Судска пракса — разлика између измена

[[Традиција|Традиционално]] гледиште о судској пракси одржало се, у извесној мери, и данас. Ипак савремени заступници овог гледишта нису могли предвидети да делатност судије није чисто механичка. Њен стваралачки карактер било је тешко [[Негирање|негирати]], посебно кад се узме у обзир да је [[Французи|француски]] Грађански законик (члан 4. СС) забранио судији да одбије решавање одређеног случаја због непоштовања законске [[Норма|норме]] која тај случај уређује а Грађански законик [[Швајцарска|Швајцарске]] га је овластио, штавише, да такав случај реши као да је законодавац. Стога, традиционалисти не тврде више да судска пракса није [[Стваралаштво|стваралачка]] делатност већ наглашавају да судска власт не ствара правне норме, тј. Општа и [[Апстракција|апстрактна]] правила обавезна за све субјекте на које се односе. Ово гледиште има више присталица у земљама [[Германи|германског]] него [[Французи|француског]] права. <ref> Enneccerus-Nipperdey(Algemeiner Teil des burgerlichen Recht, vol.2, Tubingen, 1960.</ref>

Поред овог традицоналног гледишта, у савременој теорији и пракси све више јача теза о судској пракси као извору права. Притом, извесни писци ту чињеницу отворено износе, а други, користећи [[Неутралност|неутралне]] формације, извлаче закључак о судској пракси као формално или фактичком извору права. Француски и други романски писци то постижу на други начин. С обзиром на чл. 5 француског Грађанског законика (овим чланом забрањује се судији да одлучује о конкретном случају општом нормом), ови писци одређују значење речи извор права од традиционалног поимања. Према њиховом мишљењу, изворима права треба назвати све чиниоце који утичу на стварање и даљи развој права, а не само општеобавезне и апстрактне норме донете од законодавца или настале правним обичајима. Нема сумње да судска пракса утиче на стварање нових нормативних садржаја тако и на даљи развој права. Стога, знатан део [https://docs.google.com/viewer?a=v&q=cache:yfA2ODV9cKIJ:www.singipedia.com/attachment.php?attachmentid%3D2271%26d%3D1304588172+francuska+pravna+teorija&hl=sr&gl=rs&pid=bl&srcid=ADGEESg4vMTTpJ3bgS_ocKMqVgOwnqzubYK8TgLmeZdaGQLd8jhrv9mJJN2ifLfN6syN8I97TEjfJqznyli0LhEiuPUCBaFZCq-DUQNwVm4y25ttTJVbnTUaiOgb3MP1ciQ0NfDO9ql3&sig=AHIEtbQZ2Sj-Bi-xnbYNKQHK9Q52luTFEQ&pli=1 француске правне теорије] сматра, полазећи од наведеног, ширег, поимања извора права, да је судска пракса аутомони правни извор. <ref> G. Ripert, Les forces creatrices du droit , Paris,šutić 1955., M. Viraly, La pensče juridique , Paris 1960</ref>