Михаило Живковић — разлика између измена

| датум_смрти = [[28. април|28. априла]]а [[1930]].

Рођен је [[29. август|29. августа]]а [[1856]]. године у [[Београд]]у, од оца Јована, београдског трговца и мајке Станке. По очевој и мајчиној линији био је потомак [[Миленко Стојковић|Миленка Стојковића]] и [[Хајдук Вељко|Хајдук Вељка Петровића]]. Основну школу, два разреда гимназије и четири разреда Реалике завршио је у Београду. У војску је ступио као питомац 11. класе Артиљеријске школе (2. у рангу),{{sfn|Опачић|2008|p=405}} [[20. септембар|20. септембра]] [[1874]]. Током школовања убрзано је напредовао. Каплар је постао [[6. септембар|6. септембра]] [[1875]], поднаредник [[4. мај|4. маја]]а [[1876]]. а наредник [[1. јул|1. јула]]а [[1876]]. године. Рат га је затекао током школовања и по ратном принципу ванредно произведен у чин пешадијског [[потпоручник]]а [[5. новембар|5. новембра]] [[1876]]. године. Школовање је завршио крајем [[1880]]. године, као други у рангу. Као државни питомац, децембра [[1887]]. послат је на школовање у [[Руска Империја|Русију]]. Тамо је био на пракси у 145. царском пуку у [[Санкт Петербург|ПетроградПетрограду]]у. Учествовао је у великим маневрима који су 1889. вршени у Русији. На овом школовању био је до октобра [[1889]]. године. Био је ожењен Даринком, кћерком Ранка Гођевца, трговца из Ваљева. Имао је синове Миодрага, Јована и Милана.{{sfn|Милићевић|Поповић|1998|p=157-161}}{{sfn|Милићевић|Поповић|2003|p=93-97}}

Три године после завршетка Артиљеријске школе унапређен је у чин пешадијског [[поручник]]а [[20. октобар|20. октобра]] [[1882]]. године. [[Капетан]] 2. класе је постао [[22. фебруар|22. фебруара]]а [[1887]], [[капетан прве класе|капетан 1. класе]] [[1. јануар|1. јануара]]а [[1891]], [[мајор]] [[22. фебруар|22. фебруара]]а [[1893]], [[потпуковник]] [[22. фебруар|22. фебруара]]а [[1897]], [[пуковник]] [[6. април|6. априла]]а [[1901]]. и [[генерал]] [[29. јун|29. јуна]]а [[1907]].{{sfn|Милићевић|Поповић|1998|p=157-161}}{{sfn|Милићевић|Поповић|2003|p=93-97}}

По завршетку друге године школовања на Артиљеријској школи, а после објаве [[Први српско-турски рат|Првог српско-турског рата]] [[1876]], као кадет наредник ступио је у рат. Распоредом је одређен за ордонанса генералу [[Франтишек Зах|Заху]], команданту Јаворске војске. По произвођењу у чин пешадијског [[потпоручник]]а, одређен је за команданта Рачанског батаљона Ужичке бригаде 2. класе. По завршетку [[рат]]а, за време примирија, служио је у [[Чачак|Чачку]], као [[ађутант]] Чачанске бригаде 1. класе. У рату [[1877]]-[[1878]]. године био је командант Драгачевског батаљона Чачанске бригаде 1. класе. Учествовао је при ослобођењу Прокупља и Куршумлије. Као командант претходнице Чачанске бригаде, прешао је [[Преполац]] и дошао до [[Приштина|Приштине]]. Завршетал ратних операција 1878. године донео му је промену распореда. За водника у 7. батаљону Стајаће војске одређен је [[3. април|3. априла]]а [[1878]]. Крајем новембра [[1879]]. враћен је на завршетка школовања, у трајању од годину дана. Затим је одређен за водника у 6. батаљону Стајаће војске. Командир чете у 8. батаљону сталног кадра псотао је [[12. октобар|12. октобра]] [[1883]]. Затим је, од [[27. март|27. марта]]а [[1885]]. на истој дужности у 7. батаљону, а од [[13. септембар|13. септембра]] на истој дужности је у 2. батаљону 10. пешадијског пука.{{sfn|Милићевић|Поповић|1998|p=157-161}}{{sfn|Милићевић|Поповић|2003|p=93-97}}

У Српско-бугарском рату [[1885]]. године, од краја октобра, командовао је најпре четом у 2. батаљону 11. пешадијског пука, а затим је постао и командант 2. батаљона, са којим је освојио три бугарска положаја код села [[Алдумировац]]. Од марта 1886. био је командир чете у 11. гардијском батаљону, а од априла од децембра [[1887]]. [[ађутант]] начелника Главног генералштаба. По повратку са школовања у Русији, октобра [[1889]], постављен је за вршиоца дужности команданта 3. гардијског батаљона. Истовремено, на Великој школи водио је наставу гађања и борбу пушком. Од октобра [[1890]]. био је командир Питомачке чете [[Војна академија|Војне академије]]. На тој дужности остао је до [[12. јун|12. јуна]]а [[1891]], када је одређен на службу у Ђенералштабни одсек Општевојног одељења Министарства војног. Затим се вратио комнандним дужностима. Од октобра [[1891]]. до августа [[1893]]. био је вршилац дужности, а затим и командант 6. пешадијског батаљона. Потом, до јуна [[1894]]. постављен је за команданта 3. гардијског пука. За вршиоца дужности начелника Штаба команде Шумадијске дивизијске области постављен је [[1. јун|1. јуна]]а [[1894]], а [[9. септембар|9. септембра]] исте године за начелника Штаба Пешадијске инспекције. Већ [[10. децембар|10. децембра]] [[1894]]. премештен је, по други пут, у Ђенералштабни одсек Општевојног одељења Министарства војног. Командант пешадијске Подофицирске школе био је од [[22. март|22. марта]]а [[1895]]. до [[18. март|18. марта]]а [[1897]]. Од тада до децембра 1897. био је командант 14. пешадијског пука и командант места у Књажевцу. Од [[25. децембар|25. децембра]] [[1897]]. одређен је референта пешадије Трупног одељења у Команди Активне војске.{{sfn|Милићевић|Поповић|1998|p=157-161}}{{sfn|Милићевић|Поповић|2003|p=93-97}}

У периоду од марта [[1900]]. до постављења за министра војног, децембра 1908. године, обављао је бројне дужности. Од [[23. март|23. марта]]а [[1900]]. био је вршилац дужности команданта Тимочке, а затим од [[30. октобар|30. октобра]] [[1901]]. командант Дринске пешадијске бригаде. Кратко од [[19. април|19. априла]]а [[1902]]. до [[11. октобар|11. октобра]] [[1902]]. био је на месту команданта [[Ниш]]а, да би затим био постаљен за команданта Тимочке дивизијске области. Уз командне дужности, од маја до октобра [[1902]]. предавао је тактику на Војној академији. Од јула [[1903]]. постављен је и за члана Вишег војног савета. Крајем марта [[1908]]. постављен је за управитеља [[Војна академија|Војне академије]], а већ следећег месеца за инспектора [[pešadija|пешадије]]. Реконструкцијом кабинета [[Петар Велимировић|Петра Велимировића]], 23. децембра постављен је за министра војног, заменивши на овој дужности [[генерал]]а [[Степа Степановић|Степу Степановића]]. У новом кабинету [[Стојан Новаковић|Стојана Новаковића]], од [[11. фебруар|11. фебруара]]а [[1909]], задржао је овај ресор. На том положају остао је до [[1. октобар|1. октобра]] [[1909]], када је разрешен дужности, а за заступника постављен [[Љубомир Стојановић]]. Већ [[9. октобар|9. октобра]] [[1909]]. поново је на положају управитеља Војне академије, где је остао до [[1912]]. Уз управничке послове, [[1910]]-[[1911]]. обављаoобављао је и дужност председника Војнодисциплинског суда.{{sfn|Милићевић|Поповић|1998|p=157-161}}{{sfn|Милићевић|Поповић|2003|p=93-97}}

По, објави рата, септембра [[1912]], постављен је за команданта Ибарске оперативне војске. Са овом јединицом дејствовао је на правцу Новог Пазара и Рашке. У ратним операциама [[1913]]. године био је командант трупа на Албананском фронту. У Првом светском рату, [[1914]]. године био је командант [[Пад Београда 1915.|Одбране Београда]]. На челу ове војне формације био је и [[1915]], све до повлачења војске на Крф, где је ова команда расфрмирана [[1916]]. године. Јуна [[1916]]. постављен је за команданта Српског добровољачког корпуса у Русији. Пошто је већ пре његовог доласка у Одесу била формирана 1. дивизија, преузео је послове на формирању 2. дивизије. Када је букнула револуција у Русији, [[1917]]. године, корпус добровољаца упућен је на [[Солунски фронт]], а са њима и Живковић. Пошто се на путу разболео, остао је у [[Париз]]у. Лекарским прегледом констатовано да је неспособан за даље активно вршење војне дужности Пензионисан је [[1. јун|1. јуна]]а [[1918]]. године.{{sfn|Милићевић|Поповић|1998|p=157-161}}{{sfn|Милићевић|Поповић|2003|p=93-97}}

Преминуо је [[28. април|28. априла]]а [[1930]]. године.<ref name="Политика">{{cite news |first= |last= |authorlink= |coauthors= |title= † Генерал Михаило Живковић |url=http://serbia-forum.mi.sanu.ac.rs/wb/?action=getbook&bookkey=8876#page/3/mode/1up |publisher= [[Политика (новине)|Политика]]|date = 28. 4. 1930. |accessdate = 17. 8. 2013}}</ref>