Протестантизам — разлика између измена

м
Разне исправке
м (Разне исправке)
== Историјски пресек протестантизма током векова ==
 
Следећих векова Протестантизам се огледа у великим теолошким системима, какав је нпр. „либерализам“. Један од највећих теолога протестантског либерализма јесте Фридрих Шлајермахер (1768-18341768—1834). Под утицајем немачког философа Имануела Канта (1724-18041724—1804) - који негира вредност рационалних доказа и метафизичких спекулација за доказивање постојања Бога јер религија има само моралну основу - Шлајермахер сматра да је суштина религије искуство, а оно се састоји у осећању апсолутне независности од Бога. И дански философ Серен Киркегард (1813-18551813—1855) противи се рационалним доказима вере, пошто је Бог непознат онако као што се Он чини познатим, дакле "incognito". Вера је лична одлука да се „ризикује“. У овој епохи о теолошким питањима изјашњавају се и велики философи. Ако за Канта теологија не може заменити философију, по Георгу В. Ф. Хегелу (1770-18311770—1831), оснивачу апсолутног идеализма, стварност или свет јесте манифестовање апсолутнога Духа. Христос је највише манифестовање божанскога Духа који се налази и у другим облицима и процесима света. Фридрих Ниче (1844-19001844—1900) учи против свих хришћанских вредности изјављујући: „Бог је мртав“. Други протестанстки теолози и историчари овога покрета јесу: Албрехт Ричл (1822-18891822—1889); Валтер Раушенбуш (1861-19181861—1918), који пише Теологију за социјално Јеванђеље, Албер Швајцер (1875-19651875—1965), који поново враћа у дискусију кИњцеп-цију о Царству Божијем; и посебно Адолф фон Харнак (1851-19301851—1930), писац дела Суштина хришћанства.
 
Карл Барт, оснивач дијалектичке теологије, заузи-ма чврст став против протестантског либерализма. У Коментару на Римљане (1919. и 1922) он вели да се човек налази под откривеном речју Божијом, једином везном тачком између Бога и човека. Његова догматика усредсређена је на идеју суверености Бога. Хришћанство није „религија“, односно организација религиозних човекових тежњи, него откривење о којем се може говорити само помоћу дијалектичких метода доказа и против-доказа. Из исте школе потиче и Емил Брунер (1889-19651889—1965). Заједно са Мартином Нимелером, Карл Барт се диже против германских хришћана и формира „Исповедајућу Цркву“, која у мају 1934. прихвата „Декларацију Бармен“. Теолози која се баве политичким импликацијама вере јесу: Дитрих Бонхефер (1906-19451906—1945), убијен од нациста, који је написао дело Цена бити ученик (1937); Мартин Лутер Кинг (1929-19681929—1968), мученик „ненасиља"; Јозеф Хромадка (+1969), који подржава „хуманизовање“ политичких односа.
 
Рудолф Бултман (1884-19761884—1976) држи да Јеванђеља више износе теологију или веру првих општина него што описују историјска дела Исуса из Назарета. Нови завет пун је митских концепција тога времена; зато, да би се саопштио у данашњим научним терминима, он треба да се „демитологизује“. Исту линију тумачења прихвата и англикански епископ Џ. А. Т. Робинсон, који 1963. године штапма Honest to God. Теологију „смрти Бога“ формулисао је Паул ван Бурен а преузео је Томас Џ. Џ. Алтизер. Харви Кокс (The Secular City, 1966) тврди да се Бог данас манифестује у процесима друштвених промена. Волфхарт Паненберг, професор из Минхена, подржава историчност догађаја описаних у Новом завету, а Јирген Молтман из Тибингена, познат по делу Теологија наде (1965), показује друштвене и социјалне импликације Крста Христова.
 
У Сједињеним Америчким Дравама Паул Тилих (1886-19651886—1965) објављује Систематску теологију (1951, 1957. и 1963) и разрађује однос културе, религије и философије, док Рејнолд Нибур (1893-19711893—1971), који пише дело Природа и судбина човека (1941-19431941—1943), расправља о односу теологије, друштвене етике и политике.
 
Протестанстка теологија Латинске Америке стоји под утицајем „теологије ослобођења“, у чијој обради учествују и католички теолози. По њој, библијска порука треба да се тумачи у категоријама датог културног контекста, како би се могле утаначити њене практичке импликације. Најпознатији протестантски и католички теолози који прихватају метод контекстуалне теологије јесу: Густаво Гутијерез (Лима - Перу); Хуан Луис Сегундо (Монтевидео - Уругвај); Хосе Мигез Бонињо (Буенос Ајрес - Аргентина); Хосе Порфирио Миранда (Мексико).
1.572.075

измена