Дворска љубав — разлика између измена

'''Дворска љубав''' или '''куртоазна љубав''' (у [[Francuski jezik|француском]] cour значи двор) била је начин изражавања [[Vitez|витешке]] и племените љубави и дивљења у [[Srednji vek|Средњем веку]].

Настала је на двору [[Akvitanija|Аквитаније]], [[Provansa|Провансе]], [[Šampanja|Шампање]] и [[Burgundija|Бургундије]], пред крај XI века. Представља доживљај између еротске љубави и духовности, које изгледају контрадикторне <ref>Љубав која је у исто време забрањена и морално прихватљива, страсвена и пијетозна, унизна и висока, хумана и трансцидентална</ref>

Израз „дворска љубав“, настао је у XIX веку, а од тада његове интерпретације, порекло и утицај стоје под низом полемика.

 

Израз ''amour courtois'' ("дворска љубав") дефинисао је [[Гастон Пари]] у његовом чланку из 1883. ''"Études sur les romans de la Table Ronde: Lancelot du Lac, II: Le conte de la charrette"'' <ref>Студије о романима витезова Округлог стола: Ланселот од Лака II, Ланселот, или витез с колицима</ref>, који се бави делом [[Kretjen de Troa|Кретјена де Троа]]

Паријев израз је ускоро постао општеприхваћен и коришћен.<ref>Даље је још придодато да је дворска љубав: „Љубав највише врсте, чије су карактеристике прихватање Понизности, Врлине, Прељубе и Религије љубави."</ref>

 

Концепт „дворске литературе“ се такође повезује са идејом постојања дворских текстова - текстова које су писали и читали људи са заједничком културом и социјалним миљеом. Међутим, велика количина текстова који се препознају као „дворски“, такође садрже и „недворске“ текстове, што представља још један проблем у разумевању израза <ref>где почиње, а где се завршава дворска љубав и књижевност</ref>.

 

 

Дворску љубав развило је племство на дворовима у Аквитанији, Прованси, Шампањи и Бургундији, у време [[Prvi krstaški pohod|Првог крсташког похода]] (1099.).

Песници су усвојили терминологију [[Feudalizam|феудализма]] и изјашњавали су се као слуге дама, којима су се обраћали са ''midons'' (господару), што је својеврсна кодификација, како се не би открило име дама. Идеал трубадура била је жена њиховог господара, дама на високом положају, најчешће богата и моћна господарица замка. Када би њен супруг отишао у [[Крсташки поход]], она би господарила домаћинством и друштвеним односима. Некада је то чинила и када је њен супруг био код куће. Таквој моћној дами, песник је давао свој глас, а само они који су били племенити су могли да уживају у дворској љубави. Ова нова врста љубави видела је племенитост, не у богатству и породичној историји, већ у карактеру и понашању човека - што је било охрабрење за осиромашене витезове.

 

 

Средњи век је било време када брак није имао везе са љубаљу, па је дворска љубав била начин да племство изрази љубав коју не проналази у сопственим браковима. „Љубавници“ у контексту дворске љубави нису били везани за секс, већ чин емоционалног вољења. Ови љубавници су имали тајне изливе нежности, али никада физички. Правила дворске љубави су била кодификована до XII века, посебно у роману [[Андреас Капелан|Андреаса Капелана]] -

 

 

Многа правила и традиције дворске љубави проналазимо код [[Ovidije|Овидија]], по Андреасу Капелану, али нема јасних материјалних доказа за ову тврдњу. Међутим, правила дворске љубави налазимо у [[Arapska književnost|арапској књижевности]]. Од самих полетака дворска љубав је падала под утицај исламске књижевности, као и поезије [[Andaluzija|Андалузије]]. У контакте са таквом врстом поезије и уметности Вилијем X од Аквитаније могао је да дође, посредством крсташких похода.

 

 

 

Историјска анализа дворске љубави варира од научника до научника. Поглед историчара на то време доминације патријархалних вредности и теократије, види дворску љубав као увођење хуманизма, или барем хуманистичке реакције на пуританизам [[Katolicizam|Католичке цркве]].

Научним језиком, дворска љубав се цени због уздизања феминистичких вредности и племенитости духа. Побуна Цркве почетком XIII века против овога, представља ништа друго него револт против такве надолазеће „сексуалне револуције“.

Понекада би дама била ''[[princesse lointaine]]'', - далека принцеза у коју се песник заљуби, само на основу описа њене савршене лепоте, али најчешће није било тако. Како су правила дворске љубави постајала сложенија, витез је носио исте боје које је носила његова дама; било да је реч о плавој и црној, које су биле симбол верности; зеленој - као симболу неверности. Спасење, некада у рукама Цркве, долази из руку даме. У ретким случајевима било је и трубадурки које су своју емоцију изражавале за мушкарце.

 

 

Књижевне конвенције дворске љубави налазимо код већине средњовековних аутора, попут [[Džefri Čoser|Џефрија Чосера]], [[Dante Aligijeri|Дантеа]], [[Kretjen de Troa|Кретјена де Троа]] и других.

Средњовековни [[жанр]]ови у оквиру којих можемо наћи дворску љубав су: лирска [[поезија]], [[роман]] и [[алегорија]].

 

 

Дворска љубав произашла је из поезије, првобитно у провансилских трубадура XI века.<ref>Такође су били укључени и француски [[трувери]], немачки [[минезенгери]], енглески [[минстрели]]</ref>.

 

Вернакуларна и световна поезија ''romans courtois'', [[Roman|дворских романа]], садржи многе примере дворске љубави. Неки од њих се налазе у оквиру великог циклуса песама о [[Kralj Artur|Краљу Артуру]] и његовом двору. То је била литература, начињена први пут у историји по укусу читатељки.

 

[[Средњовековна алегорија]] садржи елементе дворске љубави, попут првог дела ''[[Роман о ружи.|Романа о ружи.]]''.

 

Можда најпознатије и најпопуларније дело представља ''De Amore'' Андреаса Капелана, описано као ''ars amandi'' ("умеће љубави") iz Provanse XII veka. из Провансе XII века. Он је писао своје дело по римском узору Овидију и његовом делу ''Ars amatoria'' ("Умеће љубави").

 

Мотив дворске љубави постоји, не само у средњовековној књижевности, већ и у озбиљним и комичним делима Елизабетанске ере. [[Vilijam Šekspir|Шекспир]] у свом делу [[Ромео и Јулија]] приказује Ромеове покушаје да воли Розалину у маниру дворске љубави, док му се Меркуцио руга.

 

Преломна тачка око које се научници ломе јесте до које мере је дворска љубав била сексуална. Била је свакако еротска, донекле, а не само платонска - трубадури пишу о изгледу својих дама и осећањима које оне буде у њима. Није јасно шта песник по том питању треба да учини - да усмерава жељу ка вишим сферама, или физички конзумира.

 

У оквиру трубадурске поезије, постоји много ставова. Неки песници су врло физички и сензуални, чак и храбро замишљају загрљаје са својом нагом дамом, док су други високо духовни, на граници са платонским.

 

Следећа ствар која је изазвала полемике јесте да ли је дворска љубав била само књижевно средство, или се примењивала и у стварном животу. Нема историјских доказа да се практиковала у стварном животу - о томе не пише ништа у законицима, дворским архивама, хроникама, нити другим историјским изворима.

 

 

Постојање „Дворова љубави“ је такође врло упитно. То су били судови, са 10, до 70 жена које су преслушавале случајеве љубави и судиле им према правилима љубави. Научници XIX века узимали су у обзир могућност да јсу такви дворови постојали, али су каснији научници закључили да „ни једно писмо, хроника, песма, или посвета“ не говоре да је то постојало, изван књига.