Пад Смедерева (1439) — разлика између измена

'''Пад Смедерева''' је историјски догађај [[османско царство|отоманског]] освајања [[Смедерево|Смедерева]], главног града [[Српска деспотовина|Српске деспотовине]], који се одиграо [[18. август]]а [[1439]]. године. Отоманске снаге, предвођене султаном [[Мурат II|Муратом II]] ([[1421]]—[[1451]]) заузеле су готово целу тадашњу Србију и почетком јуна су опселе град који су бранили [[Гргур Бранковић]] и [[Тома Кантакузин]]. После тромесечне опсаде, током које је [[Смедеревски Град]] био изложен сталном бомбардовању [[артиљерија|артиљерије]],<ref name="ИСН2">{{ИСН II|Стране=246}}</ref>, посада се, услед несташице хране,<ref name="ИСН2" /> предала. Овим чином, Српска деспотовина је привремено престала да постоји, а Смедерево је постало средиште [[Санџак (административна јединица)|санџака]], на чијем се челу нашао [[Исак-бег]] из [[Скопље|Скопља]]. На југу Деспотовине, [[Тврђава Ново Брдо|Ново Брдо]] се [[опсада Новог Брда (1439—1441)|бранило још две године]] (до [[27. јун]]а [[1441]]), а сам деспот [[Ђурађ Бранковић]] ([[1427]]—[[1456]]) је пре опсаде отишао у [[Краљевина Мађарска у средњем веку|Мађарску]]. Тамо је настојао да окупи снаге, прво да помогне опседнутом граду, а потом да поврати своју државу, што је на крају успео, после [[Дуга војна|Дуге војне]] и [[Сегедински мир|Сегединског мира]] [[1444]]. године.

Султан [[Мурат II]] је вероватно очекивао да ће Смедерево заузети много лакше него што се то показало. Уз то, стизале су и вести да се [[Ново Брдо]] никако не предаје, па је похитао на југ да коначно сломи српски отпор. Након заузимања Смедерева, султан Мурат II је почео [[Опсада Београда (1440)|опсаду Београда]], која се отегла много дуже него што је Мурат II мислио. За то време Владислав III је крунисан за угарског краља. Тада је Турцима Владислав III послао посланике тражећи од султана да одмах прекине опсаду и да сакупља војску из целе своје државе, која се током априла [[1440]]. године сакупила под [[Београд]]ом. Тиме је почела опсада овог јаког угарског упоришта. Ова опсада је била прва катастрофа за Турке и самог Мурата II јер је у самој опсади погинуло 17.000 турских војника. Док се све то дешавало под Београдом, деспот Ђурађ је преко [[Венеција|Венеције]] стигао у [[Зета|Зету]]. Ту није затекао добру ситуацију будући да је ову његову (једино преосталу) територију покушао да преузме [[Стефан Вукчић]]. Вукчић је покушао да искористи деспотову пољуљану позицију, а осећао се јачим него што је био у ствари, будући да је у то време био турски [[вазал]], па је рачунао и на турску помоћ. Да би се одржао у Зети, деспот је морао да придобије подршку [[Црнојевићи|Црнојевића]], који су тада представљали једину реалну снагу која му је могла помоћи. Но, ту није наишао на разумевање. Стигавши у [[Бар]], деспот Ђурађ је успоставио везу са [[Ново Брдо|Новим Брдом]], које је још увек одолевало турској опсади. Како су Турци расписали уцену на његову главу, постаје нопеверљив према најближим сарадницима. Из тог разлога, издавши на брзину неке повеље у [[Будва|Будви]], [[12. април]]а [[1444]]. године, Ђурађ се склања у [[Дубровник]]. За три дана сазнаје да му је син [[Гргур Бранковић|Гргур]] завршио у турској тамници. Баш тада, када је уцењен, деспот је сазнао да се Владислав III крунисао за угарског краља (јула [[1440]]. године). У касну јесен те године краљ Владислав III је оптужио деспота за сарадњу са Турцима и тада су му нека имања у Угарској заплењена.