Српско-турски ратови (1876—1878) — разлика између измена

нема резимеа измене
м (Разне исправке; козметичке измене)
Нема описа измене
| територија =
| резултат = [[Берлински конгрес]]
| страна1 = <br />{{застава|Кнежевина Србија}}<br />{{застава|Књажевина Црна Гора}}<br />{{застава|Руска Империја}}
| страна2 = <br />{{застава|Османско царство}}
| заповедник1 = [[Милан Обреновић|Кнез Милан]] <br /> [[Никола I Петровић]] <br /> [[Бајо Бошковић]] <br /> [[Пеко Павловић]] <br /> [[Илија Гарашанин]]
| заповедник2 = [[Мехмед Али-паша]] <br /> [[Ахмед Мухтар-паша]] <br /> [[Селим-паша]] <br /> [[Назим-паша]]
| губици2 = 1, 000
}}
У оквиру оваквог присуства главних спољних фактора који су [[Балканско полуострво|Балкан]] делили у своје сфере утицаја, формулисано је и српско питање. Две ривалске кнежевске династије су се споразумеле о стварању двојне федеративне државе. Након преговора на [[Цетиње|Цетињу]], коначно је у Венецији склопљен уговор о савезу и тајној војној конвенцији између [[Србија|Србије]] и [[Црна Гора|Црне Горе]], [[15. јун]]а [[1876]]. Иако се преговарало највише о војној сарадњи у предстојећем рату, споразумевање се проширило и на питања династичког уједињења у будућности и територијалне поделе заједничке српске државе. Замишљало се да ће се она протезати од тимока до [[Уна|Уне]], а да ће у њој на црногорски федерални део отпадати териториј омеђен рекама [[Лим (река)|Лимом]] и [[Неретва|Неретвом]] код [[Коњиц]]а. У овом се војном савезу од [[15. јун]]а 1876. испољава суштина и врхунац српског питања у Великој источној кризи тих година. [[Србија]] и [[Црна Гора]] су ушле у рат против [[Турска|Турске]] на [[Видовдан]], [[28. јун]]а [[1876]], (заправо [[30. јун]]а) иако су војна дејства објављена и почела неколико дана касније. Српски је кнез у ратној прокламацији осудио нетолеранцију према муслиманима и католицима, као и покушаје социјалног преврата у коме би се нарушили постојећи власнички односи. Формално је тиме онемогућено да се моћан аграрни устанак сељака који је буктао у суседним покрајинама призна као српска национална револуција. Одмах након склапања савеза [[Србија|Србије]] и [[Црна Гора|Црне Горе]] са [[Херцеговина|Херцеговином]]. Устаници у [[Босна|Босни]] су прогласили уједињење са [[Србија|Србијом]] на четири места и о томе обзнанили свету своју одлуку. Све су устаничке формације преуређене и стављене под јединствену команду пуковника [[Милета Деспотовић|Милете Деспотовића]], бившег официра руске царске гарде и убеђеног славјанофила. Веровао је да је српски циљ уједињење свих [[Словени|Словена]] под вођством руског цара, а у [[Босна|Босни]] је покушавао да на српску страну привуче католике и муслимане. Стратешки основ [[prvi srpsko-turski rat|српског рата против Турске 1876]]. је предвиђао да рат има за циљ само да изазове руског цара да војнички интервенише против [[Турске]]. Одатле је главни ударни правац одређен према [[Бугарска|Бугарској]], како би се изазвао бугарски народни устанак. Остали су фронтови имали мањи значај. Иако је било предвиђено да се српска и црногорска војска усмерују ка сједињењу негде у [[Рашка област|Рашкој области]], црногорска војска је своје главне операције усмерила углавном на [[Херцеговина|Херцеговину]]. Изгледало је, а и историјска наука је склона убеђењу да се то може и доказати, да је црногорски кнез више склон тајном споразуму са аустријским царем око територијалне деобе [[Херцеговина|Херцеговине]], него да успоставља историјске основе српском националном јединству. Црногорска је војска у херецеговачком и албанском правцу извојевала неколико победа великог светског одјека. Српска је милиција, на бугарском фронту, а затим и на осталим ратиштима почела да доживљава неуспех за неуспехом. Коначно је спасена од тоталног пораза притиском великих сила на [[Турска|турску]] владу да прихвати примирје, по коме је [[Србија]] могла да очува свој ранији териториј, али да не добије ништа од онога што се српско јавно мишљење надало да је постало историјска тековина.
 
== Историја ==
[[Србија]] и [[Црна Гора]] су ушле у рат против [[Турска|Турске]] на [[Видовдан]], [[28. јун]]а [[1876]], (заправо [[30. јун]]а) иако су војна дејства објављена и почела неколико дана касније. Српски је кнез у ратној прокламацији осудио нетолеранцију према муслиманима и католицима, као и покушаје социјалног преврата у коме би се нарушили постојећи власнички односи. Формално је тиме онемогућено да се моћан аграрни устанак сељака који је буктао у суседним покрајинама призна као српска национална револуција. Одмах након склапања савеза [[Србија|Србије]] и [[Црна Гора|Црне Горе]] са [[Херцеговина|Херцеговином]]. Устаници у [[Босна|Босни]] су прогласили уједињење са [[Србија|Србијом]] на четири места и о томе обзнанили свету своју одлуку. Све су устаничке формације преуређене и стављене под јединствену команду пуковника [[Милета Деспотовић|Милете Деспотовића]], бившег официра руске царске гарде и убеђеног славјанофила. Веровао је да је српски циљ уједињење свих [[Словени|Словена]] под вођством руског цара, а у [[Босна|Босни]] је покушавао да на српску страну привуче католике и муслимане.
 
Стратешки основ [[Први српско-турски рат|српског рата против Турске 1876]]. је предвиђао да рат има за циљ само да изазове руског цара да војнички интервенише против [[Турске]]. Одатле је главни ударни правац одређен према [[Бугарска|Бугарској]], како би се изазвао бугарски народни устанак. Остали су фронтови имали мањи значај. Иако је било предвиђено да се српска и црногорска војска усмерују ка сједињењу негде у [[Рашка област|Рашкој области]], црногорска војска је своје главне операције усмерила углавном на [[Херцеговина|Херцеговину]]. Изгледало је, а и историјска наука је склона убеђењу да се то може и доказати, да је црногорски кнез више склон тајном споразуму са аустријским царем око територијалне деобе [[Херцеговина|Херцеговине]], него да успоставља историјске основе српском националном јединству. Црногорска је војска у херецеговачком и албанском правцу извојевала неколико победа великог светског одјека. Српска је милиција, на бугарском фронту, а затим и на осталим ратиштима почела да доживљава неуспех за неуспехом. Коначно је спасена од тоталног пораза притиском великих сила на [[Турска|турску]] владу да прихвати примирје, по коме је [[Србија]] могла да очува свој ранији териториј, али да не добије ништа од онога што се српско јавно мишљење надало да је постало историјска тековина.
 
[[Датотека:Serbian health care car.jpg|десно|мини]]
[[Датотека:Novo groblje 7.jpg|десно|мини|Споменик умрлим рањеницима из ратова 1876—1878. и 1885. на Новом гробљу у Београду]]
 
У условима дубоког војног пораза, српско је национално пиптање даље зависило од споразума великих сила. На првом месту су се покушале да споразумеју [[Русија]] и [[Аустроугарска]]. Један нацрт споразума је направљен у разговору руског и аустријског цара у возу између [[Берлин]]а и [[Рајхштат]]а [[8. јул]]а [[1876]]. По том споразуму [[Србија]] је добијала мали комад земље у правцу реке [[Лим (река)|Лима]], [[Црна Гора]] један део источне [[Херцеговина|Херцеговине]] и излаз на море код [[Сипац|Спича]]. Како је споразум сачињен усмено и у руској верзији предвиђао знатно неповољнија решења за [[Аустроугарска|Аустроугарску]], коначни је споразум постигнут у [[Будимпешта|Будимпешти]] [[15. јануар]]а [[1877]]. ("Будимпештанске конвенције"). На основу ових тајних споразума, по којима је цела [[Босна]] препуштена [[Аустроугарска|Аустроугарској]], а [[Херцеговина]] до линије иза [[Билећа|Билеће]], [[Русија]] је ушла у рат против [[Турска|Турске]] [[24. април]]а [[1877]]. [[Русија|Руски]] су славјанофили, разочарани у њихове планове око решавања општесловенског питања у Великој источној кризи, почели да кидају све везе са [[Србија|Србијом]]. У Москви је срочено једно саопштење под насловом „Уочи нашег последњег рата. Писмо председника Московског славјанофилског комитета, [[4. децембар|4. децембра]] [[1876]]. године из [[Москва|Москве]] у [[Београд]]". Овај је документ у целости пуштен у јавност тек [[1897]]. године, али је и поред тога он одиграо исто онако велику улогу у историји [[Српско-руски односи|српско-руских односа]] као и славјанофилска Посланица [[Срби]]ма [[1860]]. [[Срби]]ма је саопштено да се с њима прекидају све споне сарадње, да се у [[Београд]]у оставља један емисар за ширење руске писмености и да се цела руска енергија управља на помоћ [[Бугарска|Бугарској]]. [[Срби]] су означени као виновници за слом њиховог [[prviПрви srpskoсрпско-turskiтурски ratратt|рата 1876]], јер су своју културу усмеравали на сарадњу са католичким [[Хрвати]]ма у смислу стварања југословенске државе. Ти су циљеви названи „лажима и фразом“. Све су велике силе настојале да извуку неке користи из ове источне кризе иако су само [[Русија]] и [[Аустроугарска]] играле најактивнију улогу. Оне су формално настојале да постигну неки споразум са турском владом о промени администрације у [[Босна|Босни]] и [[Херцеговина|Херцеговини]] и да се дају неки уступци другим народима и државама. На великој Цариградској конференцији од [[11. децембар|11. децембра]] [[1876]]. до [[20. јануар]]а [[1877]], није прихваћена молба српског кнеза да се на конференцији саслуша и српски представник. Како истиче [[Јован Вукић]] у мало познатој студији на француском језију „Српски народ у Великој источној кризи од 1875. до 1878. Студија из политичке историје“ ([[Женева]] [[1919]]), [[Србија]] је на конференцији ућуткана решењем да ће се поштовати њене предратне границе. На леп начин јој је речено да мора бити срећна што ништа није изгубила. [[Црна Гора|Црној Гори]] је обећано увећање у правцу [[Херцеговина|Херцеговине]] и [[Албанија|Албаније]]. Цариградска је конференција донела одлуке да [[Босна и Херцеговина]] постане аутономна и да се њен териториј издели у неколико унутрашњих кантона. [[Султан]] би наименовао једног генералног гувернера, а велике силе би гарантовале овај поредак на рок од пет година. Руководиоци посебних кантона, који су на турском називани „нахије мудирлуци“, бирани су од стране кантоналних већа и од њихових чланова из оне вере која је сачињавала већину у дотичном кантону. Више кантона се уједињавало у округе (санџаке), а на њиховом челу би султан постављао начелнике из већинског становништва.
 
Све су велике силе настојале да извуку неке користи из ове источне кризе иако су само [[Русија]] и [[Аустроугарска]] играле најактивнију улогу. Оне су формално настојале да постигну неки споразум са турском владом о промени администрације у [[Босна|Босни]] и [[Херцеговина|Херцеговини]] и да се дају неки уступци другим народима и државама. На великој Цариградској конференцији од [[11. децембар|11. децембра]] [[1876]]. до [[20. јануар]]а [[1877]], није прихваћена молба српског кнеза да се на конференцији саслуша и српски представник. Како истиче [[Јован Вукић]] у мало познатој студији на француском језију „Српски народ у Великој источној кризи од 1875. до 1878. Студија из политичке историје“ ([[Женева]] [[1919]]), [[Србија]] је на конференцији ућуткана решењем да ће се поштовати њене предратне границе. На леп начин јој је речено да мора бити срећна што ништа није изгубила. [[Црна Гора|Црној Гори]] је обећано увећање у правцу [[Херцеговина|Херцеговине]] и [[Албанија|Албаније]]. Цариградска је конференција донела одлуке да [[Босна и Херцеговина]] постане аутономна и да се њен териториј издели у неколико унутрашњих кантона. [[Султан]] би наименовао једног генералног гувернера, а велике силе би гарантовале овај поредак на рок од пет година. Руководиоци посебних кантона, који су на турском називани „нахије мудирлуци“, бирани су од стране кантоналних већа и од њихових чланова из оне вере која је сачињавала већину у дотичном кантону. Више кантона се уједињавало у округе (санџаке), а на њиховом челу би султан постављао начелнике из већинског становништва.
 
Сенка на све ове тајне и јавне погодбе око решавња Велике источне кризе је дошла након коначне победе руске и српске војске над [[Турска|турском]] до почетка [[март]]а [[1878]]. У [[Други српско-турски рат|другом рату]] је српска војска пробала вредности свог преображаја. Успела је да ослободи делове [[јужна и источна Србија|југоисточне Србије]] са [[Ниш]]ом и [[Пирот]]ом као главним ослонцима. Унутрашње побуне незадовољне опозиције су онемогућиле да српски одреди уђу раније у поприште под знатно повољнијим околностима него у [[prviПрви srpskoсрпско-turskiтурски ratрат|рату 1876]]. ("Крагујевачки барјак"). То је био и разлог да нису ослобођени [[Скопље]] и [[Приштина]]. Након ових великих војних победа руске војске и склапања прелиминарног мира у [[Сан Стефан]]у [[3. март]]а [[1878]], све су велике силе настојале да тајним погађањем са султановом владом добију неке уступке. [[Уједињено Краљевство Велике Британије и Ирске|Велика Британија]] је на тај начин од султана добила [[Кипар]], а [[Аустроугарска|Аустроугарској]] није пошло за руком да јој султан омогући легалну окупацију [[Босна и Херцеговина|Босне и Херцеговине]]. Са руске стране је српској влади стављено на знање да се не сме противити [[Аустроугарска|Аустроугарској]] и захтевати делове [[Босна и Херцеговина|Босне]]. Пре него је добила мандат великих сила да окупира [[Босна и Херцеговина|Босну и Херцеговину]], хабзбуршка је политика успела да на своју страну придобије све главне чиниоце. Њени агенти су на своју страну окренули већину фрањевачког свештенства и део муслиманских земљопоседника. [[Невесињска пушка|Херцеговачки устанак]] је био под командом црногорског кнеза, а он је био у тесној вези са представницима аустријског цара. Добијао је одређену финансијску помоћ и био задовољан да су велике силе биле видљиво склоне да [[Црна Гора|Црној Гори]] дају територијално увећање и излаз на море. Устаници у [[Босна|Босни]] су главно упориште изградили на тромеђи [[Далмација|Далмације]], [[Лика|Лике]] и [[Босна|Босне]]. Поред штаба пуковника Деспотовића, ту у [[Црни Потоци|Црним Потоцима]] су подигнута спремишта за залихе хране и опреме. Та је утврда била природно заштићена јер је као клин дубоко улазила у аустријски териториј и без повреде границе се није могла заузети. Управо користећи свесну небудност аустријских органа, турска је војска [[4. август]]а [[1877]], користећи се слободним пролазом преко границе, разорила то упориште и разбила последње знатније устаничке формације.
 
Припремајући се за [[Берлински конгрес]], [[Русија]] је настојала да пре њега извуче неке користи у тајном погађању са [[Аустроугарска|аустроугарском]] дипломатијом. Привремено је подржавала идеју о аутномији [[Босна и Херцеговина|Босне и Херцеговине]], како би је касније могла предати за вредније уступке у [[Македонија (област)|Македонији]] и [[Бугарска|Бугарској]]. Након пораза у [[Црни Потоци|Црним Потоцима]], устаници су у [[Босна|Босни]] били формирали једну привремену владу и обновили неколико устаничких чета. Двојица устаничких старешина су у сељачким оделима успела да дођу у [[Београд]] и састану се са представником владе [[Јован Ристић|Јованом Ристићем]]. „Он их љубазно прими, и саслушавши њихову молбу, одговори им, да им Србија никакве помоћи дати не може, пошто се у последњем рату с [[Турци]]ма јако истрошила“. На веће је разочарење наишла једна мала делегација слвајнофилима у [[Москва|Москви]], који су у складу са званичном царском политиком све енергије посветили ослобођењу [[Бугарска|Бугарске]], а [[Срби]]ма саветовали да се споразумеју са [[Аустроугарска|Аустроугарском]] око осигурања аутномије [[Босна и Херцеговина|Босне и Херцеговине]] и постизања независности државе. Попуштајући притиску, српској влади је једино остало да од хабзбуршких дипломата добије подршку око изградње железнице и повољнијег разграничења са [[Бугарска|Бугарском]]. У питању српских поседа западно од реке [[Дрина|Дрине]] је ћутала, пазећи да не даје никакве изјаве „из којих би изгледало, као да се [[Србија]] одриче [[Босна|Босне]], или да је уступа“.
Анониман корисник