Мелодрама — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Разне исправке |
м ispravke |
||
Ред 8:
Године 1585. и 1589. у [[Фиренца|Фиренци]] су се давале двије представе у којима је овој грани позоришне умјетности пружена могућност пуног замаха и у којима су утврђени главни тематски и лингвистички елементи будућег развоја мелодраматског позоришта. У обе ове представе родоначелник међуигара био је [[Ђовани де Барди]], учени племић са двора [[Медичи]]ја , док је рад на сценографији био повјерен дворском [[Архитектура|архитекти]] [[Бернард Буонталенти|Бернарду Бонталентију]], познатом по томе што је у Фиренци подигао неке од најљепших палата [[Маниризам|„маниристичком“]] стилу. У тим представама позорница се за сваку међуигру из основа мијењала. Механичка машинерија иза сцене је омогућавала да се без кретања људи на позорници, помичу облаци од љепенки на којима сједе људи, да лебдећи прелијећу позоришну сцену или да израњају из позадине позорнице на неком брежуљку. Међуигара је обично било шест, од којих су прва и посљедња сматране [[Пролог|прологом]] и [[Епилог|епилогом]]. Четири средишње су представљале четири елемента од којих је, према [[Аристотел|Аристотеловој]] физици, створен свемир. То су Вода, Ваздух, Земља и Ватра. Пошто тоније била [[Алегорија|алегоријска]] представа, све се завршавало на томе да су се на позорници постепено појавила четири царства: Море, Небо, Земља и Пакао - то јест цио свемир, као да се тиме хтијело доказати да су могућности позоришног приказивања неисцрпне. <ref name="Саничани" />
Тема предстасве из 1589.г. (то јест, међуигара које су пратиле представу) комедије [[Ђироламо Баргалије|Ђиролама Баргалија]] {{јез-ит|La pellegrina
До споја пјесме и позоришних ефеката дошло је готово одмах већ 1600.г. За мелодраму музику је писао један од најистакнутијих композитора монодијског пјевања, [[Ђулио Качини]], поставио и опремио Буоноталенти, искључиво као велељепни призор.
Ред 24:
У 17.в. позоришна радња је у већини случајева била ограничена и затворена у оквиру портала, који одлучно разграничава свијет гледалаца од фантастичног свијета представе, али у коме се глеедаоци ипак тако често огледају. У неким случајевима, та граница је избирсана и представа улази у простор одређен за гледаоце. То се обично дешавало када редитељ жели да да замаха неком балету или турниру, витешкој игри чије приказивање омогућује сама природа мелодраме. У том случају играчи или такмичари силазе с позорнице у партер преко практикабла и ту обављјају задатак који им је повјерен. Та посебна врста мелодраме, а нарочито она у којој се турнир уплиће у радњу праћену пјевањем, с великим успјехом је средином вијека приказивана у двориским позориштима. Најбољи примјер је представа којом је свечано отворено позориште [[Фарнезе]] у [[Парма|Парми]] 1628.г, Меркур и Марс, по тексту [[Клаудије Акилини|Клаудија Акилинија]] и сценографијом [[Франческо Гити|Франческа Гитија]] . На крају сваког призора , извидницу ратника за које наслућујемо да их је Мрекур заробио од страха да драж оружја не одврати пармског војводу [[Алесандро Фарнезе|Алесандра Фарнезеа]] од књижевног рада, ослобађа један бог, кога је дозвао Марс и који улази у партер да ту поведе витешку игру. Представа се завршава најдивнијим „coup de theatre“ које је барокно позориште могло да измисли: партер је потпуно поплављен и посљедњи борци се налазе на острву. Једини изузетни примјер архитектуре која је могла да задовољи овакве сценографске потребе је велико позориште Фарнезе [[Ђовани Батиста Алеоти|Ђована Батисте Алеотија]].
Чим је мелодрама изашла из доворова и отворила се према гледаоцима који су плаћали улазнице, било је неопходно у позоришту изградити ложе. То се десило у Венецији 1637.г. У новонасталој ситуацији, венецијанске представе, пошту су постале трговачки - комерцијални подухвати, поједноставиле су структуру, мање су се ослањале на механичка чуда и на раскошну појаву статиста на позорници, а више на честе промјене сценографије (под покровитељством једног од најбољих сценографа вијека [[Ђакомо Торели|Ђакома Торелија]] ) као и на милозвучно пјевање појединих виртуоза. Позориште је отворило врата сваком ко је могао платити улаз. Било је неопходно разграничити разне друштвене слојеве. Тако је у партеру сједио нижи сталеж, а преграде међу ложама штитиле би племишће од непосредног ступања у везу с богатим трговцима. Ложа се, најзад, нарочито у осамнаестом вијеку, претворила у неку врсту другог, приватног салона племића. У њој су се примале посјете, нудила освјежавајућа пића, ћаскало, а на збивања на позорници обраћала пажња само у тренутку кад би солиста запјевао кратку пјесму, такозвану {{јез-ит|ariette
<ref name="Саничани" />
| |||