Прокламација о еманципацији — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м reference
Autobot (разговор | доприноси)
м ispravke
Ред 1:
{{викизворник|en:The Emancipation Proclamation|Прокламација о еманципацији}}
[[Датотека:Stephens-reading-proclamation-1863.jpeg|мини|[[Хенри Луис Стивенс]], ненасловљени акварел, (око 1863) човека који чита новине са насловом ''Председничка прокламација / ропство''.]]
'''Прокламација о еманципацији''' ({{јез-енг|Emancipation Proclamation}}) се састоји од два [[извршно наређење (Сједињене Државе)|извршна наређења]] која је издао председник САД, [[Абрахам Линколн]] током [[Амерички грађански рат|Америчког грађанског рата]]. Прво наређење, издато 22. септембра 1862. је прогласило слободу за све робове у свим државама [[Конфедеративне Америчке Државе|Конфедеративних Америчких Држава]] које се не врате под контролу Уније до 1. јануара 1863. Друго наређење, издато 1. јануара 1863. је именовало десет држава на које се прокламација односи. Линколн је издао ова извршна наређења под ауторитетом ''главнокомандујућег војске и морнарице'', по члану II, одељак 2 [[Устав Сједињених Америчких Држава|Устава Сједињених Држава]].<ref>-{Crowther ppp. 651}-</ref>
 
Прокламација није именовала робовласничке [[граничне државе (Амерички Грађански Рат)|граничне државе]] [[Кентаки]], [[Мисури]], [[Мериленд]] и [[Делавер]], које нису прогласиле сецесију, тако да се није односила на те државе и тамошњи робови нису били ослобођени. Држава [[Тенеси]] се углавном вратила под контролу Уније, тако да је и она била изузета. [[Вирџинија]] је била именована, али су наведени изузеци за 48 округа који су били у процесу формирања [[Западна Вирџинија|Западне Вирџиније]], као и седам других наведених округа и два града. Такође, изузети су били [[Њу Орлеанс]] и тринаест наведених парохија [[Луизијана|Луизијане]], које су све већ углавном биле под контролом Уније у доба издвања Прокламације.
 
Прокламација о еманципацији је у време издавања критикована јер је ослободила само робове на територијама над којима Унија није имала контролу. Иако већина робова није одмах ослобођена, Прокламација јесте ослободила три хиљаде робова на сам дан кад је ступила на снагу<ref name=SIFBEP>-{Keith Poulter, "Slaves Immediately Freed by the Emancipation Proclamation", ''North & South'' vol. 5 no. 1 (December 2001), ppp. 48}-</ref> у деловима девет од десет држава на које се односила (Тексас је изузетак).<ref name=AEPLRES>-{William C. Harris, "After the Emancipation Proclamation: Lincoln's Role in the Ending of Slavery", North & South vol. 5 no. 1 (December 2001), map on ppp. 49}-</ref> У свим конфедеративним државама (изузев Тенесија и Тексаса), Прокламација је одмах ступила на снагу на територијама које је Унија окупирала, и најмање 20.000 робова<ref name=SIFBEP /><ref name=AEPLRES /> је ослобођено 1. јануара 1863.
 
Додатно, Прокламација је пружила правни оквир за еманципацију скоро свих од четири милиона робова како је војска Уније напредовала, и утрла је пут ка укидању робовласништва у Унији, што је била контроверзна одлука и на самом Северу.
Ред 38:
Прокламација је издата у два дела. Први део, издат 22. септембра 1862. је био прелиминарна објава која је најављивала намере другог дела, који је званично ступио на снагу 100 дана касније, 1. јануара 1863, током друге године Грађанског рата. То је била Линколнова декларација по којој се трајно ослобађају сви робови из свих области Конфедерације које се нису вратиле под федералну контролу до јануара 1863. Десет држава је поименце наведено у другом делу (Јужна Каролина, Мисисипи, Флорида, Алабама, Џорџија, Луизијана, Тексас, Вирџинија, Арканзас, Северна Каролина). Нису биле именоване робовласничке државе лојалне Унији: [[Мериленд]], [[Делавер]], [[Мисури]] и [[Кентаки]]. Такође није била именована држава Тенеси, која је у то време била отприлике пола-пола подељена између Уније и Конфедерације. Наведени су изузеци у оквиру ових држава, за области које су биле под контролом Уније 1. јануара 1863. Изузето је било 48 округа које је требало да ускоро формирају [[Западна Вирџинија|Западну Вирџинију]], седам других округа [[Вирџинија|Вирџиније]] укључујући округе Беркли и Хемпшир који су убрзо додати Западној Вирџинији, [[Њу Орлеанс]] и 13 наведених парохија у близини.
 
Међу областим јужњачких држава под окупацијом Севера у којима су локални команданти Прокламацију одмах спровели у дело су били Винчестер, Вирџинија<ref>-{Richard Duncan, Beleaguered Winchester: A Virginia Community at War (Baton Rouge, LA: LSU Press, 2007), pp. 139–40}-</ref>, Коринт, Мисисипи <ref>-{Ira Berlin et al., eds, Freedom: A Documentary History of Emancipation 1861–1867, Vol. 1: The Destruction of Slavery (Cambridge, UK: Cambridge University Press, 1985), ppp. 260}-</ref>, морска острва дуж обала каролина и Џорџије<ref>William Klingaman, Abraham Lincoln and the Road to Emancipation, 1861–1865 (NY: Viking Press, 2001), ppp. 234</ref>, Ки Вест, Флорида <ref>-{"Important From Key West", New York Times February 4, 1863, ppp. 1}-</ref>, и Порт Ројал, Јужна Каролина<ref name="New York Times January 9, 1863, ppp. 2">{{cite news |url=http://www.nytimes.com/1863/01/09/news/interesting-port-royal-jubliee-among-negroes-first-president-s-emancipation.html?scp=35&sq=&st=p?pagewanted=1 |title=Interesting from Port Royal |publisher=The New York Times |date = 9. 1. 1863. |page=2 | first=Our | last=Own}}</ref>.
 
=== Тренутни ефекат ===
[[Датотека:SlaveChildrenUnknown.jpg|мини|200п|Фотографија два вероватно недавно еманципована детета. Око 1870.]]
 
Често се јављају тврдње да Прокламација о еманципацији није одмах ослободила ниједног роба. Као резултат Прокламације многи робови су ослобођени током рата, почев од дана кад је ступила на снагу. По изјавама сведока, у местима као што су Хилтон Хид, Јужна Каролина,<ref>-{"News from South Carolina: Negro Jubilee at Hilton Head", ''New York Herald'', January 7, 1863, pp. 5}-</ref> и Порт Ројал, Јужна Каролина,<ref name="New York Times January 9, 1863, ppp. 2"/> 1. јануара је слављено када је хиљаде црнаца обавештено да је постало слободно.
 
Процене броја црнаца који су ослобођени одмах по ступању Прокламације на снагу нису прецизне. Једна савремена процена наводи бројност 'контрабанд' становништва у деловима Северне Каролине које је била окупирала Унија на 10.000, а Морска острва Јужне каролине су такође имала значајну црначку популацију. Тих 20.000 робова је ослобођено тренутно по ступању Прокламације на снагу."<ref name=SIFBEP />
Област под окупацијом Уније, на којој су црнци ослобођени тренутно по ступању Прокламације на снату је укључивала делове источне Северне Каролине, долину Мисисипија, северну Алабаму, долину Шенандоу у Вирџинији, велики део Арканзаса и Морска острва Џорџије и Јужне Каролине.<ref>-{Harris, "After the Emancipation Proclamation", ppp. 45}-</ref>. Иако су неки окрузи територије Вирџиније која је била под окупацијом били изузети из Прокламације, доња долина Шенандоу и област око Александрије су били покривени њом.<ref name=SIFBEP />
 
[[Букер Т. Вошингтон]], се као деветогодишњи дечак у Вирџинији сећао дана почетком 1865<ref>-{''Up from Slavery'' (1901) pp 19-21}-</ref>
Ред 78:
Као што се Линколн и надао, Прокламација је додавањем окончања робовласништва у списак ратних циљева окренула подршку јавних мњења у иностранству у прилог Унији. Ово је окончало наде Конфедерације да ће стећи званично признање, поготово од стране [[Уједињено Краљевство|Уједињеног Краљевства]], које је укинуло робовласништво. Пре овог Линколновог декрета, активности Британије су фаворизовале Конфедерацију, посебно набавка ратних бродова британске производње, [[ЦСС Алабама|ЦСС ''Алабама'']] и [[ЦСС Флорида (крстарица)|ЦСС ''Флорида'']]. Штавише, одлучност Севера да победи у рату по сваку цену је стварала дипломатске проблеме; [[Трентска афера]] крајем 1861. је узроковала жестоке тензије између Сједињених Држава и Велике Британије. Да је Конфедерација стекла званично признање страних сила, то би представљао још један ударац циљевима Уније.
 
Сада када се рат водио у терминима слободе против робовласништва, британска или француска подршка Конфедерацији би изгледала као подршка робовласништву, које су обе силе укинуле. [[Хенри Брукс Адамс|Хенри Адас]] је приметио да је „Прокламација о еманципацији учинила више за нас него све пређашње победе наше дипломатије.“ У Италији, [[Ђузепе Гарибалди]] је хвалио Линколна као „наследника прегалаштва [[Џон Браун|Џона Брауна]]“. 6. августа 1863, Гарибалди је писао Линколну: ''Будућа поколења ће Вас звати великим еманципатором, а то је завиднија титула него што би било каква круна могла да буде, и већа ствар од било ког простог блага''.<ref>-{Mack Smith, ppp. 72}-</ref>
 
Алан Ван Дајк, раднички представник из [[Манчестер]]а је у писму Линколну навео: „Са радошћу Вас похваљујемо због многих одлучујућих корака према практичном спровођењу ваше вере у речи ваших великих Оснивача: 'Сви људи су створени слободни и једнаки'.“ Прокламација о еманципацији је послужила да ублажи тензије са Европом у вези са начином на који је Север водио рат, и у садејству са неуспелом јужњачком офанзивом код [[Битка за Антиетам|Антиетама]] је практично искључила могућност да Конфедерација прими међународну подршку у рату.
Ред 92:
Након што је поново изабран, Линколн је извршио притисак на одлазећи [[38. сазив Конгреса Сједињених Држава]] да одмах изгласа предложени амандман уместо да се чека конституисање новоизабраног [[39. сазив Конгреса Сједињених Држава|39. сазива]]. У јануару 1865, Конгрес је државним легислатурама послао на ратификацију оно шта ће постати [[Тринаести амандман на Устав Сједињених Држава]], који забрањује робовласништво у свим државама и територијама Сједињених Држава. Амандман је ратификован у легислатурама довољно држава до 6. децембра 1864, и проглашен је 12 дана касније. Тада је ослобођено око 40.000 робова у Кентакију и 1.000 у Делаверу.<ref name="1860Census"/>
 
У годинама након Линколнове смрти су његове активности у издавању Прокламације слављене. Годишњица Прокламације је прослављана као црначки празник више од 50 година; празник [[џунтинт]] је организован у неким државама у славу овог догађаја.<ref>-{Guelzo, ppp. 244.}-</ref> 1913, на педесетогодишњицу Прокламације о еманципацији су одржане посебно велике прославе.
 
Неки интелектуалци из 20. века, као што су [[В. Е. Б. Ду Боа]], [[Џејмс Болдвин (писац)|Џејмс Болдвин]] и [[Џулијус Лестер]], су описали Прокламацију као суштински безвредну. Можда најоштрији напад је био од стране [[Лерон Бенет, млађи|Лерона Бенета, млађег]] у делу ''-{[[Forced into Glory: Abraham Lincoln's White Dream]]}-'' (2000), где тврди да је Линколн био поборник политике белачке надмоћи који је издао Прокламацију о еманципацији како би избегао праве расне реформе за које су се залагали радикални аболиционисти.
У свом делу ''Линколнова Прокламација о еманципацији'', [[Ален Ц. Гуелзо]] је приметио недостатак суштинског поштовања овог документа од стране професионалних историчара, јер је он био тема премало великих научних студија. Гуелзо сматра да је Линколн био последњи амерички „политичар [[доба просветљења]]“<ref>-{Guelzo, ppp. 3.}-</ref> и да је као такав био посвећен укидању робовласништва строго у границама закона.
 
Неки други историчари приписују Линколну више заслуга за оно шта је учинио у контексту тензија у свом кабинету и друштву које је било у рату, за његов лични напредак у политичком и моралном смислу, и за обећање робовима које је одржао.<ref>-{Doris Kearns Goodwin, ''A Team of Rivals'', New York: Simon & Schuster, 2005}-</ref> Можда би више било постигнуто да на њега није извршен атентат. [[Ерик Фонер]] је написао: