Историја Краљевине Југославије — разлика између измена

Резултати избора су ставили [[Никола Пашић|Николу Пашића]] у изузетно повољном положају, пошто Демократска странка није имала избора, осим да удружи са радикалима, уколико је желела да њихов концепт централистичке државе прође. Са друге стране, Пашић је увек био опрезан да држи отвореном опцију у односима са хрватском опозицијом. Демократе и радикали заједно нису били довољно јаки да сами донесу устав, па су направили коалицију са [[Југословенска муслиманска организација|Југословенском муслиманском организацијом]]. Ова странка је тражила и добила уступке око очувања Босне у њеним границама и око тога како ће аграрна регорма утицате на муслиманске земљопоседнике у Босни. [[Хрватска сељачка странка]] (ХСС) је одбила да се закуне на оданост краљу, пошто је то значило да ће држава остати монархија, а они су сматрали да само грађани могу да одлуче о облику владавине. Стога, они нису могли да заузму своје места у скупшитини. Иако је већина опозиције заузела своја места у парламенту, многи су временом објављивали бојкот, тако да је у скупштини остало само неколико гласова против. Међутим, устав је тражио 50% плус један глас да буде усвојен без обзира колико ће бити гласова против. Само је уступак српских политичара [[Џемијет|Џемету]] - који су била група муслимана са Македоније и Косова - омогућио да устав буде усвојен.

 

[[Видовдански устав|Устав]] је усвојен на [[Видовдан]] [[28. јун]]а [[1921]], који је успоставио [[унитарна држава|унитарну]] монархију. Ово није одговарало комунистима, па су организовали неуспешан атентат на краља Александра I Карађорђевића. Због тога се појачала кампања против комунистичке идеје. Комунисти су желели да се освете Драшковићу за [[Обзнана|Обзнану]], па су га убили [[21. јул]]а [[1921]]. Као резултат овога усвојен је [[Закон о заштити јавне безбедности и поретка у држави]], који је забранио Комунистичку партију и сваку комунистичку активност.

 

=== Влада Милана Стојадиновића ===

У ситуацији новог заоштравања после [[Избори за народне посланике Краљевине Југославије 1935.|петомајских избора]], кнез Павле Карађорђевић, делујући из позадине, изазвао пад Јевтићеве владе и мандат за састав нове доделио [[Милан Стојадиновић|Милану Стојадиновићу]]. Стојадиновићев долазак на чело Владе, 24. јуна 1935. године, значио је да је у Београду превагнуо британски утицај. Познати финансијски стручњак био је директор филијала два британска концерна у Краљевини Југославији. Када је Стојадиновић преузео место председника владе, унутрашња ситуација Југославије већ је означавала тенденције ка једној значајној политичкој промени. Ослоњајући се на кнеза Павла, Милан Стојадиновић се посветио пре свега два изузетно тешким задацима, а то је коренита измена југословенске унутрашње и спољне политике. Језгро Стојадиновићеве владе чинили су припадници Главног одбора [[Народна радикална странка|Народне радикалне странке]], [[Словеначка народна странка|Словенске људске странке]] и [[Југословенска муслиманска организација|ЈМО]] - која је убрзо после петомајских избора напустила опозиционо табор. Стојадиновић је увидео, да земљу треба сместа довести до смирења. Зато је привукао у владу представнике Словенаца и босанских Муслимана као и присталице старе србијанске Радикалне странке, која је још увек престављала најачу странку у Србији. У Декларацији владе 4. јула 1935. године Стојадиновић је, дистанцирајући се од Јевтића и његове владе, оспорио било чији монопол на југословенски идеал: „Аманет који је оставио покојни Витешки Краљ Александар Први Ујединитељ да чувамо Југославију велики је Аманет, али тај Аманет није остављен на чување једној влади или једној политичкој групи. Тај Аманет остављен је целом [[Југословени|југословенском народу]]." Влада Стојадиновић - [[Антон Корошец|Корошец]] - [[Мехмед Спахо|Спахо]] пошла је од тога да ће Ујединитељев аманет најбоље сачувати ако буде ишла путем смиривања и стишавања политичких заоштрености. У Хрватској започео је да проводи политику попуштања и најширег споразумевања да и онде дође што пре до смирења. Стојадиновић је показао намеру да прими у владу и представнике Хрвата, али му није успело да спроведе ту замисао, јер су Хрвати одмах захтевали ревизију Устава, што кнез Павле није био спреман да одобри, због отпора који би то изазвало код Срба, мада је и сам мислио да је постојећи устав недемократски.

'''[[Конкордатска криза]]''' или '''Конкордатска борба''' је назив за верско-политичку кризу у [[Краљевина Југославија|Краљевини Југославији]] која се распламсала [[1937]]. године. Министар правде [[Људевит Ауер]] је потписао конкордат у [[Рим]]у [[1935]]. године. Новембра [[1936]]. Намесништво је издало указ којим је овластило Владу Стојадиновић-Корошец-Спахо да Конкордат упути Народној скупштини на усвајање. Децембра [[1936]]. године Архијерејски сабор упутио је влади меморандума са поруком да [[Српска православна црква]] не може на такву одлуку да пристане. Увече, [[23. јул]]a [[1937]]. године, Конкордат је у [[Народна скупштина Краљевине Југославије|Народној скупштини]] изгласан са 166 гласова, уз 129 против. Требало је да буде изгласан у [[Сенат Краљевине Југославије|Сенату]], у коме је влада лошије стајала. Али, још исто вече, Стојадиновић је пред посланицима [[Југословенска радикална заједница|ЈРЗ]] објавио да ће се неко време сачакати са изношењем Конкордата пред Сенат. При крају дана, у коме је у доњем дому изгласан Конкордат, умро је [[патријарх српски Варнава|патријарх Варнава]]. Свим члановима владе, осим министра војног [[Љубомир Марић|генерала Марића]], било је забрањено да присуствују сахрани. Иначе патријарх је сахрањен тек [[3. август]]а [[1937]]. године. После гласања у Скупштини [[1. август]]a [[1937]]. године, Свети архијерејски синод једногласно је донео одлуку о ескомуникацији министара и посланика православне вере, који су гласали за Конкордат и искључени су из цркве. Председник владе Стојадиновић је тражио да се укине ескомуникација. После Владиног одрицања од конкордата и Црква је попустила у свом ставу према ескомуникацији. На спољнополитичком плану, Стојадиновић је конкордатом хтео да потврди своје пријатељске везе са италијанском владом. Али, и италијанска влада, бринући се да конкордатска криза не доведе до Стојадиновићевог пада, почела се хладити према конкордату. Пошто су обе стране у спору попустиле, у фебруару [[1938]]. године, за новог патријарха изабран је [[Патријарх српски Гаврило|Гаврило Дожић]].

 

 

[[29. новембар|29. новембра]] [[1945]]. у [[Београд]]у одржано Прво заседање [[Скупштина СФРЈ|Уставотворне скупштине]], на којем је прихваћена „Декларација о проглашењу [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|Федеративне Народне Републике Југославије]]“ (ФНРЈ). Овом одлуком [[Југославија]] је престала да буде [[монархија]] и постала [[Федерација|федерална]] [[република]].

 

== Референце ==