Википедија

Камило Хосе Села — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
мНема описа измене
мНема описа измене
Ред 27:
Године 1944. Села је објавио још два романа: “Павиљон одмора” и “Нова лутања и невоље Лазариља из Тормеса”. Први је проистекао из Селиног боравка у једном опоравилишту за туберкулозне болеснике, а други, пастиш првог пикарског романа, “Лазариља из Тормеса”, јесте покушај да се актуелизује један жанр, и уједно књига која најављује један од Сели веома драгих жанрова, путопис.
 
Његово најпознатије дело „Кошница“ ({{јез-шп| La Colmena}}) објављено је 1951. године, са својом издељеном хронологијом и великим бројем ликова (више од 300триста) иновативна је и [[Перцепција|перцептивна]] прича о послератном [[Мадрид|Мадриду]]. Ово је Селин први роман који прихвата ону струју шпанске књижевне традиције што полази од Лопеове Фуентеовехуне ({{јез-шп| Lope de Vega "Fuenteovejuna"}}), чија је главна одлика колективни јунак. У ствари, реч је о једном веома амбициозном делу, чији је наслов само друго име за [[Мадрид]] из времена одмах после грађанског рата, док је још трајао [[Други светски рат]]. Кошница је галерија ликова, најразличитијих типова, пореклом из разних друштвених слојева, који су сви, међутим, јадници, понижени и увређени, предани својим ситним пословима, прљавим сплеткама, просјачењу, зеленашењу, опхрвани свим могућим несрећама и невољама, али такав живот прихватају са потпуном природношћу; како би све то успео да обухвати на три стотине страница, аутор исписује одвојена, кратка, и на први поглед неповезана поглавља. <ref>http://polja.rs/polja425/425-1.htm Биографија Камила Хосеа Селе - Александра Манчић</ref> Она је, као таква, учврстила Селин углед код критике и публике. На његов стил је утицао шпански реализам, посебно [[Мигел де Сервантес]] и Бенито Перес Галдос, као и савремени [[Енглеска|енглески]] и [[Француска|француски]] аутори као што су Џојс и [[Жан Пол Сартр|Сартр]]. Селин типични стил - [[Сарказам|саркастични]], често [[Groteska|гротескни]] облик [[Реализам|реализма]], одражава се у „Кошници“.<ref>http://www.britannica.com/EBchecked/topic/101160/Camilo-Jose-Cela Камило Хосе Села - Кошница </ref> Требало би нагласити и да је ово, као и нека друга Селина дела, прво објављено у [[Аргентина|Аргентини]] зато што је Франкова влада, повезана с [[Римокатоличка црква|Римокатоличком Црквом]], његова дела забранила због неморалности садржаја све док Мануел Фрага Ирибарне, министар информација и туризма франкистичке владе, није лично одобрио његово штампање.<ref>http://www.trablmejker.com/emisije.php?em=44&ep=2229 Забрана објављивања Селиног дела</ref>
 
Један од његових [[Авангарда|авангардних]] романа јесте „Сан Камило, 1936“ ({{јез-шп|San Camilo, 1936 }}) из 1969. године. Ово Селино дело написано је као непрекидан ток свести. То је фреска једне епохе, представљене до најситнијих детаља, праћена низом размишљања о свему што се догађа. Села је касније написао бројне романе: „Христос против Аризоне“ ({{јез-шп| Cristo versus Arizona}}), „Мазурка за два мртваца“ ({{јез-шп|Mazurca para dos muertos}}), „Крст Сан Андреса“ ({{јез-шп|La cruz de San Andrés}}), „Шимшир“ ({{јез-шп|Madera de boj}}) итд.
Ред 43:
Приче заузимају значајан део Селине приповедачке активности. Међу њима су, на пример, „[[Галиција|Галицијац]] и његова дружина“ и друге карпетоветонске белешке, из 1949. године, „Стари пријатељи“, из 1960-61 године, „Салонска корида“ из 1963. Тореадори и [[Корида|корида]] представљају посебно поглавље у оквиру Селиних занимања, заснованих на једној „келтиберској естетици“ чији су претходници препознатљиви: Гоја, Кеведо, Ваље-Инклан, Буњуел, итд. Затим следе „Нове мадридске сцене“, приче из 1965-66, и „Каприци Франсиска де Гоје и Лусјентеса“, објављена после доделе Нобелове награде 1989. године.<ref>http://polja.rs/polja425/425-1.htm Биографија Камила Хосеа Селе - Александра Манчић</ref>
 
Године 1962. Села објављује „Прегршт басни без љубави са 32тридесет два Пикасова цртежа“. Овај необичан скуп поучних прича, како се читаоцу сугерише у самом наслову, јесте својеврсна прерада добро познатих повести, легенди, митова: о Адаму и Еви, о Нарцису, Федри, [[Троја|тројанским]] јунацима, али и о извесном Дон Бобу, "тврдоглавом и рецидивном Јеврејину" којега је спалила [[Инквизиција]] на Мајорци на месту на којем је данас ноћни клуб, о монахињи Фани Прајс, из X века пре Христа, итд. Све то, наравно, илустровано Пикасовим цртежима. И овде, као и у другим Селиним прозним делима, начин приповедања је толико пун набоја да, ако и не замењује радњу, а оно је свакако чини наглашенијом него иначе. Села радије користи набрајање него описивање, чиме писцу који поседује онако богат речник нимало није тешко да постигне већи приповедачки ефекат.
Најпознатија Селина збирка приповедака (писана у више наврата) јесу “Карпетоветонске белешке”, које сам Села сматра једним од најзначајнијих аспеката свог приповедачког умећа, па чак и засебним жанром који је тешко дефинисати.<ref>http://polja.rs/polja425/425-1.htm Биографија Камила Хосеа Селе - Александра Манчић</ref>
 
Писао је Села и путописе, као „Пут у Алкарију“, из 1948, и „Нови пут у Алкарију“, 1986, затим „Од Миња до Бидасое“, из 1952, „Путовање кроз Пиринеје Лериде“, 1965, итд. Писао је и за [[Позориште|позориште]], а књижевничку каријеру почео је 1936. године збирком песама „Док ступам у сумњиву дневну светлост“.<ref>http://polja.rs/polja425/425-1.htm Биографија Камила Хосеа Селе - Александра Манчић</ref>
 
Још 1957. године постао је члан [[Шпанска краљевска академија|Шпанске краљевске академије]] ({{јез-шп|Real Academía Española - RAE}}) и њен члан је био наредних 45четрдесет пет година. Селу је 1996. године, због његових књижевних заслуга, краљ Хуан Карлос Први прогласио [[Маркиз|маркизом]] од Ирије Флавије ({{јез-шп|Don Camilo José Cela Trulock, marqués de Iria Flavia}}). Године 1989. награђен је Нобеловом наградом за књижевност за своје дело „Породица Пасквала Дуартеа“ ({{јез-шп|La familia de Pascual Duarte}}).
Добио је награду [[Принц од Астурије|„Принц од Астурије“]] за универзални допринос уметности. Године 1995. добио је и [[Награду Сервантес]], највећу награду за књижевност на шпанском језику, коју је Села највише прижељкивао, можда зато што му је најдуже измицала.<ref>http://www.donquijote.org/culture/spain/literature/cela.asp Принц од Астуријаса</ref>
 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Камило_Хосе_Села”