Мађарско-румунски рат (1919) — разлика између измена

Један дан пред крај Првог светског рата, 10. новембра 1918. године, Румунија је објавила свој поновни улазак у рат, мотивишући га истим оним циљевима с којим је у њега ушла 1916. године. Осма дивизија је послата у [[Буковина|Буковину]], а остале две у Трансилванију. Међутим, источна команда [[Антанта|Антанте]] под француским генералом [[Луј Франше д' Епере|Франше д' ЕпереЕпереом]]ом поставила је привремену демаркациону линију у последњим мађарским источним регионима: Румунија треба да окупира Трансилванију до реке [[Мориш (река)|Мориш]], [[Србија]] [[Банат]], док Северна Трансилванија, [[Кришана]] и [[Марамуреш]] до даљњега требају остати Мађарској.<ref name="Gyula Juhász"/>

Јединице прве и седме ловачке дивизије напредовале су децембра месеца све до реке [[Мориш (река)|Муреш]], где је зацртана демаркациона линија, коју су одредили представници Антанте и Мађарске у [[Београд]]у 13. новембра 1918. године У исто време, јединице немачке армије под комадном [[Аугуст фон Макензен|маршала Макензена]] повлачиле су се ка западу. На румунски захтев, команда Антанте под вођством генерала [[Луј Франше д' Епере|Франше д' ЕпереЕпереа]]а дозволила је румунској армији да напредује до западних [[Карпати|Карпата]] где је померена демаркациона линија. До 22. јануара 1919. године румунске снаге су запоселе област до ''румуских западних Карпата''.<ref name="Grecu">-{Grecu Dan:The Romanian military Occupation of Hungary.}- -{In: Romanian Postal History Bulletin, Nr. 17, August 1995.}-</ref>

Седма ловачка дивизија напредовала је директно у правцу [[Клуж-Напока|КлужКлужа]]а, а прва директно у правцу Алба Јулије. Јединице румунске армије ушле су у Клуж 24. децембра. Од 22. јануара 1919. године румунске снаге су држале под контролом све територије до новопостављене демаркационе линије. У овом тренутку румунске јединице у Трансилванији биле су слабе, а имале су задатак да спрече сваки покушај мађарске војске да помери линију, као и да одржава ред у територијама под својом контролом. Стога је румунска Врховна команда одлучила да пошаље још две дивизије у Трансилванију: 2. ловачка дивизија у [[Сибињ]], а 6. пешадијска у [[Брашов]]. Јединствена команда румунске војске у Трансилванији је основана са седиштем у граду Сибињу, где је генерал [[Трајан Мошоју]] стављен у надлежност ове команде.

Када је дискусија с Куном приведена крају, румунска армија добила је наређење од румунске владе да предузме акцију и присили мађарске власти да се понашају у складу са одлуком Савета Антанте донетој [[28. фебруар|28. фебруара]]а.<ref>-{C. Kiriţescu: Istoria războiului pentru întregirea României, Vol. II, ed. Romania Noua}-, 1923, стр. 550</ref> Румунска војска у [[Трансилванија|Трансилванији]] располагала је са 64 пешадијска батаљона, 28 коњичких ескадрона, 160 топова, 32 хаубице, једним оклопним возом, 3 ваздухопловна ескадрона, 2 пионирска батаљона, и била је организована у две групе: Северна и Јужна. Свеобухватна команда румунске армије у Трансилванији била је поверена генералу [[Георге Мардареску|Георгеу Мардарескуу]], док је генерал [[Трајан Мошоју|Мошоју]] постављен за команданта Северне групе. Румунски ратни план био је да много јача Северна група нападне и преузме [[Кареј]] и [[Велики Варадин|ОрадеаОрадеау]]у, одвојивши тиме елитне секељске дивизије од остатка мађарске армије, сачињене искључиво од добровољаца. Затим би иста група требала да настави с бочним нападом, а у исто то време Јужна група би напредовала до [[Радна]]е и [[Бејуш]]а, а затим би служила као строжер за обухватни напад са Северном групом. Напредовање би било заустављено код леве обале [[Тиса|Тисе]]. За почетак операције одређен је 16. април.

Користећи коњицу румунске снаге су ометали сваки покушај мађарских да образују нову одбрамбену линију између [[Њиређхаза|Њиређхазе]], [[Дебрецин|ДебреценДебрецена]]а и [[Бекешчаба|Бекешчабе]]. Истовремено, испред Северне групе румуске армије, најбоље јединице мађарске армије, Секељска дивизија ({{јез-мађ|Székely Hadosztály}}), повлачиле су се према Њиређхази, док их је стално узнемиривала румунска 2. коњичка дивизија. Покушали су да зауставе своје повлачење и да се боре у околини града, али су их румунске снаге преполовиле, па је Њиређхаза окупирана 26. априла. Дивизија је покушала да побегне западно преко [[Тиса|Тисе]], али у том трену су читаву леву обалу реке контролисале румунске снаге. Последње мађарске трупе, бранећи мостобран преко реке, поражене су 29. априла код [[Ракамаз]]а.

Средином јуна [[Антанта]] је понудила примирје зараћеним странама.<ref name="Gyula Juhász"/> У споразуму је предвиђено да ће се [[Румунска војска (1914-19181914—1918)|румунска војска]] повући иза линије [[Сату Маре]]-[[Велики Варадин|Орадеа]]-[[Арад]], чим Мађари буду напустили Чешку. Комунисти су прихватили оваку нагодбу, плашећи се координираног напада противника, и надајући се да ће добити концесију над оним територијама које су биле иза демаркационе линије. Румунска влада је, међутим, пристала да испуни свој део уговора, али тек након демобилизације мађарске војске. Мађарска је затим прекинула преговоре.