Александар М. Леко — разлика између измена

| држава_смрти = [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|СФР Југославија]]

'''Александар М. Леко''' ([[Београд]], [[21. новембар]],<ref name="ko">[[Симо Ц. Ћирковић]]: Ко је ко у Недићевој Србији 1941 — 1944, изд. Просвета, Београд 2009, одредница „Леко, Александар М.“ стр. 293,{{COBISS|ID=170123788}}</ref> [[6. децембар|6]]<ref>[http://www.beogradskagroblja.rs/page/%D0%B7%D0%BD%D0%B0%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%82%D0%B5-%D0%BB%D0%B8%D1%87%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8/100160/cnt/%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80-%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D0%BE.sr-Cyrl-CS.htm Информација о његовом гробу]</ref> или [[7. децембар]]<ref name="kol"/> [[1890]] — [[Београд]], [[11. април]] [[1982]]) је био српски [[хемија|хемичар]], почасни доктор [[БеоградскиУниверзитет универзитету Београду|Београдског универзитета]]

Основну школу је завршио у Београду, а затим и [[Прва београдска гимназија|Прву београдску гиманзију]] 1909. године.<ref>[http://www.prvabeogim.edu.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=396&Itemid=69 Знаменити ученици и професори Прве београдске гимназије]</ref> Студирао је хемију у [[Београд|Београду]] и [[Фрибур/Фрајбург|Фрибуру]] ([[Швајцарска]]). Студије је прекинуо [[Први светски рат]] где је учествовао као један од [[1300 каплара]], заробљен је и интерниран у Нађмеђер.<ref name="kol">[http://scindeks.nb.rs/article.aspx?artid=0350-66730304275P Богдан Љ. Поповић: Настанак професорске колоније у Београду и њени становници], стране 281-282.</ref> По завршетку рата вратаио се на студије и 1920. одбранио докторску дисертацију код професора Бистрицког. После тога је отишао у [[Канада|Канаду]] где је радио у хемијској индустрији.

У Београд се вратио 1923. године и изабран за доцента [[неорганска хемија|неорганске хемије]] на тадашњем [[Технички факултет Универзитета у Београду|Техничком факултету]]. У звање ванредног професора изабран је 1928, а редовног 1938. године. Живео је у [[професорска колонија|Професорској колонији]] у Београду, његова кућа је срушена у [[Бомбардовање Београда (1941)|бомбардовању Београда]] 6. априла 1941.<ref name="kol"/> Ухапшен је и био као талац заточен у [[Логорбањички Бањицалогор|логору Бањица]] од 4. новембра до 13. децембра 1941. године.<ref name="ko"/>

У децембру 1944. именован је за члана комисије за обнову [[БеоградскиУниверзитет универзитету Београду|Београдског универзитета]]. Исте године постављен је за декана Техничког факултета, који је био тада један од седам факултета на Универзитету. Учествовао је у оснивању [[Технолошко-металуршки факултет Универзитета у Београду|Технолошко-металрушког факултета]] издвајањем из Техничког факултета 1948. године и ту је наставио професорску каријеру. Пензионисан је 1960. године.<ref name="kol"/>

У научном погледу проучавао је бензимидазоле и процес растварања [[Метал|метала]] у [[киселине|киселинамакиселина]]ма. Са сарадницима радио на пероксидима, [[сумпор|сумпорним]] и [[силицијум|силицијумовим]] једињењима.

Био је председник [[Српско хемијско друштво|Српског хемијског друштва]] од 1946. до 1955, његов почасни председник од 1956, уредник „Гласника Хемијског друштва“ и оснивач и дугогодишњи уредник часописа „Хемијски преглед“ (основан 1950.). Добио је [[СедмојулскаСписак наградадобитника Седмојулске награде|Седмојулску награду]] 1948, [[Вукова награда|Вукову награду]] 1965, и титулу почасног доктора [[БеоградскиУниверзитет у универзитетБеограду|Београдског универзитета]] 1975. Добио је златну медаљу Француског друштва за индустријску хемију.<ref name="kol"/>

Свирао је [[клавир]] и био члан универзитетског камерног ансамбла -{Collegium Muzicum}-. Био је председник [[Академски хор Обилић|Академско певачко друштво Обилић]], а после Другог светског рата председник [[Прво београдско певачко друштво|Првог београдског певачког друштва]].<ref name="kol"/> Био је ожењен Софијом са којом је имао сина Марка [[Леко]] и ћерку Даницу.