Србљак — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Разне исправке; козметичке измене |
Нема описа измене |
||
Ред 1:
{{Хришћанство}}
'''Србљак''' је посебна врста [[Зборник|минејских зборника]] који се формирао највероватније у [[XV век]]у. Садржи оригинална дела старог [[српско црквено песништво|српског црквеног песништва]] — [[литургија|службе]] и [[житије|житија]] [[Српски светитељи|канонизованих Срба]]. Нема строго утврђени састав. Избор текстова који чине поједини Србљак зависи од жеље наручиоца па их је због тога немогуће типолошки разврстати.<ref>{{cite web|url=http://www.fzs.ba/Statisticki%20godisnjak%202009.pdf |title=http://www.istorijskabiblioteka.com/art:srbljak |publisher=Енциклопедија историје и књижевности на српском језику| year=}}</ref>
== Најстарији србљаци ==
Најстарији србљак потиче из последње четвртине [[XV век]]а (рукопис [[Пећка патријаршија|Пећке патријаршије]] број 78) и он садржи само службе архиепископима [[Арсеније I Сремац|Арсенију]], [[Архиепископ Јевстатије|Јевстатију]] и [[Никодим I Пећки |Никодиму]] као и чинове [[требник]]а. Хиландарски рукопис број 479 састављен је од више делоа који су писани од краја XV до треће четвртине [[XVI век]]а. Садржи службе [[Милутин Немањић|краљу Милутину]] од [[Данило Бањски|Данила Бањског]] (са синаксаром), [[Ђорђе Кратовац|Ђорђу Кратовцу]] од [[поп Пеја|попа Пеје]], [[Петар Коришки|Петру Коришком]] (која је старија од Теодосијеве). После служби следе житија [[Стефан Дечански|Стефана Дечанског]] од [[Григорије Цамблак|Григорија Цамблака]], Мученије Ђорђа (Георгија) Кратовца од попа Пеје, Житије Петра Коришког од Теодосија. Србљак ([[1525.]]) из збирке народне библиотеке (рс. 18) садржи искључиво службе и житија српских светитеља. Рукопис број 91 Грујићеве збирке (Музеј СПЦ, Београд из средине [[XVI век]]а) садржи житија [[Свети Саво|Светог Саве]], краља Милутина, Стефана Дечанског и синаксар [[Лазар Хребељановић|кнеза Лазара]] као и службе краљу Милутину, Стефану Дечанском, кнезу Лазару, Слово кнезу Лазару итд.
Један од најзначајнијих књижевних догађаја из времена [[Србија у Отоманском царству|турске отоманске владавине]] у [[Србија|Србији]] било је колекционирање служби српским свецима у јединствену књигу названу '''Србљак'''. Службе националним свецима у почетку су уношене на одговарајућа места у постојеће зборнике служби зване минеји или [[Месецослов|месецослови]]. Но, с временом почиње се устаљивати у празничним минејима „српска литургијска песма“. Први сачувани рукописи с претежно српским службама потичу из [[XVI век]]а (1525). Први штампани празнични минеј или саборник у који су унесене три српске службе, две [[Теодосије Хиландарац|Теодосијеве]] ([[Симеон Мироточиви|Светоме Симеону]] и [[Свети Сава|Сави]]) и једна [[Григорије Цамблак|Цамблакова]] ([[Стефан Дечански|Стефану Дечанском]]), саставио је јеромонах Мојсије из [[Манастир Дечани|Дечана]] а изишао је у [[Млетачка република|Млетачкој]] штампарији Божидара Вуковића (1536—1538). Не зна се кад је дошло до издвајања служби српским свецима у засебан зборник нити кад је и како је тај зборник добио име Србљак. ▼
У [[Римник]]у је [[1741.]] године штампан Србљак а ово издање је приређено према рукопису Србљака [[Манастир Раковац |манастира Раковца]] ([[1714]]). Раковачки србљак приредио је игуман Теофан а исписао га је [[монах Максим]]. Све српске службе настале од [[XIII век|XIII]] до [[XVII век]]а укључене су у двојезично издање Србљака ([[српскословенски језик|српскословенско]] и [[српски језик|српско]]) које је приредила [[1970.]] група научника предвођена [[Димитрије Богдановић|Димитријем Богдановићем]].
Први познати рукопис Србљака који је садржавао значајан део тог националног корпуса настао је у [[Манастир Раковац|манастиру Раковцу]] у [[Срем]]у, [[1714.]] Према том или неком другом сличном рукопису изишло је прво издање књиге које је приредио епископ арадски Синесије Живановић на рускословенском језику под насловом ''Правила молебнаја свјатих сербских просвјатеитељеј'' (у Римнику, у [[Румунија|Румунији]], [[1761.]], друго издање у [[Венеција|Венецији]], [[1765]]). У каснијим црквеним издањима (1861, 1986) број служби у зборнику повећавао се и то на два начина: уношењем старих служби којих није било у ранијим издањима и придодавањем новонасталих служби. ▼
== Историјски значај србљака ==
▲
▲Први познати рукопис Србљака који је садржавао значајан део тог националног корпуса настао је у [[Манастир Раковац|манастиру Раковцу]] у [[Срем]]у, [[1714.]] Према том или неком другом сличном рукопису изишло је прво издање књиге које је приредио епископ арадски Синесије Живановић на [[рускословенски језик|рускословенском језику]] под насловом ''Правила молебнаја свјатих сербских просвјатеитељеј'' (у Римнику, у [[Румунија|Румунији]], [[1761.]], друго издање у [[Венеција|Венецији]], [[1765]]). У каснијим црквеним издањима (1861, 1986) број служби у зборнику повећавао се и то на два начина: уношењем старих служби којих није било у ранијим издањима и придодавањем новонасталих служби.
Постоји такође књижевно издање Србљака (1970, књ. I-Ш, IV књига с научним прилозима), у којем је обухваћена целокупна српска литургијска химнографија настала у оквирима старе књижевности, а изостављене су службе настале касније, у XVIII, XIX и XX веку, које се уносе у црквена издања књиге.
=== Каснији развој ===
Схваћен у најширем смислу Србљак је јединствена књига, без премца у [[Српска књижевност|српској књижевности]]. Она је писана у току читавих осам векова постојања српске књижевности, од Савине ''Службе св. Симеону'', првог домаћег литургијског дела написаног почетком [[XIII век]]а, до служби насталих у XX веку, при чему ниједано столеће није прошло а да није дало неки прилог том зборнику: од писаца XIII века, најплоднијег и у службама као и у [[Житије|житијима]], потиче 10 служби, службе старим и новим светитељима стварају се даље у XIV, XV, XVI и XVII веку, до ''Стихире светом кнезу Лазару'' коју је написао [[Кипријан Рачанин]] крајем [[XVII век]]а. То је последња служба националном светитељу настала у оквирима традиције старе књижевности. Изван те традиције, у XVIII, XIX и XX веку, написано је још 14 служби.
Линија 16 ⟶ 21:
За поетику Србљака карактеристична је, с једне стране, њена потпуна зависност од византијског литургијског и књижевног канона, а с друге, национална идеја која је надахнула како поједине службе тако и њихово колекционирање у посебан зборник. Као и у другим књижевним врстама наши писци су и у службама верно следили византијске узоре. Тај „однос зависности“, као што је показао [[Димитрије Богдановић]], нигде није тако изразит, тако потпун као овде: „исти облици, исти називи песама, исти распоред и композиција појединих целина, па чак, кад се подробно размотри, и сличне, често потпуно истоветне стилске фигуре, сам њихов књижевни израз“, укратко, наши химнографски текстови „не показују никакву разлику према својим грчким обрасцима“. Но, није у питању само придржавање поетике и стилистике византијског литургијског канона. „Однос зависности“ треба схватити у најдословнијем смислу, као преузимање читавих блокова већ постојећих текстова, што је условљено природом службе као сложене композиције и њеном улогом у свакодневном црквеном богослужењу.
=== Народне теме у србљаку ===
[[Датотека:Orthodox liturgy.jpg|мини|Народ у православној цркви]]
Но, с друге стране, управо зато што су најнепосредније повезане са функционисањем цркве, што чине саставни део њене унутрашње, [[Литургија|литургијске]] суштине, службе светитељима потеклим из властитог народа јесу чињеница која сама по себи говори веома много. У домаћим службама често се јављају националне теме, у њима се говори о судбини отачаства и народа; у временима напретка светитељи се моле да још више утврде своје отачаство, да га чувају у миру и Божјој милости, а у временима пораза и народних страдања њима се упућују молитве за помоћ и спасење. То родољубиво осећање свакако чини врло значајан елеменат наших служби и њиховог деловања на вернике. Међутим, оно није никако најважнија њихова компонента. У службама националним подједнако као и у службама заједничким, општехришћанским светитељима најважнију улогу има верско, хришћанско осећање у свим различитим видовима свог испољавања.
Линија 22 ⟶ 29:
Тим посредним путем, много више него непосредним исказивањем родољубивих тема, наше службе деловале су највише на вернике, јачајући у њима подједнако и верска осећања и националну самосвест. То деловање испољавало се у истом духу и у истом правцу као и деловање других врста наше старе књижевности, житија владара и црквених поглавара, летописа, родослова итд. Међутим, оно је било много ефектније и ефикасније посредством црквених служби него преко осталих књижевних форми. Из два основна разлога: прво, што је у службама домаће, национално одређење било у потпуности уклопљено у општеприхваћени хришћански духовни контекст, друго, зато што су црквене песме много лакше, брже и једноставније допирале до верника него сви остали жанрови.
=== Понављање житија ===
[[Житије|Житија]] и други текстови налазили су се у књигама које су биле ретке, до којих се тешко долазило, а кад би се до њих дошло, могли су их читати само малобројни. А службе су се стално слушале у цркви, слушали су их сви, писмени и неписмени, свештена лица и световњаци. Српски верници у тачно одређене дане у години, поред свега осталог, могли су слушати и свете речи о најодабранијим људима из властитог народа. А то слушање понављало се сваке године у исто време и на исти начин, и тим понављањем поруке те поезије стално су се утврђивале у души слушалаца, постајући тако битан део њиховог културног, верско-националног идентитета.
== Референце ==
{{reflist}}
== Литература ==
* Србљак I—III, Београд 1970.
* Д. Богдановић, Инвентар српских рукописа манастира Хиландара, Београд 1982, 183.
* Ђ. Трифуновић, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, 328—329.
[[Категорија:Српска књижевност]]
| |||