Методика наставе географије — разлика између измена

м
ispravke
мНема описа измене
м (ispravke)
Ученици стичу географска знања по системском редоследу, то јест садржаји морају да буду конципирани тако да произлазе једни из других и да усвајање наредних садржаја зависи од квалитета претходно усвојених знања.
Ученици усвајају системска знања према четири дидактичко-методичка правила које је формулисао и установио немачки педагог и теоретичар наставе Адолф Вилхелм Дистервег, а која су делимично модификована и прилагођена учењу географије (Диестервег, 1835). То су:
* просторно – од ближег ка даљем;
* према поступности – од једноставног ка сложеном;
* према редоследу памћења – од лакшег ка тежем;
* према степену сазнајности – од познатог ка мање познатом и непознатом, односно од конкретног ка апстрактном.
У настави географије правило од ближег ка даљем се односи на изучавање и поучавање садржаја регионалне географије. Прво треба изучавати своју земљу, затим земље које се са њом граниче, па земље у даљем окружењу. У случају Србије, логика примарног географског изучавања блиских и регионално повезаних целина упућује на изучавање Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Македоније, Румуније и Бугарске.
Друго правило се примењује према вертикалној и хоризонталној поступности. Вертикална поступност се односи на изучавања програмских садржаја по разредима (узрасту ученика). Хоризонтална поступност подразумева изучавање према тежини градива у оквиру тематске целине и лекције (лат. лецтио – наставно градиво које се обрађује у току једног школског часа). Лекција почиње једноставнијим садржајима, а наставља се постепеним изучавањем тежих делова градива. Правило од једноставнијег ка сложенијим садржајима налази општу примену у настави географије у основној школи. До усвајања сложенијих садржаја се долази поступно, на основу познатих чињеница и географских веза.
Принцип трајности знања у настави географије ослања се на четири Брунерова аспекта: 1) предиспозиције учења, 2) начин структурисања садржаја који се изучава, како би лакше био схваћен од стране ученика, 3) издвајање најзначајнијих секвенција у којима ће се презентовати наставни садржај и 4) природе и динамике вредновања. Наставник тако оспособљава ученика да размишља географском логиком што је основни предуслов трајности запамћивања, уместо да ствара географске свезналице (Брунер, 1966).
Трајно усвојена знања подразумевају системско организовање градива. Систем треба да обухвати:
* постављање циља;
* разврставање на логичке сегменте;
* учење према утврђеним етапама;
* повезивање наставних тема;
* понављање и увежбавање.
Трајност знања условљена је квалитетом самосталног проверавања. Најбоље је своје знање проверити 4 или 5 сати после примарног учења или наредног дана. Тада ученик може реалистичније да сагледа и утврди лични квантум и употребљивост усвојених знања. У току понављања белешке не смеју да буду доступне. Смисао учења географских садржаја је њихово дугорочно запамћивање, не декларативно, које се односи на знање географских чињеница, већ процедурално памћење. Дугорочно памћење географских садржаја захтева да наставник оспособи ученике да своје учење усмере на давање одговора на питања као што су: „Ако се нешто налази тамо, због чега је тамо“, уместо да дају одговоре на питања са доминантним дескриптивизмом као што су: „Где се налази пустиња Такла Макан?“
У настави географије не треба инсистирати на знању чињеница (магационирању), већ фактографску грађу треба употребљавати као оруђе за постизање сазнајних циљева. Географска знања која су стечена употребом географске карте, израдом тематских карата, картограма и модела, трајнија су и лакше се обнављају.
1.572.075

измена