Википедија

Станислав Краков — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Autobot (разговор | доприноси)
1.572.075 измена
м Разне исправке
Нема описа измене
Ред 17:
| држава_смрти = [[Француска]]
}}
'''Станислав Краков''' ([[Крагујевац]], [[29. март]] [[1895]] — [[Сен Жилијен]], [[15. децембар]] [[1968]]) био је српски официр, новинар, књижевник и филмски редитељ.<ref name="sbr"/> <br />
 
Рођен је у [[Крагујевац|Крагујевцу]] од оца др Александра (Сигисмунда или Зигмунда), лекара пољског порекла и мајке Персиде, унуке [[Станојевићи|Николе Станојевића]] кнеза из [[Зеоке (Лазаревац)|Зеока]], и сестре генерала [[Милан Недић|Милана Недића]]. Четворогодишњу основну школу је учио у [[Књажевац|Књажевцу]],<ref name="ko">[[Симо Ц. Ћирковић]]: Ко је ко у Недићевој Србији 1941—1944, изд. Просвета, Београд 2009, одредница „Краков, Станислав А.“ стр. 277-278, {{COBISS|ID=170123788}}</ref> а завршио [[1905.]] у [[Зајечар]]у.<ref name="sbr">[[Српски биографски речник]], том 5, Матица српска, Нови Сад 2011. године, одредница „Краков, Станислав“, стр. 325-326, ISBN 978-86-7946-085-1, {{COBISS|ID=266200327}}</ref> После тога је завршио [[Друга београдска гимназија|Другу мушку гимназију]] [[1913.]] године у [[Београд]]у.▼
== Биографија ==
▲Рођен је у [[Крагујевац|Крагујевцу]] од оца др Александра (Сигисмунда или Зигмунда), лекара пољског порекла и мајке Персиде, унуке [[Станојевићи|Николе Станојевића]] кнеза из [[Зеоке (Лазаревац)|Зеока]], и сестре генерала [[Милан Недић|Милана Недића]]. Четворогодишњу основну школу је учио у [[Књажевац|Књажевцу]],<ref name="ko">[[Симо Ц. {{sfn|Ћирковић]]: Ко је ко у Недићевој Србији 1941—1944, изд. Просвета, Београд |2009, одредница „Краков, Станислав А.“ стр. |pp=277-278, {{COBISS|ID=170123788}}</ref> а завршио [[1905.]] у [[Зајечар]]у.<ref name="sbr">[[Српски биографски речник]], том 5, Матица српска, Нови Сад 2011. године, одредница „Краков, Станислав“, стр. 325-326, ISBN 978-86-7946-085-1, {{COBISS|ID=266200327}}</ref> После тога је завршио [[Друга београдска гимназија|Другу мушку гимназију]] [[1913.]] године у [[Београд]]у.
 
== Војнички дани ==
Као ђак седмог разреда гимназије пријавио се као добровољац у [[четници|четнички одред]] [[Војин Поповић|Војводе Вука]] у [[Први балкански рат|Првом балканском рату]] против Турске 1912. године. Није могао бити примљен у редовну војску са седамнаест година. Следеће године је учествовао у [[Други балкански рат|Другом балканском рату]] против Бугарске, где је и рањен код [[Крива Паланка|Криве Паланке]].
По завршетку гимназије уписао се на [[Војна академија (Београд)|Војну академију]], па је као тек свршени питомац 46. класе Ниже школе Војне академије 1914. године кренуо у [[Први светски рат]]. Учествовао је у многим биткама, преживео [[Албанска голгота|албанску голготу]]. Био је међу првима који су освојили [[Кајмакчалан]] и ушли у Велес.<ref name{{sfn|Ћирковић|2009|pp="ko"/>277-278}} Рањен је 1915. године када је био у звању командира вода.<ref name="sbr"/> Као [[поручник]] је пензионисан 21. јуна 1921. године.<ref name{{sfn|Ћирковић|2009|pp="ko"/>277-278}}
 
== Каријера ==
[[Датотека:Stanislav Krakov knjige.jpg|мини|Наслови на сајму књига 2013. године у Београду]]
После Првог светског рата уписао је и дипломирао права.<ref name{{sfn|Ћирковић|2009|pp="ko"/>277-278}} Од 1921. је почео да се бави новинарством као сарадник листа „Време“. Био је уредник ваздухопловног часописа „Наша крила“ (1924-1939) и часописа „Телеграм“ (1939).<ref name="sbr"/> Био је од 1932. године главни уредник листа „Време“, а потом и директор тог листа, као и политички уредник „[[Политика (новине)|Политике]]“. Приликом посете краља [[Александар I Карађорђевић|Александра I Карађорђевића]] Француској октобра 1934. године био је у елитној групи новинара која је пратила краља. Тада се догодио [[Марсељски атентат]], после кога је писао да су га организовали усташки терористи подржани од [[Италија|Италије]], што је изазвало дипломатски инцидент са Италијом. Са позиције директора листа „Време“ смењен је одлуком Милана Стојадиновића 1. јануара 1936. године.<ref name{{sfn|Ћирковић|2009|pp="ko"/>277-278}} Као помоћник уредник сарађивао је у часопису „Ратник“ до 1939. године.
Приступио је [[Југословенски народни покрет Збор|покрету „Збор“]] где је био шеф одсека за пропаганду у оквиру Генералног секретаријата.<ref name="sbr"/> Био је директор [[Радио Београд]]а од 19. јула 1940. до 1941. године.<ref name{{sfn|Ћирковић|2009|pp="ko"/>277-278}}
 
Прву приповетку „Смрт поручника Ранђића“ објавио је у часопису „Мисао“ 1919. године.<ref name{{sfn|Ћирковић|2009|pp="ko"/>277-278}} Написао је романе „Кроз буру“ (1921) и „Крила“ (1922), путопис „Кроз јужну Србију“ (1926), мемоарску прозу „Наше последње победе“ (1928), књигу приповедака „Црвени Пјеро“ (1992). Од историјско-публицистичких дела написао је „Пламен четништва“ (1930), „Престолонаследник Петар“ (1933) и „Генерал Милан Недић“ (1963-1968). Његово аутобиографско дело је „Живот човека на Балкану“ (1997).<ref name="sk"> Станислав Краков: „Живот човека на Балкану“, Наш дом - Београд </ref>
 
Бавио се и кинематографијом. Снимио је 1932, године [[документарни филм]] „Кроз земљу наших царева и краљева“. Редитељ је филмског дела „За част отаџбине“ које је премијерно приказано 25. марта 1930. године. Прва верзија тог филма је била [[Звучни филм|без звука]] па је дорађена и 1938. је добијена нова верзија са коначним насловом „Голгота Србије“.<ref name="sbr"/>
Линија 37 ⟶ 39:
Одликован је [[Орден белог орла|Орденом белог орла са мачевима]] 4. степена, двема златним медаљама за храброст, [[Албанска споменица|Албанском споменицом]] и [[Крст милосрђа (Краљевина Србија)|Крстом милосрђа]]. Осим тога био је официр румунске круне.<ref name="sbr"/>
 
Био је библиофил, екслибрист и колекционар старог новца. Био је ожењен зубним лекаром Иванком (1898), рођеном Иванић у Сремској Каменици. Имали су ћерку Милицу (1932).<ref name{{sfn|Ћирковић|2009|pp="ko"/>277-278}}
 
У својој аутобиоргафији је забележио да су га житељи два места у Југославији прогласила за почасног грађанина, „а једног чак дало моје име једној својој главној улици“. Затим наводи: „добио сам осамнаест одликовања, од којих су пола ратна, и добио сам три смртне пресуде“. Наводи да је у једној енциклопедији пре рата наведен као „велики јунак ратова“, док је после Другог светског рата постао „народни непријатељ“.<ref name="sk"/>
Линија 47 ⟶ 49:
* {{Cite book |ref= harv|last= Петрановић|first= Бранко|authorlink= Бранко Петрановић|coauthors= |title= Србија у Другом светском рату 1939—1945|year= 1992|url= http://znaci.net/00001/92.htm|publisher= Војноиздавачки и новински центар|location= Београд|id= }}
* {{Cite book |ref= harv|last= Милосављевић|first= Оливера|authorlink= Оливера Милосављевић|coauthors= |title= Потиснута истина - колаборација у Србији 1941—1944.|year= 2006|url= http://www.helsinki.org.rs/serbian/doc/Ogledi07.pdf|publisher= Хелсиншки одбор за људска права у Србији|location= Београд|id=ISBN 86-7208-129-3}}
* {{Cite book|last= Ћирковић|first= Симо|authorlink= Симо Ц. Ћирковић|coauthors= |title= Ко је ко у Недићевој Србији 1941—1944|year= |url= |publisher= Просвета|location= Београд|isbn= 978-86-7946-085-1|id={{COBISS|ID=170123788}}}}
* Зорана Опачић. Алхемичар приповедања Станислав Краков. Учитељски факултет: Београд, 2007.
 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Станислав_Краков”