Метеор — разлика између измена

Типичан метеор видљив голим оком или телескопом је производ метеороида већег од 0,01 -{mm}-. [[Магнитуда (атрономија)|Сјајност]] насталог метеора зависи од величине и брзине метеороида — метеор 0. магнитуде може настати од метеороида величине 2 cm који уђе у атмосферу брзином од 15 km/s као и од честице величине 0,5 cm и брзине 60 km/s (сјајност метеора зависи и од висине метеора над хоризонтом, односно од удаљености од посматрача, в. [[#Болиди|ниже]]). Уласком у гушће слојеве атмосфере, метеороид се брзо загрева. Честице мање од 0,5 mm се загревају целом запремином, док се код већих честица загрева само површински слој до неколико десетих делова милиметра у дубину. Када се материјал загреје на приближно 2200 [[Келвин (јединица)|К]], материјал почиње да [[сублимација (физика)|сублимира]], и настали врели гасови окружују честицу. Појава губљења масе услед трења у атмосфери се назива [[аблација (астрономија)|аблација]]. [[Електрон]]и у [[атом]]има ових гасова су у побуђеном стању, њиховом деексцитацијом ослобађа се [[електромагнетско зрачење|електромагнетно зрачење]] (укључујући [[светлост|видљиву светлост]]). Око 90% светлости метеора потиче од деексцитације атома метеороида, температуре 3000 до 5000 К. Остатак потиче од ексцитације/деексцитације и јонизације/рекомбинације атома и молекула у атмосфери. Током аблације метеор губи [[кинетичка енергија|кинетичку енергију]], успоравајући притом. Мале честице потроше сву масу пре него што значајно успоре. Међутим, веће честице (око 20 cm и веће, за брзину од 15 km/s) успоре до брзине од 3 km/s пре него што изгубе сву масу. При овој брзини престаје аблација, а површина метеороида се постепено хлади, формирајући покорицу. С обзиром да током овог дела лета нема аблације, нема ни светлосне појаве (односно метеора), а овај део лета метеороида се назива ''тамни лет'' ({{јез-ен|Dark flight}}). За разлику од метеора који траје неколико секунди, тамни лет може да траје неколико минута. Метеороид пада на земљу, и такво тело се назива [[метеорит]], а препознатљиво је по покорици (која може да нестане услед дејства временских прилика).<ref name="phenomena">{{cite journal | title=Meteor Phenomena and Bodies | last=Ceplecha | first=Zdenĕk | others = Jiří Borovička, W. Graham Elford et al. | journal=Space Science Reviews | year=1998 | issue=84 | pages=327-471}}</ref>

Од дигиталних сензора, у оптицају су -{[[Технологија комплементарног метал-оксид-полупроводника|CMOS]]}- и [[CCD senzor|-{CCD}-]] сензори. Међу њима нема велике разлике, осим што се -{CMOS}- сензор спорије греје и тиме генерише мање шума. Код употребе дигиталних сензора за фотографисање метеора мора се искључити редукција шума, јер се она постиже тако што се са затвореном блендом направи снимак једнаке експозиције као жељени снимак, што значи да фото-апарат снима само 50% времена.<ref name="handbook" />