Историја Русије — разлика између измена

ситно
м (ispravke)
(ситно)
Након [[13. век]]а, [[Москва]] је полако почела да доминира над осталим културним центрима.<ref name = Curtis/> До [[18. век]]а [[Велика московска кнежевина]] је прерасла у велику [[Руска Империја|Руску империју]], која се простирала од [[Пољска|Пољске]] на западу, па све до [[Тихи океан|Тихог океана]], на истоку. Територијална ширења на запад су омогућила боље повезивање Русије са остатком Европе, чије утицај довео до стварање климе у којој је тражено спровођење свеобухватних реформи. Власт је на те тежње одговорила комбинацијом репресије и неодлучних реформи. Руски [[кмет]]ови су од [[1861]]. били ослобођени, али су услови под којим су ослобођени били неповољни за сељаке и само су убрзали револуцију. Од ослобођења кметова па до почетка [[Први светски рат|Првог светског рата]] [[1914]]. године, спровођењем Стоплинових реформи, доношењем устава [[1906]]. и одлукама које је донела [[Државна дума|Дума]], извршене су знатне промене у политици и привреди Русије,<ref>{{Cite book|ref=harv|last=Walkin|first=Jacob|title=The Rise of Democracy in Pre-revolutionary Russia: Political and Social Institutions Under the Last Three Czars|url=http://books.google.com/books?id=3_oZAAAAIAAJ|year=1962|publisher=Praeger}}</ref> али [[цар]] и даље није био вољан да се одрекне [[аутократија|аутократског]] начина владавине.<ref>[http://www.ciaonet.org/atlas/countries/ru_data_loc.html#a0 -{CIAO - Atlas - Russia}-], Приступљено 8. 4. 2013.</ref>
 
[[Руска револуција]] из [[1917]]. године, била је логична последица комбинације потпуног економског слома, антиратног расположења и неслагања са аутократским начином владавине. Власт су првобитно преузели либерали и умерени социјалисти, али је њихов неуспех у спровођењу сопствене политике довео до [[Октобарска револуција|Октобарске револуције]] када су власт преузели [[Комунистичка партија Совјетског Савеза|комунисти]] [[бољшевици]]. Између [[1922]]. и [[1991]], Русија је била део [[Савез Совјетских Социјалистичких Република|Совјетског Савеза]]. Напредак у стварању социјалистичког друштва током различитих периода историје Совјетског Савеза био је променљив, од мешовите привреде и разноликог друштва током 20-тихдвадесетих, преко строго управљане привреде и политичке репресије током [[Јосиф Стаљин|Стаљиновог]] доба па све до „доба стагнације“ током осамдесетих. Почев од марта [[1918]], друштвено уређење у Совјетском Савезу било је засновано на једнопартијском комунистичком систему.<ref name = Curtis3>{{Cite book|ref=harv|last=Curtis|first=Glenn Eldon|title=Russia: A Country Study|url=http://books.google.com/books?id=GaC4wmxgdT4C|year=1998|publisher=Federal Research Division, Library of Congress|isbn=978-0-8444-0866-8}}</ref> До краја осамдесетих, слабљење и опадање совјетског политичког и привредног система је постало све уочљивије. Лидери Совјетског Савеза покушали су да спрече његово даље пропадање, али је то био само увод у његов [[распад Совјетског Савеза|коначни распад]].<ref name = Filzer>{{Cite book|ref=harv|last=Filtzer|first=Donald|title=Soviet Workers and the Collapse of Perestroika: The Soviet Labour Process and Gorbachev's Reforms, 1985-1991|url=http://books.google.com/books?id=lL6_ZJNjVvYC&pg=PA11|date = 9. 6. 1994.|publisher=Cambridge University Press|isbn=978-0-521-45292-2}}</ref>
 
Распадом Совјетског Савеза крајем [[1991]]. године, Русија је постала независна држава и призната је као правни наследник бившег Совјетског Савеза.<ref>[http://www.fco.gov.uk/servlet/Front?pagename=OpenMarket/Xcelerate/ShowPage&c=Page&cid=1007029394365&a=KCountryProfile&aid=1019744935436 Country Profile for the Russian Federation], by the British Foreign and Commonwealth Office. 21. 7. 2007.</ref> Русија је изгубила статус [[велесила|велесиле]] и суочила се са озбиљним изазовима у настојању да успостави нови политички и привредни систем. Русија је напустила идеју социјалистичке планске привреде и државног власништва и почела је да гради своју привреду на принципима тржишног [[капитализам|капитализма]], што је веома често давало нежељене резултате<ref name = Filzer/>. У Русији се и данас у готово свим сферама друштва осећа утицај како монархистичке, тако и совјетске прошлости.
| publisher = History World}}</ref> Принчеви јужне и источне Русије су морали да плаћају данак Монголима, који су често називани и [[Татари]]ма,<ref name = "history world"/> а за узврат су добијали овлашћења на основу којих су могли да делују као изасланици канова. У суштини су принчеви имали велику слободу да владају по својој вољи, али су ипак били обавезни да добију потврду свога звања од стране татарског кана.<ref name = "history world"/> Татари су оставили све повластице [[Руска православна црква|руској православној цркви]], нису је прогомили, а чак су свештена лица била ослобођена плаћања пореза.
 
Принц [[АлександарВелики НевскиНовгород|Новгорода]], принц [[ВеликиАлександар Новгород|НовгородаНевски]], стекао је средином [[13. век]]а стекао статус хероја захваљујући победама над [[Тевтонски ред|витезовима Тевтонског реда]], [[Швеђани]]ма и [[Литванци]]ма. [[Папа Гргур IX]] је [[1237]]. организовао крсташки поход да би покорио руске земље. Православна црква и принчеви су већу опасност видели у Западу него у Монголима. Невски је од Монгола добио протекцију и помоћ у борбама против освајача са Запада који су, у нади да ће извући корист из слома Русије након инвазије Монгола, нападали њихову територију. И поред тога, наследници Невског ће се касније дићи против татарске власти.
 
Монголи су извршили велики утицај на руску војну тактику и допринели су развоју трговачких путева. Под монголском влашћу, Русија је развила мрежу поштанских путева, повећала прираштај становништва, развила фискални систем и јаку војну организацију.<ref name = Curtis/> Источни утицај ће остати јак све до [[17. век]]а, када руски владари настоје да уреде земљу према западном моделу.
=== Успон Москве ===
[[Датотека:Moscow daniel.jpg|мини|200п|Током владавине [[Данил Московски|Данила Александровича]] [[Москва]] је била само мало утврђење у централној [[Русија|Русији]]]]
[[Данил Московски|Данило Александрович]], најмлађи син Александра Невског, је основао је [[Велика московска кнежевина|Московску кнежевину]] која је још била позната под именом Московија,{{sfn|Curtis|1998|pp=}} која је касније потпуно протерала Татаре из Русије. Најпре је Московска Кнежевина била у [[вазал|вазалском односу]] према Владимиру, да би касније успела да себи припоји Владимир. Важан фактор у успону Московске Кнежевине је била сарадња њихових владара са монголским владарима, који су им потврђивали титулу Великог Кнеза и давали право да убирају порез од других руских држава у њихово име. Превласт Москве у односу на друге руске државе је потврђена тиме што је у њу премештено седиште [[Руска православна црква|Руске православне цркве]]. Седиште [[митрополит|митрополије]] је из Кијева прво премештено у Владимир [[1299]]. а неколико година касније је премештено у Москву за стално.
 
До средине [[14. век]]а снага Монгола је опадала и Велики Кнез је био у могућности да им се отворено супротстави. У [[Битка на Куликовом пољу|Куликову]] на [[Дон]]у [[1380]]. године су забележили тешку победу,<ref name = Kulikovo /> то није означило крај монголске власти у Русији, али је донело славу Великом Кнезу [[Дмитриј Донски|Дмитрију Донском]]. Вођство Москве у Русији је било потпуно учвршћено, а територија је средином [[14. век]]а знатно проширена преговорима, ратом и склапањем бракова.
[[Датотека:Appeal of Minin.jpg|мини|десно|200п|[[Кузма Мињин|Козма Минин]] позива становнике [[Нижњи Новгород|Нижњег Новгорода]] на устанак против Пољске.<ref name=Dunning>Chester S. L. Dunning, "Russia's First Civil War: The Time of Troubles and the Founding of the Romanov Dynasty", Penn State Press (2001),
ISBN 0-271-02074-1, pp. 433-434.</ref>]]
После смрти Ивана Грозног, на престо је дошао његов син [[Фјодор I Звонар|Фјодор I]]. Будући да Фјодор није имао деце, а његов брат [[Царевић Димитрије|Димитрије]] је [[1591]]. године умро под неразјашњеним околностима, династија Рјуриковича се гаси, а на престо долази [[Борис Годунов]]. Крај династија Рјуриковича означава почетак периода грађанских ратова и страног мешања у унутрашња питања земље, у историји познатог као [[смутно време|смутна времена]].<ref name=autogenerated1>[http://countrystudies.us/russia/3.htm Muscovy], excerpted from Glenn E. Curtis (ed.), ''Russia: A Country Study'', Department of the Army, 1998. ISBN 0-16-061212-8.</ref> Веома хладна лета, [[1601]], [[1602]]. и [[1603]]. године, су изазвала су слаб принос летине, што је довело до [[руска глад (1601—1603)|велике глади]]<ref>Borisenkov E, Pasetski V. "The thousand-year annals of the extreme meteorological phenomena", ISBN 5-244-00212-0, p.190</ref> и масовних немира.
 
Део племства се није слагао са избором [[Борис Годунов|Бориса Годунова]] за новог владара. Појава младића који је тврдио да је [[Царевић Димитрије]], дала је могућност [[Државна заједница Пољске и Литваније|Пољско-литванском савезу]] да уз помоћ незадовољног дела племства, на престо доведе [[Лажни Димитрије|лажног Димитрија]], а касније и да свог принца [[Владислав IV Васа|Владислава IV Васу]] постави на руски престо<ref name=Vern>George Vernadsky, "A History of Russia", Volume 5, Yale University Press, (1969). [http://www.spsl.nsc.ru/history/vernad/vol5/vgv522.htm#vgv522note35 Russian translation], Приступљено 8. 4. 2013.</ref><ref>Mikolaj Marchocki "Historia Wojny Moskiewskiej", ch. "Slaughter in the capital", [http://www.vostlit.info/Texts/rus8/Marchockij/pred.phtml?id=902 Russian translation], Приступљено 8. 4. 2013.</ref><ref>Sergey Solovyov. History of Russia... Vol. 8, p. 847</ref> .
 
Пољска инвазија је довела до потпуног уједињења народа и подизања устанка против завојевача. У јесен [[1612]]. народна војска предвођена [[Кузма Мињин|Козмом Минином]] и [[Дмитриј Пожарски|Димитријем Пожарским]], је ослободила је [[Москва|Москву]].<ref name= Dunning>{{Harvnb|Dunning|2001|pp=434}}</ref>{{sfn|Shubin|2009|pp=210-212}} Без обзира на ослобођење, велики део територије изгубљен током смутних времена, је остао је под влашћу [[Државна заједница Пољске и Литваније|Пољско-литванског савеза]] и [[Шведска|Шведске]].
 
=== Романови ===
Први задатак нове династије је био успостављање реда. Срећом по Русе, њихови највећи непријатељи [[Државна заједница Пољске и Литваније|Пољско-литвански савез]] и [[Шведска]] су у то време водили међусобни рат, што је Русима омогућило да закључе мир са Шведском [[1617]]. и примирје са Пољацима [[1619]]. Изгубљене територије су повратили средином [[17. век]]а, након [[Устанак Богдана Хмељницког|устанка Богдана Хмељницког]] против [[Пољска|Пољске]] власти у [[Украјина|Украјини]]. Споразумом у [[Перејаслав]]у, јануара [[1654]]. године, између [[алексеј I Михајлович|цара Алексеја I]] и [[Козаци|козачког]] [[хетман]]а [[Богдан Хмељницки|Богдана Хмељницког]], којим је Русији присједињен [[Козачки хетманат]]. То је био повод за даљи наставак [[Руско-пољски рат (1654—1667)|Руско-пољског рата]], који је завршен миром у Андрусову. Тим миром Пољска је Русији вратила [[Смоленск]], [[Кијев]] и источну [[Украјина|Украјину]].{{sfn|Curtis|1998|pp=}}
 
Током овог периода држава је постепено укинула право сељацима да могу да мењају посед на коме раде. Држава је у потпуности контролисала кметове, који су бекством са поседа за који су били везани постајали одметници. Власници земље су имали готово неограничену власт над својим кметовима. Племство и држава су повећали намете сељацима. Трговцима је такође био увећан порез и било им је забрањено као и кметовима да се преселе у другу област. Целокупно становништво је спадало у војне обвезнике, а такође су били обавезни да плаћају посебне порезе.<ref>For a discussion of the development of the class structure in Tsarist Russia see Skocpol, Theda. ''States and Social Revolutions: A Comparative Analysis of France, Russia, and China''. Cambridge U Press, 1988.</ref>
 
У таквим условима су побуне биле честе а, чак је и становништво Москве неколико пута устајало против власти.<ref name = Kotilaine>Jarmo Kotilaine and Marshall Poe, ''Modernizing Muscovy: Reform and Social Change in Seventeenth-Century Russia'', Routledge, 2004, p. 264. ISBN 0-415-30751-1.</ref><ref>{{ru}} [http://militera.lib.ru/common/solovyev1/13_03.html Moscow Uprising of 1682] in the ''History of Russia'' of Sergey Solovyov</ref> Највећа сељачка буна у [[Европа|Европи]] у [[17. век]]у је избила [[1667]]. године. Тада су се [[Козаци]] побунили против централизације државе, а придружили су им се и одбегли кметови. Козак [[Стењка Разин|Стенка Разин]] је повео своје устанике уз [[Волга|Волгу]], бунећи сељаке и мењајући локалну власт козачком.{{sfn|Curtis|1998|pp=}} Царска армија је сломила устанак [[1670]]. године. Годину дана касније Стенка је заробљен и погубљен.
 
== Руска Империја ==
=== Петар Велики ===
[[Датотека:Surikov streltsi.jpg|мини|лево|200п|Петар I распушта део армије]]
[[Петар Велики|Петар I]] Велики ([[1672]]—[[1725]]), је учврстио је аутократију у Русији и одиграо велику улогу у стварању државе по европском систему. Русија је била највећа земља на свету, она је по површини била једнака површини три континенталне Европе. Простирала се од Балтичког мора до Тихог океана. Већина територијалних проширења је остварена у [[17. век]]у, када створена прва руска насеља на Тихом океану, поново је враћен Кијев и умирена су сибирска племена. У то доба Русија је имала само 14 милиона становника од којих је само мали део живео у градовима. Русија је остала искључена из поморске трговине, а унутрашња трговина је зависила од временских услова.<ref>[http://bookz.ru/authors/milov-lv/milovlv01/1-milovlv01.html Milov L.V. «Russian peasant and features of the Russian historical process», the research of Russian economic history of XV-XVIIIth centuries.], Приступљено 8. 4. 2013.</ref>
 
Петрови први војни циљеви су били усмерени против [[Османско царство|Османског царства]].<ref>His aim was to establish a Russian foothold on the Black Sea by taking the town of [[Azov]]. See Lord Kinross, ''The Ottoman Centuries: The Rise and Fall of the Turkish Empire'', Perennial, 1979, p. 353. ISBN 0-688-03093-9.</ref> Касније преусмерава своју пажњу ка северу. Петру је недостајала сигурна морска лука на северу, поред луке [[Архангељск|Архангелск]] на [[Бело море|Белом мору]], која је годишње девет месеци била под ледом. Излаз на Балтик блокирала је [[Шведска]]. Жеља за излазом на море навела га је да [[1699]]. склопи тајни савез са [[Пољско-литванска унија|Пољско-литванском унијом]] и [[Данска|Данском]] против Шведске, што је довело до [[Велики северни рат|Великог северног рата]]. Рат је окончан [[1721]]. када је исцрпљена Шведска затражила мир. Петар је добио четири провинције на југу и истоку Финског залива, обезбеђујући тако себи дуго жељени излаз на море. Ту је подигао нову руску престоницу, [[Санкт Петербург]], као „прозор ка Европи“ који ће заменити Москву, која је дуго била руски културни центар. У част својих освајања Петар додаје себи титулу императора и Руско царство званично постаје [[Руска Империја]] [[1721]]. године.
Када је [[Александар II Николајевич|Александар II]] дошао на престо [[1855]], постојала је потреба за хитним реформама. Узнапредовали хуманитарни покрет, који је касније био повезан са [[аболиционизам|аболиционистичким покретом]] у [[Сједињене Америчке Државе|Сједињеним Америчким Државама]] пре [[Амерички грађански рат|Америчког грађанског рата]], тражио је укидање кметства. Током [[1859]]. се процењивало да је у Русији било више од 23 милиона кметова (целокупна Русија је бројала око 69 милиона становмика)<ref>[http://demoscope.ru/weekly/2007/0293/nauka02.php Excerpt from "Enserfed population in Russia] published at ''Демоскоп Weekly'', No 293 - 294, June 18 July 1, 2007</ref> који су живели у горим условима него сељаштво у [[Западна Европа|западној Европи]] у [[16. век]]у. Александар -{II}- је одлучио да укине кметство и да не чека да оно буде укинуто револуцијом.
 
[[Руска реформа о еманципацији]] из [[1861]]. године је најзначајнији догађај у руској историји [[19. век]]а. Био је то почетак краја монопола аристократије над земљом. Реформа је донела прилив радне снаге градовима, подстакла је индустријску производњу, број припадника средње класе се повећалоповећао, као и њихов утицај а; ипак, уместо да добију земљу, ослобођени сељаци су морали да плаћају порезе које је убирала држава, а земљопоседницима је плаћена скромна сума за поседе које су изгубили. У највећем броју случајева сељаци су добијали најгору земљу. Сва земља која је предата сељацима је била у колективном власништву ''мира'', сеоске заједнице, која је вршила поделу земље и надгледање поседа. Иако је кметство укинуто, његови резултати нису много ишли на руку сељацима па револуционарне тензије нису умањене, упркос намери Александра -{II}-.
 
Током [[1876]]. у Османском царству је избила побуна на Балкану. Руско становништво је масовно стало на страну своје [[Срби|српске]] и [[Бугари|бугарске]] браће, па је Русија поново ушла у [[руско-турски рат (1877—1878)|рат са Турском]]. Улазак у рат је повећао тензије између Русије и [[Аустроугарска|Аустроугарске]], која је такође имала територијалне претензије на Балкану.{{sfn|Riasanovsky|1993|pp=386-387}} Током овог периода Русија је проширила своје територије у [[Централна Азија|централној Азији]], која је била богата сировинама, као и у региону [[Каспијско језеро|Каспијског језера]].{{sfn|Riasanovsky|1993|pp=349}}
==== Николај II ====
[[Датотека:Vladimirov-krocvavoe-voskr.jpg|200п|десно|мини|Инцидент познат као [[Крвава недеља]]]]
Александра је наследио његов син [[Николај II Александрович|Николај II]] ([[1894]]—[[1917]]). Индустријска револуција, која је имала све већег утицаја на прилике у Русији, јестворила стварилаје снаге које ће коначно збацити монархију. Либерални елементи међу индустријским капиталистима и племством су веровали у мирољубиве друштвене реформе и уставну монархију, коју би формирале уставотворне демократе или ''Кадети'' како су се још називали. Социјални револуционари су следили традиције ''Народника'' и тражили су расподелу земље међу онима који су је у ствари обрађивали - сељацима. Још једна радикална група је била Руска социјалдемокрратска радничка партија, коју су чиниле присталице [[марксизам|марксизма]] у Русији. Придобивши подршку радикалних интелектуалаца и градске радничке класе, захтевали су комплетну социјалну, економску и политичку револуцију.
 
Од [[1903]]. партија је подељена на два крила: [[мењшевици]] или умерени, и [[бољшевици]], који су били веома радикални. Мењшевици су веровали да ће се руски социјализам развијати постепено мирним путем, и да царски режим треба заменити демократском републиком у којој би социјалисти сарађивали са либералним буржоаским партијама. Бољшевици под вођством [[Владимир Лењин|Владимира Лењина]], су захтевали су стварање мале елите професионалних револуционара, подвргнутих строгој партијској дисциплини, која би деловала као авангарда пролетеријата како би се власт освојила на силу.<ref>For an analysis of the reaction of the elites to the revolutionaries see Manning, Roberta. ''The Crisis of the Old Order in Russia: Gentry and Government''. Princeton University Press, 1982.</ref>
 
[[Датотека:Repin 17October.jpg|200п|лево|мини|[[Октобарски манифест]] којим су гарантоване грађанске слободе и успостављена скупштина]]
Велики штрајк је избио [[3. март]]а [[1917]]. у фабрици у [[Санкт Петербург|Петрограду]] (бивши [[Санкт Петербург]]). За недељу дана сви радници су престали са радом и избијају уличне борбе. Када је цар распустио Думу и наредио штрајкачима да се врате на посао, букнула је [[Фебруарска револуција]]. Дума је одбила да буде распуштена, штрајкачи одржавају разне састанке као протест режиму, а војска је отворено стала на страну народа. Кроз неколико дана Дума је поставила [[Привремена влада 1917.|привремену владу, 1917.]] на челу са кнезом [[Георгиј Лавов|Георгијем Лавовим]]. Следећег дана цар је абдицирао. У међувремену, социјалисти у Петрограду су формирали совјет (веће) радника и војника који ће им пружити моћ која им је недостајала у Думи.
 
У јулу, председник привремене владе је смењен и на његово место долази [[Александар Керенски]], који је био напреднији од свог претходника али не и довољно радикалан за бољшевике. Влада Керенског је обележила то време, а марксистички совјети у Петрограду су проширили своју организацију широм земље постављајући локалне совјете. Керенски је направио фаталну грешку тиме што је наставио учешће Русије у рату, што је било изузетно непопуларна политика међу народним масама.
 
Лењин се вратио у Русију из егзила у [[Швајцарска|Швајцарској]], уз помоћ Немачке која се надала да ће свеопште неслагање приморати Русију да се повуче из рата. Хиљаде сељака, радника и војника је узбуђено дочекало Лењина на железничкој станици. После многих маневара иза сцене, совјети су се домогли власти новембра 1917, и отерали Керенског и његову привремену владу у егзил, у догађајима који ће постати познати као [[Октобарска револуција]].
[[Црвена армија]] и [[Чека]] (тајна полиција) спроводе терор како би уништили све непријатеље револуције. Они нису имали подршку свих друштвених елемената, па су морали да спроводе своју владавину силом за време грађанског рата. До [[1920]]. отпор Белог покрета је сломљен, све стране војске евакуисане и успостављена је бољшевичка влада у Белорусији, Украјини и на Кавказу, али по цену одржања старог модела аутократске власти само у новом облику.
 
Како је Русија била заокупљена грађанским ратом, границе са Пољском нису биле јасно одређене послератним [[Версајски споразум|Версајским миром]]. [[Пољско-совјетски рат]] (1919. – 19211919—1921), који се завршио поразом Црвене армије, утврдио је утврдио границе између Совјетске Русије и Пољске.<ref>See Orlando Figes: ''A People's Tragedy'' (Pimlico, 1996) ''passim''</ref> Поред територије Пољске, Совјети су изгубили Финску, Молдавију и Прибалтичку обалу.
 
== СССР ==
Историја Русије у периоду између [[1922]]. и [[1991]]. је у ствари историја Савеза Совјетских Социјалистичких Република или историја [[Савез Совјетских Социјалистичких Република|Совјетског Савеза]]. Овај савез који су на идеолошкој основи, децембра 1922. основали лидери Руске Комунистичке партије<ref>"[http://library.thinkquest.org/27629/themes/society/rsussr.html Tsar Killed, USSR Formed]," in ''20th Century Russia''., Приступљено 21. 7. 2007.</ref> је често поистовећиван са Руским царством. У то време, нова нација је укључивала четири конституивне републике: [[Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република]], или Руска СФСР, [[Украјинска Совјетска Социјалистичка Република|Украјинска ССР]], [[Белоруска Совјетска Социјалистичка Република|Белоруска ССР]], и [[Закавкаска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република|Транскавкаска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република]] или Транскавкаска СФСР<ref>Soviet Union Information Bureau, [http://www.marxists.org/history/ussr/government/1928/sufds/ch01.htm Area and Population]., Приступљено 21. 7. 2007.</ref>.
 
Устав, усвојен 1924, је успоставио је '''''федерални'' систем''' власти заснован на совјетима који су постављени у селима, фабрикама и градовима у већим областима. На врху ове пирамиде совјета у свакој републици је био све-савезни Конгрес совјета. Иако је изгледало да конгрес спроводи суверену власт, овим телом је управљала Комунистичка партија, коју је опет контролисао [[Политбиро Централног комитета КПСС]] из Москве, престонице Совјетског Савеза, као што је било и за време царева пре Петра Великог.
 
=== Ратни комунизам и Нова економска политика ===
| volume = 5
| issue = 1
| pages = 89–97}}</ref> Земља, индустрија, банке, железница и бродски саобраћај су били у потпуности национализовани, а привреда је ограничена. Убрзо се развила јака опозиција<ref name="Richman"/>. Сељаци су желели да уновче своје производе и били су незадовољни што морају да предају вишак производа влади. Суочен са сељачком опозицијом, Лењин је започео стратегијско повлачење из ратног комунизма познато као [[Нова економска политика]] (НЕП).<ref name="Richman"/> Сељаци су ослобођени пореза за продају робе на велико и дозвољено им је да продају вишак производа на отвореном тржишту. Трговина је подстакнута дозволом за приватну продају на мало. Држава је и даље била одговорна за банкарство, транспорт и тешку индустрију.
 
Иако су левичари Комунистичке партије критиковали богате сељаке или [[кулаци|кулаке]] који су остварили велики профит из НЕП-а, програм се показао као изузетно користан и привреда је обновљена<ref name="Richman"/>. НЕП ће касније развити јаку опозицију у партији након Лењинове смрти почетком [[1924]].<ref name="Richman"/>
Док је Петогодишњи план спровођен, Стаљин је успостављао своју личну моћ. Састављена је [[НКВД|тајна полиција НКВД]], од десетина хиљада совјетских грађана, како би спроводила хапшења, депортацију или егзекуцију. Шест чланова Политбироа из 1920, који су надживели Лењина, нестали су у Стаљиновим чисткама. Стари бољшевици који су били одани другови Лењину, високи чиновници [[Црвена армија|Црвене армије]] и индустријски директори су ликвидирани у [[велика чистка|великим чисткама]].<ref name="conquest-terror">Conquest, Robert. ''The Great Terror: A Reassessment''. New York: Oxford University Press, 1990. ISBN 0-19-507132-8.</ref> Чистке у осталим совјетским републикама су допринеле централизовању моћи у Совјетском Савезу.
 
Стаљинове репресалије су довеле до стварања система интерног егзила, знатно већих димензија од оних које су у прошлости стварали цареви. Драконске казне су уведене и многи грађани су били осуђивани за измишљене злочине, саботажу и шпијунажу. Посао који су обављали осуђеници који су радили у [[радни логор|радним логорима]] у оквиру [[гулаг]]-система, је постао је значајна компонента индустријализацијског учинка, посебно у Сибиру<ref name="forcedlabor">Gregory, Paul R. & Valery Lazarev (eds.). ''The Economics of Forced Labor: The Soviet Gulag''. Stanford: Hoover Institution Press, 2003. ISBN 0-8179-3942-3.</ref><ref name="ivanova">Ivanova, Galina M. ''Labor Camp Socialism: The Gulag in the Soviet Totalitarian System''. Armonk, NY: M. E. Sharpe, 2000. ISBN 0-7656-0427-2.</ref>. Сматра се да је око 18 милиона људи прошло кроз систем Гулага и да је још око 15 милиона других било послато на принудни рад<ref name="applebaum">Applebaum, Anne. ''Gulag: A History of the Soviet Camps''. London: Penguin Books, 2003. ISBN 0-7139-9322-7.</ref>.
 
=== Совјетски Савез у међународним односима ===
Априла [[1949]]. САД су спонзорисале [[НАТО|Северно-атлантски пакт]] (НАТО), пакт о међусобној заштити по ком је већина западних земаља обавезала да оружани напад против једне од њих, сматра нападом на све. Совјетски Савез је основао источни еквивалент НАТО-у [[1955]], назван [[Варшавски пакт]].{{sfn|Mastny|Byrne|2005|pp=}}<ref>Holloway, David & Jane M. O. Sharp. ''The Warsaw Pact: Alliance in Transition?'' Ithaca: Cornell University Press, 1984. ISBN 0-8014-1775-9.</ref><ref>Holden, Gerard. ''The Warsaw Pact: Soviet Security and Bloc Politics''. Oxford: Blackwell, 1989. ISBN 0-631-16775-7.</ref> Подела Европе на Западни и Совјетски блок је касније попримила глобални карактер, нарочито после [[1949]], када је окончан нуклеарни монопол САД тестирањем совјетске бомбе [[РДС-1|Џо-1]] и доласком на власт [[Комунистичка партија Кине|Комунистичке партије Кине]] у [[Кина|Народној Републици Кини]].
 
Најважнији циљеви совјетске иностране политике су били одржавање и повећање националне безбедности и одржање превласти над Источном Европом. Совјетски Савез је одржао своју доминацију у Варшавском пакту тако што је угушио [[Мађарска револуција 1956.|Мађарску револуцију 1956]],<ref>Litvan, Gyorgy, Janos M. Bak & Lyman Howard Legters (eds.). ''The Hungarian Revolution of 1956: Reform, Revolt and Repression, 1953-1963''. London – New York: Longman, 1996. ISBN 0-582-21504-8.</ref> [[Прашко пролеће]] у Чехословачкој 1968, и подржао гушење [[Солидарност (синдикат)|Покрета солидарности]] у Пољској почетком 80-тихосамдесетих година. Совјетски Савез се супротстављао Сједињеним Америчким Државама у бројним [[Заступнички рат|заступничким ратовима]] широм света, међу којима су највећи били [[Корејски рат|Корејски]] и [[Вијетнамски рат]].
 
Како је Совјетски Савез наставио да одржава чврсту контролу над својим доменом утицаја у источној Европи, [[Хладни рат]] се кретао ка делимичном смиривању, а ситуација се компликовала у смислу да више нису постојале само две јасно раздвојене супротстављене стране 70-ихседамдесетих година. Мање моћне земље су имале више простора да утврде своју независност, и две суперсиле су делимично биле у стању да препознају заједнички интерес у покушају да се контролише даље проширење и множење нуклеарног наоружања, споразумима попут [[САЛТ I]], [[САЛТ II]] и [[Антибалистички ракетни споразум|Антибалистичког ракетног споразума]].
 
Руско-амерички односи су се погоршали након [[совјетско-авганистански рат|совјетске инвазије на Авганистан]] [[1979]]. и америчких председничких избора [[1980]]. на којима је изабран [[Роналд Реган]], убеђени антикомуниста, али си побољшани када је Совјетски блок почео да се распада крајем 80-тихосамдесетих. Распадом Совјетског Савеза 1991, Русија је изгубила статус [[велесиле]] који је стекла у Другом светском рату.
 
=== Хрушчов и Брежњев ===
У борби за власт која је уследила након Стаљинове смрти [[1953]], његови најближи следбеници су изгубили. [[Никита Хрушчов]] је учврстио свој положај говором на двадесетом конгресу Комунистичке партије Совјетског Савеза [[1956]]. у коме је изложио Стаљинова зверства и оптужио га да је промовисао [[култ личности]]. Како су делови његовог говора постали јавни, Хрушчов је убрзо почео са спровођењем бројних реформи. Оставивши по страни Стаљинов нагласак на тешкој индустрији, повећао је производњу робе широке потрошње и стамбену градњу и подстицао пољопривредну производњу. Нова политика је побољшала животни стандард, мада су се проблеми несташице кућних уређаја, одеће и сличног погоршати у наредним годинама. Правни систем, мада још увек под потпуном контролом Комунистичке партије, заменио је полицијски терор па су интелектуалци имали више слободе него раније.
 
Хрушчов је избачен из Централног комитета Комунистичке партије [[1964]], због оптужбе да је одговоран за [[Кубанска ракетна криза|Кубанску ракетну кризу]] и продубљивање [[Кинеско-совјетски раскол|Кинеско-совјетских проблема]]. Након кратког периода заједничког вођства, ветеран бирократа [[Леонид Брежњев]], је преузео је Хрушчовљево место.
 
И поред Хрушчовљевих напора око економског планирања, економски систем је остао зависан од централних планова сачињених без помена тржишног механизма. Као развијеној индустријској земљи, Совјетском Савезу је било све теже и теже да одржи високе стопе раста у индустријском сектору које је уживао у пређашњим годинама. Била су потребна све већа улагања и све већи број радника, али ово је било тешко постићи, делимично због новог нагласка на производњи робе широке потрошње. Иако су циљеви петогодишњих планова били мањи од оних ранијих, циљеви су бивали у великој мери непостигнути. Пољопривредни развој је и даље био у великом заостатку у годинама под Брежњевом.
 
Иако су поједини апарати и друга добра постајали приступачнији током 1960-ихшездесетих и 1970-ихседамдесетих година, побољшања у покућству и исхрани нису била довољна. Расле су потрошачке потребе и самим тиме и оскудице у потрошачким добрима својствена нетржишном систему цена, ситне крађе државног власништва и раст црног тржишта. Али, насупрот револуционарном духу који је прожимао рађање Совјетског Савеза, преовладавајуће расположење у време смрти Брежњева [[1982]]. године је била тежња за променама.
 
Током година у којима су се на власти налазили Хрушчов и Брежњев, наука и индустрија су доживели процват. Изграђена је прва [[нуклеарна електрана]] у свету, која је пуштена у рад [[1954]]. године у близини града [[Обнинск]]а. Завршена је [[Бајкалско-амурска магистрала]] која је повезала [[Руски далеки исток]] са остатком земље.
=== Распад СССР ===
{{main|Распад СССР}}
Увод у распад Совјетског Савеза су обележила два процеса: све видљивији распад совјетске економске структуре и покушаји заустављања даљег распада, а све у циљу враћања на пређашње стање. Након брзог смењивања [[Јуриј Андропов|Јурија Андропова]] и [[Константин Черњенко|Константина Черњенка]], две значајне личности још из времена власти Брежњева, [[Михаил Горбачов]] је начинио значајне промене у привреди и партијском вођству. Његова политика ''[[гласност]]и'' је дозволила слободно информисање јавности након деценија репресије од стране владе, дала је могућност медијима да скрену пажњу јавности на бројне социјалне проблеме. Током таласа револуција који је почев од [[1989]]. захватио Централну и источну Европу СССР је изгубио готово све своје спољашње савезнике. Гласност је дозволила да национално незадовољство које је постојало у другим републикама избије на површину. Балтичке републике, Грузија и Молдавија су захтевале већу аутономију са чим се Москва није слагала. Горбачов није успео да реши оне најважније проблеме. Несташица горива и природног гаса, [[Совјетско-авганистански рат|рат у Афганистану]], застарела индустрија и системска корупција су били највећи проблеми које совјетска планска привреда није успела да превазиђе, па је влада и одустала од њеног даљег спровођења. Дошло је до несташица готово свих производа па је становништво морало да чека у редовима за оне најосновније намирнице.
 
Због доминантне позиције Руса у Совјетском Савезу, скоро да нико није правио велику разлику између Русије и Совјетског Савеза све до пред крај 80-тихосадесетих. Међутим, чињеница да су Руси доминирали совјетским режимом не значи да је Руска република обавезно профитирала од овог савеза. У Совјетском Савезу, Русији су недостајали чак и најбезазленији инструменти државности, које су друге републике поседовале, као што је сопствени огранак Комунистичке партије, [[КГБ]], савет трговинске уније, академија наука, и сличне институције на републичком нивоу.<ref>{{cite web|quote=Because of the Russians' dominance in the affairs of the union, the RSFSR failed to develop some of the institutions of governance and administration that were typical of public life in the other republics: a republic-level communist party, a Russian academy of sciences, and Russian branches of trade unions, for example.|work=Country Studies|title=Government|url=http://countrystudies.us/russia/68.htm|accessdate = 22. 7. 2007.}}</ref> Разог за ово је био у томе што кад би ове организације имале огранке у Руској републици, ови огранци би били по моћи конкуренција оним институцијама на савезном нивоу.
 
Током касних осамдесетих година, Горбачов је потценио значај Руске Совјетске Федеративне Социјалистичке Републике. Руске патриоте почеле су да указују да се новац из Русије одлива у друге републике, нарочито када је у питању нафта. Појавили су се захтеви да Русија успостави сопствене институције. Ти руски захтеви су постајали све гласнији крајем осамдесетих година, тако да је дошло до тензије између оних који су били за руску превласт у совјетској држави, с једне стране, и оних који су били за независну Русију.
 
Ове тензије су се заоштриле у личној борби за власт између Горбачова и [[Борис Јељцин|Бориса Јељцина]].{{sfn|Brow|2013|pp=24-25}} Овај стари партијски кадар, без икаквих веза са дисидентским круговима, притиснут унионистичком политиком Горбачова, потражио је алтернативни политики програм како би могао да угрози Горбачова. Почео је себе да представља као руског националисту и преданог демократу. Успео је да добије изборе за председавајућег Врховног совјета Русије у мају 1990, а то је значило да је Јељцин постао први руски директно изабрани председник.{{sfn|Hahn|1996|pp=17}} Следећег месеца Јељцин је руским законима дао предност у односу на совјетске и успоставио је контролу над две трећине укупног буџета. [[Августовски пуч|Совјетски покушај пуча]] и смене Горбачова, који су организовали припадници тврде линије комуниста, је заустављен је уз Јељцинову помоћ. Пучисти су намеравали да очувају партију и Савез али су само убрзали крај и једног и другог.
 
Совјетски Савез се званично распао [[25. децембар|25. децембра]] [[1991]].<ref name="BBC Timeline">{{cite web|url=http://news.bbc.co.uk/1/hi/world/europe/1112551.stm|work=BBC|title=Timeline: Soviet Union|quote=1991 25 December - Gorbachev resigns as Soviet president; US recognises independence of remaining Soviet republics|accessdate = 22. 7. 2007.}}</ref> Коначни чин преласка моћи од Совјетског Савеза на Русију био је Горбачовљева предаја актовки Јељцину, у којима су биле шифре за лансирање совјетског нуклеарног наоружања. [[Русија|Руска федерација]] званично почиње да постоји од [[26. децембар|26. децембра]] [[1991]].<ref name="BBC Timeline" />
{{Посебан чланак|Историја Руске федерације}}
 
Иако је Јељцин дошао на власт на таласу народног оптимизма, није успео да очува ту своју популарност након потписивања економских реформи по принципу ''[[шок терапија|шок терапије]]'', које је предложио [[Јегор Гајдар]], а која је подразумевала крај контроле цена на тржишту из ере старијег Совјетског Савеза, драстична смањења државних трошкова и отворену спољну трговину у раним деведесетим. Реформа је у тренутку уништила животни стандард већине становништва, посебно група које су уживале благодети контроле цена и плата, субвенција и расподеле јавног власништва. У деведесетим годинама двадесетог века, Русија је прошла кроз економски пад озбиљнији него онај у Сједињеним Америчким Државама и Немачкој шест деценија раније за време [[Велика криза|Велике депресије]].{{sfn|Nolan|1996|pp=17-18}}
 
До средине деведесетих, Русија је имала систем вишестраначке изборне политике. Било је тешко успоставити репрезентативну владу због два структурна проблема: борбе председника са парламентом и анархистичког партијског система. Иако су у иностранству Јељцина тапшали по рамену јер се представио као демократа који ће ослабити Горбачова, његово поимање председништва је било изузетно аутократско. Или је сам обављао дужност премијера, (до јуна [[1992]]) или је именовао човека по свом избору, без обзира на мишљење парламента.
 
[[Датотека:Vladimir Putin 11 March 2008-1.jpg|мини|200п|[[Дмитриј Медведев]] (лево) са [[Владимир Путин|Владимиром Путином]] (десно)]]
После финансијске кризе 1998, Јељцин се нашао на заласку своје политичке каријере. Само неколико минута пре првог дана [[2000]], Јељцин је изненадио јавност својом оставком, остављајући власт у рукама мало познатог премијера [[Владимир Путин|Владимира Путина]], бившег службеника [[КГБ]] и председника [[Федерална служба базбедности|Федералне службе базбедности]], агенције која је у пост-совјетској Русији наследила КГБ.{{sfn|Felkay|2002|pp=232-233}} Током 2000, нови председник је лако победио свога противника на председничким изборима [[26. март]]а. Путин је [[Други чеченски рат|угушио побуну Чечена]], иако се дешава спорадично насиље широм северног Кавказа. Високе цене нафте и слаба почетна вредност домаће валуте, које су пратиле све већа домаћа потражња, потрошња и инвестиције су помогле расту економије девет узастопних година, што је поправило руски стандард и повећало утицај Русије на међународној сцени. Иако су многе реформе током Путиновог председништва оцењене од западних земаља као недемократске, Путиново вођдство у повратку реда, стабилности и напретка донели су му велику популарност у Русији. Поново је изабран 2004. са 71% гласова, а његови странка је добила на парламентарним изборима, уз присуство међународних и домаћих посматрача.{{sfn|Herspring|2007|pp=39}}
 
На изборима одржаним [[2008]]. за председника је изабран [[Дмитриј Медведев]] бивши председник [[Гаспром]]а, а Путин је од тада почео да обавља функцију премијера. Русија је 2008. водила успешан краткотрајан рат против Грузије чији је резултат потврдио де факто независност [[Јужна Осетија|Јужне Осетије]] и [[Абхазија|Абхазије]].