Фрања Асишки — разлика између измена

Повукавши се у интимни круг браће у дому крај прастаре црквице Порцијунке (у којој је и започео свој животни пут) он запада све чешће у заносно-мистична расположења па се тако нпр. весели сестрици смрти. Необична Фрањина личност и његова ведра, оптимистичка појава у суморном мраку средњовековне религиозности била је тумачена на најразличитије начине, а његова ситна аскетска фигура постаје мотив многих сликарских и кипарских радова. Можда и зато што је цео његов живот обележен је необичним доживљајима. Тако је, између осталог, натерао свог пријатеља, брата Руфина (Леон, Руфин и Анђео били су његови најприснији пријатељи), да го прође улицама Асиза само с конопцем око врата, а у Болоњи се попео на потпуно нови кров и почео да баца црепове на земљу.

 

Песник у стилу провансалских трубадура, аутор песме Песма брату Сунцу (''Cantico del Fratre Sole'') Фрањо се обраћа народним језиком и у својој свеобухватној пантеистичкој љубави према читавој природи припрема пут ослобођењу уметности од укочености средњовековних форми. Фрањо као путујући мисионар-сиромах (poverello) и лирик-визионар хришћанску мистику обогаћује новим мотивима (стигматизација, еванђеоска вера, божићне јаслице итд.). Он је уједно и настављач „херетичких“ учења [[Албигенз]]а и [[Валденз]]а о апсолутном сиромаштву, противник науке, учености и самостанских зидина, а ипак ироничним обратом повијесне судбине оснивач реда који је касније вековима био чврст ослонац инквизиције. Само две године (1228.) након своје смрти Фрањо Асишки проглашен је свецем. Због заљубљености у природу еколози су га изабрали за свог заштитника, а у свету се препознаје као светац мира.