал Псицхологи ) , где се налазио на функцији председника . Митриновић је подржавао став психолога Алфреда Адлера да је главна сметња сагласју и кооперацији појединачна тежња за моћи . Конфликти између појединаца на личном нивоу , као и између друштвених група , тражили су психолошко објашњење . Исте године покреће и Групу Нова Европа , за чијег је председника изабран Фредерик Соди ( Фредерицк Содди ) , славни хемичар и нобеловац . Ипак је формирање Адлеровог друштва , раних 20 - тих година , дало Митриновић јаку позицију за скретање пажње јавности на многе друштвене проблеме и предлагање идеја за њихово отклањање . Али сарадња са Адлером није била на дуже стазе . Политички су се разишли . Митриновићев политички прагматизам можда се најбоље осликава у састављању и слању отвореног писма Адолфу Хитлеру , још 1933. године , у коме га оптужује да се понаша крајње злочиначки и упозоравајући како би све могло да се заврши у гротлу још једног крвавог рата . Наравно , писмо није имало никакав утицај на примаоца .
Добар део Митриновићевог рада ваља посматрати кроз призму догађаја с почетка двадесетог века , као што су Први светски рат , Руска револуција , а касније успон комунизма и фашизма . Димитрије је политичке преокрете сматрао симптомима значајне промене , која је заузимала место у свим областима људског живота , јер је човечанство било пред досезањем новог степена развитка . Самосвест модерне индивидуе представља коначни степен дугог периода развоја , који се протеже кроз миленијуме , од најдавнијих времена . Претходни периоди своје темеље проналазе , добрим делом , у хришћанству , било да смо наклоњени религији или не . Самим тим прогрес и развој био је подређен лидерству појединаца - одабраним генијима . Такав концепт , Димитрије Митриновић назива трећим откровењем , односно откровењем појединца , појединачног генија .
Појединци осећају малу или никакву везу са целином и идентификују себе као један њен мали део . Такође се често осећају веома изолованим и одсеченим једни од других , одвојеним од корена који је у широј заједници . Ако људска раса није пред изумирањем , следећи круцијални корак у развитку људске свести мора бити начињен . Митриновић је тај корак видео као одговор на треће откровење , као стварање заједнице појединаца , који би на себе преузели одговорност за цело човечанство , схваћен као јединствен и божански ентитет . Он је схватао да свесно уједињење појединаца ради целог света и универзалног човечанства треба да буде инкарнација Светог Духа , или Софија . Испуњење концепта Великог Дела . Било би то посвећење појединаца једног другоме , у спознаји да је сваки човек јединствен , као што је јединствена и светска целина .
У серији чланка " Светски послови " за часопис Нев Аге , Митриновић је до детаља дао визију света као живог организма , где свака нација игра одговарајућу улогу у склопу живе целине . У коме чак и стране света представљају одређене аспекте психе и унутрашњих деловања којима смо као целина склони . Сматрао је да Европа , колевка развоја индивидуалне самосвести , има обавезу да преузме иницијативу у даљем развоју остатка света . Први корак била би интеграција , уједињење . Тај концепт је претеча данашње идеје Европске уније , ма како она сада изгледала и развијајала се по неким другим принципима . Не ка духу и свести , већ искључиво окренута капиталу . " Од индивидуалне иницијативе , преко савеза појединаца , до апсолутног колектива " - речи су Митриновића . Полусвесном силе еволуције , које су довде довеле људски прогрес , данас више не делују . Које год се одлуке , добре или зле донесу данас , то су свесне одлуке за које су појединци лично одговорни .
Димитрије се пре свега залагао за индивидуализам , сматрајући да он увек мора бити изнад институционализма . Тај индивидуализам односи се како на појединце , тако и на културе , односно не треба да буде циљ некакве хомогенизације , него да се у једној општој целини чује глас индивидуалног , који се може исказати кроз обред , веровање , језик , стваралаштво . " Смисао планете Земље и Човека је један . Земља је тело и космички инструмент човекове врсте . " Да би тај организам функционално , рационално и духовно деловао , неопходно је да се пође од основа - од човековог духа . Човеков дух јесте покретач свесног живота . Он је трећа сила , друге две су природни нагон за одржањем и нагон за навикавањем на другог .
Митриновић је велики критичар неконтролисаног технолошког развоја јер је предосећао да би таква пракса брзо прегазила основна начела хармоничног живота са природом и космосом . Човек још увек није довољно освешћено биће . Занемаривање пажње и контролисаног раста води свет једино у катастрофу , јер природа не може да изгради инструменте самоодбране како би одолела агресији човечанства . У природи све расте из корена - ништа не може бити наметнуто одозго . Свет и друштво морају почивати на органском . Због непоштовања овог принципа , историја је скуп нелогичности и конфузија , које се умножавају по закону ентропије . Због свега овога , човечанство је на прекретници . Мора се пронаћи нови модел живљења . Митриновић тврди да неће више бити великих генија , пророка , филозофа и уметника . Ера појединаца је на измаку . Свет је презасићен и " не постоји више потреба за новим приливом неколицине великих креативних људи , увиђамо потребу за креативношћу мноштва " . Према његовој идеји о 3 откровења ( 2 откровења су већ завршена : " свеукупност прожета божанским " и " хришћанско откривење божанског у људском " ) , будућност човечанства лежи на самом човечанству , односно на заједници појединаца . Множина , деловање свих као један . Као што је Европу упозорио на фаталне идеје фашизма ( у писму Хитлеру ) , као што се залагао за уједињење свих култура , за стапање свих револуција у " једну револуцију човечанства " , за " свечовечански парламент нација " ( данашње УН ) , Митриновић је одавно упозорио да човечанство мора мењати ток напретка уколико жели да се креће даље путем одрживог развоја .
Димитрије је , као што сте већ из текста наслутили , већим делом оставио трага ван ових простора , тако да и гро штампаних примерака његове мисли пре ћемо наћи на енглеском неголи на српском језику . Код нас је најпознатије Митриновићево , преведено , дело " Трећа сила " , тј једна од ретких његових књига нама доступна . У овој књизи су сабрани сви Митриновић текстови из периода од одласка у Лондон , до краја живота . Ту можда најсажетије говори о сили Личности . Циљ Треће Силе је функционални поредак Човека , колективни и индивидуални , ради
ослобођења личности . Све класификације односа личности и људске расе су непотпуне . Већина његових текстова је разбацана по многим часописима широм Европе . Неки од познатијих су : Фројд насупрот Адлеру ( Фреуд версус Адлер ) , Значај Јунговог дела ( Тхе Импортанце оф Јунг 'с Ворк ) , Маркс и Ниче као историјска позадина Адлера ( Марк анд Ниетзсцхе беинг тхе Хисторицал Бацкгроунд оф Адлер ) , Начела генија ( Тхе Принциплес оф а Гениус ) , Царство снова ( Тхе Реалм оф Дреамс ) . Што се тиче поезије , коју је такође писао , вреди поменути дело " Естетске контемплације или одбрана разграђености " , издато за време његовог рада у Босанској вили , 1913. године . То дело с правом можемо назвати првим и јединим изданком српског футуризма . Творац је футуристичког манифеста у српској књижевности .
Убрзо после његове смрти (28 август 1953 у [[Municipal Borough of Richmond (Surrey)]] ( данашња [[London Borough of Richmond upon Thames]])код [[Лондон]]а, [[Велика Британија]] ) , покренута је добротворна фондација Тхе Нев Атлантис при Универзитету у Бредфорду ( Тхе Университи оф Бредфорд ) , с циљем очувања и ширења идеја Димитрија Митриновића . Та фондација је и заслужна за објављивање многих његових текстова , постхумно . Збирка броји преко 4.500 списа писаних на енглеском , немачком , француском , као и српском језику . Садржи и неке од књига из његове приватне библиотеке . Колекција броји и многе раритете из тог али и још старијих времена . Сав тај материјал даје најбољи увид у то ко је заиста био Димитрије Митриновић и колико је широк спектар интересовања имао . Био је пасионирани филозоф , теоретичар политике , религије и езотерије . Универзитет Бредфорд је 1956. део његове заоставштине оставио библиотеци Београдског Универзитета , да би 2003. и 2004. године Београд донирао Бредфорду један део његових списа , у склопу сарадње два града .
У филозофском смислу , Митриновић је био окренут схватању нужности мирења источне и западне мисли . Он говори и пише о Свечовеку и Свечовечанству . Његов Свечовек мири Ничеовог натчовек и Богочовека православне мисли . Његово Свечовечанство је оно Једно , Целина . Свечовечанство је суштински садржано у Свечовеку . Суштину је видео у стапању Логоса и Софије , разума и просветљења и разложно указивао на нешто што је и тада било проглашавано утопијом - могућност уједињења хришћанства , ислама , јудаизма и будизма . Визија света као јединственог планетарног организма , под инстинске контролом људске врсте као најнапредније и самосвесне .
Поновно откривање дела Димитрија Митриновића заслуга је [[Предраг Палавестра|Предрага Палавестре]]. Он је, у [[хрестоматија|хрестоматији]] ''Књижевност Младе Босне'' ([[Сарајево]], [[1965]]), у целини рехабилитовао Митриновића, вративши га у контекст [[авангарда у српској књижевности|српске авангарде]]. У том смислу, значајна је и Палавестрина [[монографија]] ''Догма и утопија Димитрија Митриновића. Почеци српске књижевне авангарде'' (Београд, [[1977]]).
|
