Леандро Фернандез де Моратин — разлика између измена

м
uvod; козметичке измене
м (Разне исправке)
м (uvod; козметичке измене)
| женски_пол =
}}
'''Леандро Фернандез де Моратин ''' ({{јез-шпа|Leandro Fernández de Moratín}}; [[Мадрид]], [[10. март]] [[1760]] — [[Париз]], [[2. јун]] [[1828]]) је био шпански [[поезија|песник]], [[драма|драматург]]тург и један од најистакнутијих представника шпанске [[књижевност|књижевности]]и XVIII века.
== Биографија ==
 
Леандро Фернандез де Моратин је рођен у [[Мадрид|Мадриду]]у [[10. март|10. марта]]а [[1760]]. године. Отац му је био познати [[писац|књижевник]] [[неокласицизам|неокласичар]], Николас Фернандез де Моратин, преко кога је Моратин млађи заволео [[књижевност]] и чија је важност умањена у многим тачкама управо због веће славе његовог сина. Када је имао само четири године прележао је велике богиње које су га довеле на корак до смрти и оставиле неизбрисиве трагове на његовом лицу као и у његовом карактеру. Још као дечак гајио је платонску љубав према Сабини Конти која га је одбила и удала се за његовог рођака, италијанског књижевника Ђованија Баутисту Контија, знатно старијег од ње. Из ове епизоде његове биографије вероватно је произашла једна од најучесталијих тема Леандровог позоришта.
 
Стекао је квалитетно [[образовање]] и научио да црта у породичном амбијенту, готово без игара и вршњака, те је стога слободно време посвећивао читању од раног детињства. Његов отац је желео да га пошаље у [[Рим]] на усавршавање, али се томе супротставила његова мајка. С обзиром на то што Николас није желео да се његов син посвети [[књижевност|књижевности]]и, Леандро се бавио израдом накита што је традиционална професија његове породице. Године [[1779]]. и [[1782]]. појавио се на конкурсима Шпанске академије на којима је освојио и награде за своја дела. Године [[1780]]. умире његов отац што је тежак ударац за Леандра; породица је у тешкој економској ситуацији будући да зависи само од његове мале плате. У овом периоду повезује се са књижевницима епохе захваљујући пријатељствима његовог оца. Каријеру [[драма|драматурга]]турга почиње [[1786]]. године. Као секретар француског финансијера Кабаруса путује у [[Париз]], а због Кабарусовог политичког пада, враћа се већ наредне године у [[Мадрид]], где наставља своју књижевну делатност.
Моратинова ситуација се побољшава са порастом моћи Мануела Годоја, председника шпанске владе, који штити његова драмска дела. Године [[1792]]. путује у [[Француска|Француску]], а касније и у [[Лондон]], [[Италија|Италију]] и [[Немачка|Немачку]]. Његова романса са Франсиском Гертрудис Мундос почиње [[1798]]. године и траје све до краја [[1807]]. године, када се она удаје за једног официра.
 
До [[1808]]. године његов живот је протекао без великих дешавања, а онда се са [[Шпански рат за независност|Ратом за независност]] мења ток његовог живота. Када се одиграла [[Наполеон I Бонапарта|Наполеонова]] инвазија нашао се пред трагичном дилемом; требало је да бира између давања подршке шпанској монархији чији су поступци били знатно различити од његових либералних идеја, или прећи на француску страну која је нудила наду у промене и напредак. На крају је стао на страну [[Жозеф Бонапарта|Жозефа Бонапарте]] који му је [[1811]]. године поверио дужност главног краљевског библиотекара, коју је радо прихватио због љубави према књигама. Када су, [[1812]]. године, Французи напустили [[Шпанија|Шпанију]], Моратин је, оптужен од својих сународника за издају као „пофранцужен“ ({{јез-шпа|afrancesado}}), био приморан да се повуче из Шпаније те одлази у [[Француска|Француску]] и [[Италија|Италију]]. Захваљајући амнестији од стране [[Фернандо VII од Шпаније|Фернанда VII]], Моратин се [[1820]]. године вратио у [[Барселона|Барселону]], али је, због ширења куге, отишао у [[Бордо]] [[1821]]. године. Тамо је нашао жељени мир уз свог пријатеља Мануела Силвеле, који му је био велика подршка у несрећним тренуцима последњих година његовог живота и који је, такође, написао његову биографију. Постао је члан Народне Академије, али се није вратио у [[Шпанија|Шпанију]]. Године [[1827]]. отишао је у [[Париз]] заједно са својим пријатељем, где је и умро [[1828]]. године. Последње године његовог живота у изгнанству обележиле су самоћа и меланхолија. Мануел Силвела подигао му је споменик на гробљу између гробова [[Молијер|Молијера]]а и [[Жан де Лафонтен|Лафонтена]], а касније су његови остаци пренети у [[Мадрид]], где се и данас налазе у Пантеону славних људи.
 
Леандро Фернандез де Моратин одувек је био стидљив и повучен човек коме је [[књижевност]] била једина велика страст у животу. Док једни мисле да је велики утицај на његову личност имала болест коју је прележао са четири године, други сматрају да су те особине природна тенденција његовог карактера. Мануел Силвела у његовој биографији каже да је он „плачљив, стидљив, нестрпљив и свађалица“. Био је човек посвећен [[сатира|сатири]] и ругању за шта му није недостајало маште. Често су му замерали недостатак воље и страствености и сматрали су да су његови поступци готово увек били условљени околностима. Био је уравнотеженог [[темперамент|темперамента]]а и није био склон ризицима. Престаје да пише када почињу тешкоће јер за уметничко [[стваралаштво]] његов темперамент захтева од њега материјалну сигурност и мир.
 
== Проза ==
Моратин је писао за средњу класу, а као [[реализам|реалистички]] писац, покупио је [[иронија|ироничан]] тон, [[хумор]] и пријатан стил [[Мигел де Сервантес|Сервантеса]]. Био је љубитељ умерености, чак и у књижевности, па је његов [[дијалог]] једноставан, без претераног улепшавања прозе.
 
Моратиново најпознатије дело у прози је '''Пораз ситничара''' ({{јез-шпа|La derrota de los pedantes}}), [[сатира]] која се противи пороцима шпанске поезије и која подсећа на [[Мигел де Сервантес|Сервантесову]] поему ''' Пут на Парнас''' ({{јез-шпа|[[Viaje al Parnaso]]}}). Ту Моратин представља групу лоших писаца - ''ситничара'' - ({{јез-шпа|los pedantes}}), који се буне против [[Аполон|Аполона]]а и бивају поражени. За Моратина, ''pedante'' је аутор коме недостаје осећајност и који се усуђује да пише не обазирући се на правила. Овде се, такође, добри писци боре против својих непријатеља одбацујући томове њихових неподношљивих дела.
 
Моратин је аутор једне '''Аутобиографије''' ({{јез-шпа|Autobiografía}}), која није комплетна, а односи се на почетак његовог живота.
Тема театра је честа у Моратиновим писмима. Он изражава потребу за реформом [[позориште|позоришта]] и говори о важности упућивања комичара у рецитацију, о неодговарајућим костимима, о лошем осветљењу у позоришту и о штетним утицајима [[античка комедија|античких комедија]].
 
Поред ових писама, која су у великој мери [[аутобиографија|аутобиографска]], Моратин је аутор других дела у прози. Један део се односи на стварање [[књижевност|књижевности]]и, а други на њену [[књижевна критика|критику]].
 
Важно је поменути '''Порекла шпанске драме''' ({{јез-шпа|Orígenes del teatro español}}), дело којем је Леандро посветио доста времена и придавао велику важност. Ту се Моратин бави [[драма|драмом]], од њених почетака на латинском, проласка кроз [[средњи вијек|средњи век]], а помиње и [[хуманизам]], чије му се позориште посебно допада.
 
Дело под називом '''Кратке бележнице из Енглеске''' ({{јез-шпа|Apuntaciones sueltas de Inglaterra}}) представља белешке најразличитијих описа и посматрања, и могу бити дужине од неколико редова до неколико страна. Моратин бележи корак по корак, као неки знатижељни новинар. Он хвали пејзаж, уметност и културу [[Енглеска|Енглеске]], обраћајући пажњу на поједине сликовите обичаје, као што је женска слобода у обући, што се у [[Шпанија|Шпанији]] није дешавало и што Моратин сматра [[симбол|симболом]]ом слободе која нас образује. Значајне су и стране посвећене енглеском позоришту и његовом поређењу са шпанским. Разлика је у томе што су енглески глумци дисциплинованији и поврх свега, достојни високих личности које оличавају.
 
Много важније и обимније дело је '''Путовање кроз Италију''' ({{јез-шпа|Viaje de Italia}}). Прву књигу чине описи путовања од [[Лондон|Лондона]]а до [[Италија|Италије]], преко [[Белгија|Белгије]], [[Немачка|Немачке]] и [[Швајцарска|Швајцарске]]. Од друге књиге почиње прича о путовању кроз [[Италија|Италију]]. Значајне су и стране посвећене проституткама и макроима.
 
Рад Моратина као прозног писца се употпуњује са три тома '''Постхумних дела''' ({{јез-шпа|Obras póstumas}}), објављених [[1867]]. године. Састоје се из Моратинових многобројних писама, успомена са путовања, и критичких коментара сопствених [[комедија]] и других аутора.
== Поезија ==
 
Трећи том његове књиге ''Драмска и лирска дела'' ({{јез-шпа|Obras dramáticas y líricas }}) из [[1825]]. посвећен је [[lirika|лирици]]. Његово дело обухвата скоро педесет година посвећености [[поезија|поезији]] из које проистиче мало више од стотинак песама: сто девет његових и једна која је приписана Пересу Магаљону у издању Леандровог дела ''Комплетне поезије'' ({{јез-шпа|Poesías completas}}). Моратин је аутор стотинак лирских композиција: девет [[писмо|писама]], дванаест [[ода]], двадесет два [[сонет|сонета]]а, девет [[Романса (поезија)|романси]], шеснаест [[епиграм|епиграма]]а, затим различите композиције које чине осам лирских песама које се разликују од традиционалних узора, два превода и једна [[елегија]], романса у [[једанаестерац|једанаестерцу]] (епско певање у [[квартет|квартету]]у ''Заузимање [[Гранада|Гранаде]]'') и девет превода [[Хорације|Хорацијевих]]вих дела. Као члан академије [[Аркадија]] у [[Рим|Риму]]у под именом Инарко Селенијо, Моратин, лирски песник, није могао бити сматран врсним песником оригиналности и фантазије. Међутим, нема сумње да заслужује место поред два аутентична лирска песника 18. века у [[Шпанија|Шпанији]], а то су [[Мануел Хосе Кинтана]] и [[Хуан Мелендес Валдес]], а не поред осталих песника свога времена, који су у основи осредњи. Његове бриге које се тичу форме су побољшање, склад и изражајна равнотежа, у [[неокласицизам|неокласичној]] атмосфери, онако како је и логично, али прошарана прелазима између повлачења у самоћу и [[меланхолија|меланхолије]] чији је извор с једне стране Хорације, а с друге стране, стална промена стања ауторовог духа. Леандро де Моратин није био изразити песник шпанског 18. века, нити претеча нејасних [[романтизам|романтичарских]] тоналитета, већ чист и веран представник тог аутентичног поновног оживљавања [[класицизам|класичног]] укуса који се у својој потпуности подудара са зачетком [[романтизам|романтизма]].
 
'''Заузимање Гранаде''' ({{јез-шпа|La toma de Granada}}; [[Мадрид]], [[10. март]] [[1760]] — [[Париз]], [[2. јун]] [[1828]])је кратка песма у једанаестерцу који се не римује, и у којој се опева заузимање Гранаде од стране [[Католички краљеви|Католичких краљева]].
 
„Сатира против мана“ ({{јез-шпа|La Sátira contra los vicios}}), дело у коме се Моратин открива као борац, насупрот песницима свог времена, је из књиге ''Лекција из песништва'' ({{јез-шпа|Lección poética}}). ''Сатира против упознатих мана у [[Кастиља|кастиљанској]] поезији'' ({{јез-шпа|Sátira contra los vicios introducidos en la poesía castellana}}), има композицију састављену од [[терцет|терцета]]а у једанаестерцима који се римују. Сатира се увесељује правећи се да саветује песнике да се изражавају на начине које Моратин презире, а то су они који су типични за [[Барок|барокну]] поезију. Што се тиче лирике, задржава се на стилским грешкама, на неумесним [[метафора|метафорама]]ма, на мешању комичних архаизама попримањем лексике и [[синтакса|синтаксе]], као и на злоупотреби латинизама која је потекла од [[Луис де Гонгора|Гонгоре]]. Међутим, саветује да се треба угледати на [[Хорације|Хорација]]. Сатира приказује вредност постојања, више него покушај лирске поезије, песничких мотива, или, боље речено, естетско – критичких, односно постојања посебне врсте песништва у смислу борбе против свега што је неумерено, како у садржају, тако и у форми.
 
'''Писма'''. Девет писама су инспирисана опширним низом тема и околности. Три од њих су упућена Принцу мира: искреност осећања захвалности према [[Мануел Годој|Мануелу Годоју]] ослобађа песника сваке сумње од ласкања. Друго, типично Хорацијево, упућено је једном министру, а везано је за корист од [[историја|историје]]. Следеће писмо намењено једном пријатељу служи му као изговор да поново сједини и изврне руглу „ скрпљене” стихове песника из Кинтанове групе. Написао је и једно писмо у част маркизе од Виљафранке, поводом рођења њеног прворођенчета, грофа од Ниебла, а због чије ће преране смрти касније написати једну оду. Затим, писмо упућено дон Симону Родригу Ласоу, директору школе Сан Клементе, које је типично Хорацијево због теме која се тиче нарави мушкараца, који су стално незадовољни својом судбином .
'''Оде'''. Један од најуспешнијих покушаја имитације [[Хорације|Хорација]] у Шпанији налази се у збирци од дванаест Моратинових ода. Интересантне су због разноврсности [[версификација|версификације]] почев од озбиљних стихова који подсећају на класике до лаганих модерних. Теме ода су веома разнолике. Многе су у основи налик на Хорацијеве: ''Нисиди'', ''Ђацима школе Сан Клементе''. Остале теме су љубавне или просто углађене (нпр. ''Росинди, плесачици'' или ''Тирана'', посвећена прелепој глумици Марији дел Росарио Фернандез). Постоје наравно и оне које су инспирисане другим осећањима, а то су оне које посвећује несталим вољеним особама, као на пример оцу, или одсутнима, као на пример Ховељаносу. Можда изгледа више промишљен него добровољан чин вере који му служи као исходиште за његову најпознатију оду ''Девици у Лендинари'', која је објављена [[1975]]. године управо у овом италијанском градићу, а састављена је за доња Сабину Конти, мадрижанку, жену италијанског [[писац|књижевника]] Ђованија Батисту Контија.
 
'''Преводи Хорацијевих дела'''. У преводу девет [[Хорације|Хорацијевих]]вих ода, оно што највише изненађује, осим очигледне преокупације око форме, која се такође огледа и у одабиру метра, јесте истоветност мишљења између латинског песника и Моратина, посебно у виђењу хармоније, чији се наговештај повећава неслагањем израза Хорацијеве озбиљне композиције и Моратинове лакоће [[стил|стила]]а.
'''Сонети'''. Ако се форма узме у обзир, сонети поткрепљују чињеницу да је Моратин способан за стварање лаке и једноставне версификације. Што се тиче тема које обрађује, оне су свеобухватне, али већина њих је инспирисана појавама или ликовима везаним за [[позориште]].
 
== Драмска дела ==
Леандро Фернандез де Моратин је био најзначајнији шпански [[драма|драматург]]тург 18. века. Његове [[максима|максиме]] су биле: позориште као задовољство и морално упутство (школа добрих обичаја) и дело које верно приказује стварност. Из ових максима се изродила његова приврженост [[драма|драми]]; поготово се придржавао правила јединство радње, места и времена. Угледао се на енглеско позориште, међутим, на њега је највише утицало француско [[позориште]], тачније француски драматург [[Молијер]], али се ипак трудио да у својим делима сачува национални идентитет кроз теме, ликове и места. Често се повезивало Моратиново и Молијерово позориште. Несумњиво, постоји велика сличност између ова два аутора, али се никако не сме говорити о имитацији. Моратин је усагласио класична правила драме и укус тадашње позоришне публике. Није писао [[трагедија|трагедије]], карактер га је навео на [[комедија|комедију]], жанр који је дефинисао на следећи начин: осликава људе какви заиста јесу, описује постојеће националне обичаје, пороке свакодневног живота, и уз помоћ свих ових мотива формира [[fabula|фабулу]]. За разлику од [[трагедија|трагедије]], Моратинова [[комедија]] је достигла огромну популарност, јер је Моратин пронашао одговарајућу формулу која је представљала основу тадашњег модерног [[позориште|позоришта]].
 
=== '''Теорија комедије''' ===
 
Без сваке сумње, најзначајнији Моратинов претходник је [[Томас де Иријарте]] ({{јез-шпа|Tomás de Iriarte}}), јер је у своје време писао комедије једноставним језиком, са темама из свакодневног живота. Ову форму, Моратин је усавршио у делу [[Девојачко да|Девојачко „да“]] ({{јез-шпа|El sí de las niñas}}). Најобимнија и најдетаљнија експозиција његових дела везаних за комедију се налази у Прологу ({{јез-шпа|Prólogo}}) који ју је саставио да би комплетирао коначну едицију својих дела објављених у [[Париз|Паризу]]у [[1825]]. године. Његова дефиниција комедије као жанра гласи: дијалог написан у прози или стиху о неком догађају који се одиграо на неком месту, у свега неколико сати, између одређених особа, помоћу којих се исмевају пороци друштва. У његова маестрална дела се убрајају комедије као што је [[Старац и девојка]] ({{јез-шпа|El viejo y la niña}}) [[1790]]. године, [[Нова комедија]] ({{јез-шпа|La comedia nueva}}) [[1792]]. године, [[сатира]] у којој се критикују неквалитетна дела и драматурзи, [[Барон]] ({{јез-шпа|El barón}}) [[1803]]. године, [[Лицемерка]] ({{јез-шпа|La mojigata}}) [[1804]]. године, [[Девојачко „Да“]] ({{јез-шпа|El sí de las niñas}}) [[1806]]. године, његова најзначајнија комедија забрањена од стране Свете службе ({{јез-шпа|Sanctum Officium}}), службени назив за [[Инквизиција|Инквизицију]] ({{јез-шпа|Inquisición}}), што је изазвало огромно незадовољство, до те мере да је дошло до предлога да се више не пише за позориште.
 
=== '''Неокласична комедија''' ===
 
Моратинова комедија има главну тему, нема епизода које одвлаче пажњу. Ликови су људи из свакодневног живота, припадају средњој класи, иако је Моратин писао за све друштвене слојеве. Интересовале су га различите теме које су се понављале у свим делима, небитно да ли су у питању оригинална дела или [[адаптација|адаптације]]. Честе теме су биле: грешке у васпитању, противзаконита дела, разне предрасуде и остале мане друштва. Његова жеља да се приближи свакодневном животу свога времена и догађајима који утичу на живот грађана је била константна. Написао је 5 оригиналних комедија, али је превео и адаптирао још 3. Две [[Молијер|Молијерове]]ове – ({{јез-шпа|El Médico á Palos}}) и ({{јез-шпа|La escuela de los maridos}}), и једну [[Вилијам Шекспир|Шекспирову]] - [[Хамлет]]. Његови преводи су слободни, прилагођавао их је шпанској свакодневници. Нека дела модификује у великој мери у складу са својим укусом и моралним вредностима. На пример, модификовао је превелику слободу и смелост Молијера избацивши падове на сцени који имају функцију да изавову смех. У Хамлету се, напротив, трудио да адаптација буде што вернија. Лик жене представља веома важну фигуру у Моратиновим делима, зато што је жена имала ограничену слободу, пре свега што се тиче образовања. Што се тиче стила, треба поменути [[иронија|иронију]] која се појављује у свим Моратиновим комедијама. Своја дела је писао на [[шпански језик|кастиљанском језику]]. Опширнију представу Моратиновог [[концепт|концепта]]а драмске уметности треба потражити у делу Почеци шпанског позоришта ({{јез-шпа|Orígenes del teatro español}}).
 
== Комедије ==
1.572.075

измена