Далимилова хроника — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м ispravke |
м Разне исправке |
||
Ред 13:
Ни у властитој хроници, ни у тадашњем времену се нико није пријавио као аутор овог дела и све до данашњих дана није пошло за руком да се ово дело на задовољавајући начин споји са неким човеком. Анализом информација које су ту назначене у овом делу можемо закључити да се ради о високо образованом човеку тога доба вероватно [[племић]] или из [[свештеник|редова свештенства]] и ако се у најновије време пре сматра да је био пре духовног звања и према најновијим истраживањима се сматра да је Далимил био свештено лице. Био је убеђен о одговорности владара за судбину земље и народа и цени чешке владаре који су се негативно односили према немачком елементу.
У истраживање о аутору је изразито посегла [[чешка]] [[барок]]на историографија, када је са овим делом спојила неког болеславског кановика Далимира Мезиржичског који се наводи у Хајковој хроници као извор (прво као Томаш Пешина из Чехорода, касно се са тиме саглатио и Бохуслав Балбин). Иако данас владају двојбе дали је неко такав уопште постојао остало је ово име као познато и у употреби. Потврду о Далимилу је преузео Геласиус Добнер. Први који је у Далимилово ауторство посумњао био је Франтишек Фаустим Прохазка. Јосеф Јиречек наводио је да је то могао да буде неки јоханитски витез (у том погледу да аутор изјављује да је ратове о краљевство у годинама
Marie Bláhová Česká rýmovaná kronika tak řečeného Dalimila sborník Kronika tak řečeného Dalimila, Svoboda, Praha, 1977 strany 191–192</ref> До сада последњу хипотезу је изложио Томаш Едел да је то јоханита у житавској комури Јиндржих Варнсдорф, али ово тврђење има ред нападнутих тврђења.
Одмах у уводу је постављен циљ да се разради домаћи догађај и огради тада обљубљена казивања о туђим витешким судбинама. На многим местима се нуде туђи штетни утицаји и моде (турнирима, дворским свечаностима одевањима и сл.) одбацује женидбе чешких феудалаца са туђинкама (нарочито немицама) и васпитање њихове деце по туђим правилима и узорима или у туђини. У овом смислу је предлагано да хроника није доказ да [[историја]] национализма непочиње тек [[18. век]]ом.
|