Тацит (цар) — разлика између измена

Такво стање ствари, међутим, није могло да траје дуго. Варвари су се, у међувремену, искоришћавајући међувлашће, покренули. Германи, тј. [[Лигури]], [[Бургунди]] и [[Вандали]] провалили су у Галију, [[Готи]] су угрожавали Илирик, а очекивало се да ни Персијанци, против којих је Аурелијан објавио рат, неће остати дуго мирни. Ове догађаје је пред Сенат 25. септембра 275 изнео конзул Велије Корнифиције Гордијан, подстичући сабране оце да без даљег одлагања приступе избору цара:

 

 

Пошто је конзул завршио свој говор, устао је да први изнесе своје мишљење. Али пре него што је изустио реч, сви су једногласно изјавили да не може да се нађе нико толико вредан престола као Марко Клаудије Тацит. Он је био времешни конзул, родом из Интерамне (данас [[Терни]]). Тврдио је да води порекло од [[Тацит|великог историчара]] чије име је носио. Био је чувен по својој љубави према књижевности, по свом огромном богатству, по својој неокаљаности и исправном карактеру. Налазио се први на списку. Стварна или притворна озбиљност којом је одбио понуђену част због својих поодмаклих година и слабости наишла је на поновљене акламације његове браће. Обасипали су га аргументима и преседанима све док најзад, уступајући пред њиховом ревношћу, није пристао да пређе на [[Марсово поље]]. Тамо га је поздравио народ. Напуштајући град, отишао је великој војсци и даље уконаченој у Тракији — пред присуством војника обећао је заостатке од плате и уобичајене поклоне — од које је благонаклоно прихваћен.

Доласком на власт најпре је гледао да потражи и погуби све оне умешане у убиство свог претходника,{{напомена|-{Vopisc. ''Tacit.'' 13. 1}-: „Прва брига изабраног цара била је та да све оне који су убили Аурелијана смакне, и добре и лоше, мада је овај већ био освећен“.}} кога је он високо ценио, и наредио да се у знак сећања на истог подигну статуе од злата и сребра на најпрометнијим друмовима у велеграду. Такође је обратио пажњу на побољшање јавног морала доношењем разних закона о раскоши који су регулисали забаве и луксузне ужитке и одевање грађана, а сâм је давао свима около пример умереношћу, једноставношћу и скромношћу својих навика. Главни циљ му је био да поврати ауторитет сената, који је у овом кратком периоду бранио и одржавао привид његовог древног угледа. Лична писма која су сачувана код Вописка предочавају занимљиву слику жртава и гозби на којима су сенатори испољавали своје усхићење због изгледа на потпуну рестаурацију својих древних привилегија који се отварао пред њима.

 

 

Али Тацитове поодмакле годнне и слаба снага нису могли више да издржавају бриге и послове који су му с неба па у ребра наметнути, а његове страхове увећао је бунтовни дух војске која је ускоро престала да поштује владара чије телесне и менталне снаге су биле готово на измаку. Након кратке борбе, издахнуо је услед напада грознице, или у Тарсу или у Тијани, око 9. априла 276; према Виктору, тачно сто дана по свом ступању на власт.