|
У науци о књижевности јавља се у више значења.
{{Периоди у књижевности}}
Као књижевноисторијски типолошки појам означава:.
* књижевни метод, (комплекс поступака, изражајних средстава и уметничких афинитета), који се јавља у свим књижевностима од [[Антика|антике]] до данас. Реалистички метод означава књижевност која приказује стварност каква јесте, али и каква је могућа према закону вероватноће и нужности, односно књижевност која је уверљива у односу према објективној стварности.
О реализму у књижевности видети чланак [[Realizam (književnost)|Реализам (књижевност)]].
=== Настанак појма и ширење значења ===
Термин реализам се најпре јавља у филозофији 18. века, док се на књижевност примењује тек од 19. века. Шилер и Фридрих Шлегел међу првима су употребили овај појам. Говорећи о «реализму у песништву» овим појмом означавају супротност идеализму.
У француској критици појам реализам сусрећемо у једном чланку часописа »-{Mercure francais}-« из 1826. године. Међутим, значење књижевне школе или правца у Француској задобија тек у расправама које су се водиле око Курбеових слика, и посебно захваљујући чланцима Шанфлерија објављеним у његовој књизи Реализам (-{La Realisme}-, 1857). У англосаксонским књижевностима термин реализам се јавља од педесетих година 19. века, мада покрета под тим називом нема све до осамдесетих година 19.в. У немачкој књижевној критици јавља се термин поетски реализам у значењу супротном од оног које је реализму придавала француска критика. У Италији се осамдесетих година 19. века јавља реализам под називом веризам. Писарев својим делом Реалисти (1864) уводи појам реализам у руску књижевну критику, с тим што код њега то још увек није књижевноисторијски термин већ ознака за идејни став дела руске интелигенције. Појам реализам уводи у српску књижевну критику [[Светозар Марковић]] (Певање и мишљење, 1868; Реалност у поезији 1870). Шеноа је први употребио овај појам у Хрватској седамдесетих година 19. века, у којој се као правац реализам формирао тек почетком осамдесетих 19.в.
Почетком тридесетих година совјетска наука о књижевности је усвојила типологију метода које се у историји смењују. Утврђује се да је реалистички метод присутан у западноевропској књижевности од [[Илијада|Илијаде]] и [[Одисеја|Одисеје]] до писаца двадесетог века. У теоријским расправама се говори о «античком реализму», «реализму у средњовековној књижевности», «реализму ренесансе», «просветитељском реализму», «романтичном реализму», «магичном реализму». У усвојеној совјетској типологији метода реализам је супротстављен модернизму у савременој књижевности. Међутим, француски марксист [[Роже Гароди]] у својој књизи Реализам без обала примењује појам реализам и на модерну књижевност (дела [[Франц Кафка|Кафке]] и др.) За [[Ерих Ауербах|Ериха Ауербаха]], [[Mimesis, дело Ериха Ауербаха|(Мимесис,]][[1946]]) појам реализам је ванвременска и неисторијска категорија.
Постепено ширење значења појма изискивало је да се увек тачно одреди у ком значењу је термин «реализам» употребљен.
=== Поетичка обележја европског реализма ===
Реалистички метод присутан је од антике до данас. У основи овог појма је антички мимезис у значењу подражавања стварности. Тридесетих година 19. в. реалистички метод постаје доминантан у западноевропској књижевности. Превладавање реалистичког метода доводи постепено до изграђивања књижевног правца ([[Драгиша Живковић]] користи овај појам у својој периодизацији) реализма, односно стилске формације (појам који уводи [[Александар Флакер]] и којим се прецизира значење књижевног правца) реализма. Намера реалистичких писаца 19. в. није пуко подражавање и преношење стварности. Они књижевности придају нову функцију – гносеолошку, спознавања друштвених односа. Та функција је у својој суштини друштвено-аналитичка. Доводећи у узајамне односе ликове који су социјално-психолошки мотивисани, реалистички писац подвргава анализи посебне типове друштвеног понашања пружајући уметничким средствима читаоцу спознају друштвених односа.
Стилска формација је књижевноисторијски појам који уводи Александар Флакер, означавајући историјски настало надиндивидуално и наднационално стилско јединство. Утврђивање одлика стилске формације реализма постиже се стилском интерпретацијом сродних књижевних дела, а не на основу програмских самоодређења књижевних покрета или школа. Стилску формацију реализма чине оне заједничке особине које повезују неспорна реалистичка дела настала средином 19. века, оне заједничке црте које разграничавају реализам од стилске формације романтизма, и од оних књижевноисторијских појава које се унутар стилске формације реализма развијају и означавају почетак његове дезинтеграције, односно распадања, а које се обележавају општим термином – модернизам.
За разлику од романтизма у реализму прозни књижевни облици остварују доминацију – роман, приповетка, новела. Фабула је подређена темељном поступку реализма – откривању ликова. Фабула се обликује тако да се лик подједнако прикаже и осветли и као друштвено, и психолошко и интелектуално биће. Својствене су јој социјално-психолошке мотивације. Истиче се човекова условљеност друштвеном и природном средином. Дескриптивност (описи пејзажа, ентеријера, портрета, карактера, средине, атмосфере) у реализму је у функцији социјално-психолошке карактеризације. Одликује се фотографском прецизношћу и детаљношћу. Чести су примери метафоричке карактеризације када се описом амбијента предочавају карактерне особине или психолошко стање јунака. Реалисти стварају репрезентативне књижевне ликове - Ежен де Растињак ([[Оноре де Балзак|Балзак]]), Ема Бовари ([[Густав Флобер|Флобер]]), Жилијен ([[Стендал]]), Ана Карењина ([[Лав Николајевич Толстој|Толстој]]). Реалистички ликови нису носиоци само једне карактерне особине, већ низа различитих, често изненађујућих особина. Они нису једнодимензионални, већ рељефни и вишедимензионални. Реалистички обликовани лик је променљив и приказан у свом развоју. Фабула се често и заснива на праћењу промена кроз које реалистички лик у односима са другим људима пролази. У складу са социјално-психолошким мотивацијама ликови откривају различите особине у интеракцији са другим ликовима. Реализам је развио теорију о типичности и начелу типизације и индивидуализације, као и начело уверљивости ликова. Према начелу типичности реалистички ликови су представници свога времена, одређеног простора и друштвене групе. Реалистички лик мора бити уверљив, да подсећа на стварног човека и у исто време индивидуализован, посебан, различит од других. Реалистички приповедач се разликује од романтичара у тежњи да се дистанцира од ствараних ликова, од света књижевног дела, настојећи да приповеда објективно. Реалиста избегава да коментарише поступке својих јунака. Зато преовладава форма приповедања у трећем лицу, он-форма. Чак и када је приповедач присутан у првом лицу, ја-форма, објективност се постиже заклањањем приповедача иза улоге тобожњег приређивача пронађеног рукописа (псеудо-документарна техника) или техником сказа (увођење јунака приповедача који окупљенима прича о догађајима у којима је учествовао или је био сведок). Језик писца и ликова се разликује. Прибегавају диференцирању језика својих ликова, уводе се жаргонизми, дијалекти, социолекти... Језик постаје средство карактеризације и индивидуализације ликова.
Појава реализма се често доводи у везу са успоном грађанске класе. У то време циљ књижевног стварања постаје спознаја закона друштвених односа. Књижевност задобија функцију спознавања, суштински друштвено-аналитичку, па према томе и критичку. Таква амбиција писаца подстакнута је развојем позитивизма у науци, и материјализма у филозофији. Аналитичност и критичност доприносе развоју хумористичних и сатиричних жанрова. Реалистичко дело настоји да прикаже друштвену стварност са свим врлинама и манама, са класним антагонизмом, моралним особеностима и психолошким карактеристикама. У том свом настојању захвата све друштвене слојеве и друштвене групе.
=== Развојне фазе реализма ===
У стилској формацији реализма у развијеним књижевностима могу се издвојити посебне развојне фазе: рани реализам, тридесетих година 19. в. ([[Оноре де Балзак|Балзак]]), [[Стендал]], [[Чарлс Дикенс|Дикенс]], [[Николај Васиљевич Гогољ|Гогољ]]), развијени реализам, педесете и шездесете године 19. в. (браћа Гонкур, [[Густав Флобер|Флобер]], Доде, [[Вилијам Макпис Такери|Такери]], [[Иван Сергејевич Тургењев|Тургењев]], Гончаров, Келер) високи реализам, ([[Фјодор Михајлович Достојевски|Достојевски]], [[Лав Николајевич Толстој|Толстој]]), после чега наступа опадање, односно дезинтеграција реализма. Дезинтеграција реализма се огледа у нарушавању равнотеже између социјалног, психолошког и интелектуалног садржаја; у наглашеној психологизацији ликова, уношењу изразито симболичких вредности, нефункционалности описа. То је период седамдесетих и осамдесетих година 19. века у развијеним западноевропским књижевностима када се развијају натуралистички и импресионистички облици уз трајање реалистичких облика.
===Представници===
====Француски реализам====
*[[Стендал]]
*[[Оноре де Балзак]]
*[[Гистав Флобер]]
*[[Ги де Мопасан]]
====Руски реализам====
*[[Николај Васиљевич Гогољ]]
*[[Иван Сергејевич Тургењев]]
*[[Лав Николајевич Толстој]]
*[[Фјодор Михајлович Достојевски]]
====Енглески реализам====
*[[Чарлс Дикенс]]
*[[Вилијам Макпис Такери]]
*[[Џорџ Елиот]]
*[[Томас Харди]]
====Српски реализам====
*[[Реализам у српској књижевности]]
====Хрватски реализам====
*[[Аугуст Шеноа]]
*[[Еуген Кумичић]]
*[[Анте Ковачић]]
*[[Јанко Лесковар]]
*[[Ксавер Шандор Ђалски]]
| 