Иво Ћипико — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 15:
| утицали =
| период =
| дела = ''Приморске душе, Са јадранских обала, Са острва, Крај мора, Прељуб, За крухом, Пауци...''
}}
'''Иво Ћипико''' ([[13. јануар]] [[1869]] — [[23. септембар]] [[1923]]) је истакнути српски приповедач из [[Далмација|Далмације]]. Иако није писао под непосредним утицајем свог земљака [[Симо Матавуљ|Симе Матавуља]], он му је по низу својих [[књижевност|књижевних]] обележја и тежњи врло близак. Нарочито их везује наклоност према простом свету и величање природне снаге коју откривају у малом човеку. Ћипико, попут Матавуља, описује далматински живот или, тачније, два далматинска подручја која се [[географија|географски]] и [[култура|културно]] веома разликују — Приморје и [[Загорје]].<ref name="Деретић">[[Јован Деретић]], ''Историја српске књижевности'', Београд, 2002.</ref> Ћипико је много више од Матавуља остао веран завичајном регионализму.
Ред 31:
Први, младалачки покушаји, неколико [[песма|песама]] и једна [[цртица]], без стварне вредности, изашли су [[1885]], а затим ништа није објављивао више од десет година, све до [[1897]], када се с [[приповетка|причом]] „Погибе к'о од шале“ представио као зрео приповедач. Она је настала, као што је сам писац изнео, под непосредним утицајем [[Јанко Веселиновић|Јанка Веселиновића]] и његових сеоских приповедака. Прву књигу, збирку приповедака „Приморске душе“ ([[1899]]) објавио је у [[Загреб]]у. Кад је [[хрватска]] критика поздравила у њему нову звезду хрватске књижевности, он је дао изјаву да није хрватски, него српски писац.
Његова остала дела излазила су у српским културним центрима, и то [[ћирилица|ћирилицом]]. Објавио је још четири књиге приповедака, „Са јадранских обала“ ([[1900]]), „Са острва“ ([[1903]]), „Крај мора“ ([[1913]]), „Прељуб“ ([[1914]]), два [[роман]]а, „За крухом“ ([[1904]]) и „Пауци“ ([[1909]]), два драмска покушаја, „На Граници“ и „Воља народа“, оба без стварне вредности, потом [[мемоари|мемоарску]], ратну [[проза|прозу]], инспирисану Балканским и Првим светским ратом, „Утисци из рата“, „На помолу“, „Из ратних дана“ [[1912]]—[[1917]], „Из солунских борби“, „Из ратног дневника“, чија је вредност претежно документарна и [[журналистика|журналистичка]].
Окренутост социјалној тематици карактеристична за цео српски [[реализам]] добила је у Ћипику свог најизразитијег и најдоследнијег протагонисту. У низу приповедака и у оба романа он је приказао сурову борбу сељака за хлеб и голи живот, приказао је послодавце који искоришћавају сељачку радну снагу као животињску, њихову равнодушност пред тежачким патњама. Први његов књижевни обрачун с темом социјалне беде налазимо у приповеци „На повратку с рада“, из збирке „Приморске душе“: сурове природне околности, [[суша]] која сажиже све и [[киша]] што продире до коже, плави [[насеље|насеља]], односи плодове рада, као да се удружују са бездушношћу газда који хоће из својих надничара да исисају последње капи зноја и крви.
Ред 39:
Ћипикова социјална тематика повезана је с његовом особеном [[филозофија|философијом]] живота. У основи његовог погледа на свет је супротност између [[природа|природе]] и [[култура|културе]]. [[Жан Жак Русо|Русоовски]] заљубљен у природу, Ћипико је био непријатељ свих ограничења која грађански морал намеће човеку. Истински живот јесте живот у крилу природе, у складу с њеним [[закон]]има, све изван тога је [[лаж]]. Таквим животом живе прости људи, сељаци и рибари. За њих нема замршених проблема у животу: рађа се, живи и умире по природном закону, онако како се то збива са свим што постоји у природи, с [[биљка]]ма и [[животиња]]ма, без душевних потреса и друштвених сукоба, све се решава природним путем, [[нагон]]ским задовољавањем личних [[потреба]].
Таквим животом могу живети и истински
Повратак из града у завичај, на море, за њега значи двоструко враћање животу: поновно буђење у њему здравог нагонског живота, који је град загушио, и откривање сурове стварности приморског села, где тешке природне околности и бездушно израбљивање од зеленаша и [[власт]]и доводе сиромашне сељаке до „просјачког штапа“ и присиљавају их да напусте све и отисну се у страни свет „трбухом за крухом“. По многим својим цртама двојник свог аутора, Иво Полић, тај модернизовани романтични јунак, добро види беду света који га окружује и дубоко саосећа с невољама обесправљених сељака, али га то сазнање не покреће на акцију, он се повлачи у себе и сав се предаје својим сновима, космичким чежњама и [[меланхолија|меланхоличним]] размишљањима.
| |||