Ема Голдман — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Робот: додато {{bez_izvora}}; козметичке измене |
Нема описа измене |
||
Ред 33:
Како се кристалишу њене политичке идеје, тако наступају промене и у њеном приватном животу. Прихвативши стигме развода, Ема Голдман напушта мужа и креће у нови живот, најпре у [[Њу Хејвен]], а потом у град [[Њујорк]]. Годину дана касније, живи у комуни са осталим руским анархистима, међу којима је и њена прва велика љубав и доживотни сапутник, [[Александар Беркман]]. Двадесетогодишња идеалисткиња убрзо постаје истакнута чланица емигрантске анархистичке заједнице [[Њујорк]]а.
Та новонастала стабилност поткопана је [[1892]]. када је Хенри Клеј Фрик из компаније Карнеги Стил изазвао крвави сукоб са радницима током штрајка у фабрици Кернеги у [[
Та насилна слика поново је на снази [[1901]], када је на председника [[Вилијам Макинли|Вилијама Макинлија]] извршио атентат Леон Чолгош, тврдећи да је анархиста који делује под утицајем Еме Голдман. Иако није познавала младића, који је очигледно слушао неко од њених предавања, сместа је ухапшена као саучесница у злочину. Стигма те повезаности била је толико јака да је, чак и након што је због недостатка доказа пуштена, прошло још неколико година пре но што се са сигурношћу смела појављивати у јавности под властитим именом. Но чак и тада, изазивала је судбину настављајући да се појављује на одабраним састанцима. До тренутка када се поново појавила у јавности, њена су предавања имала предзнак сумње у ефикасност тактика индивидуалних чинова политичког насиља, с једним позивом публици: молила их је да се одупру склоности одбацивања политичких затвореника чије се тактике можда разликују од њихових. На темељу свог све чвршћег уверења да је “најнасилнији елемент друштва незнање”, оснива политички и књижевни часопис [[Мајка Земља]] (Mother Earth), који је излазио од [[1906]]. до [[1917]]. Часопис није био само форум анархистичких идеја и новости о међународним кретањима, већ и прилика за објављивање песничке и драмске критике. Упознавао је своје претплатнике с драматурзима попут Ибзена, Стриндберга и Шоа, те политичким илустраторима и уметницима попут Мен Реја. Часопис се дистрибуирао и изван Америке. Како је растао међународни углед Еме Голдман, тако се постепено [[Европа|Европом]] ширио и утицај часописа и његова читалачка публика.
Ред 47:
Ема Голдман је речито говорила о политичким димензијама приватног живота и жене из круга сифражеткиња и изван њега окупљале су се на њеним предавањима. Посебно је било занимљиво њено предавање “Љубав и брак”, у коме је, у односу на положај жене, анализирала и уобличила ослобађајући потенцијал слободне љубави насупрот крутим аспектима брачног живота. Као анархисткиња надала се да ће пружити живи пример својих идеала. Но, приватно је патила, исцрпљујући се сумњама да је њен властити љубавни неуспех разлог због кога не заслужује да буде гласница те поруке. Страствена писма написана за време љубавне приче са менаџером Бен Рејтманом, откривају тамна осећања љубоморе, која су настала истовремено са речитим говорима за говорницом о потрошном учинку који посесивност има на љубав. Слично је писала Бену и о својој чежњи за сигурношћу и одмором, док је истовремено постала симбол и носилац потпуне независности жене. Њене унутрашње сумње и страхови нагнали су је да напише Бену да, ако остане “покорни роб љубави”, поднеће “оптужбу пред судом свог властитог разума”.
Њена речитост о темама из приватног живота и његовим везама са политичким и друштвеним снагама делимично су кључ њене популарности. Осетивши претњу њене анархистичке политике, њене моћи уверавања у расправама о темама које су често биле сматране табуом, полиција и локалне власти често су забрањивали њена предавања. Нужно је уследила расправа о слободи говора. Њено неуморно наглашавање критичке важности права на слободу говора у демократском друштву на послетку је утрло пут примени права наведених у Првом амандману (мисли се на амерички устав). Рушећи огромне препреке на путу ка слободи говора, Ема Голдман је платила за своје принципе. Већину свог живота као одрасла провела је под надзором, безброј је пута ухапшена и затварана, а поседњих 18 месеци у Америци провела је у затвору под оптужбама. Њена најдужа затворска казна била је директна последица организованих напора против недобровољног регрутовања младића у војску. Неколико недеља пошто је Америка ушла у [[Први светски рат]], Ема Голдман и њен стари пријатељ [[
Уз изузетак кратке предавачке турнеје [[1934]]. године, преосталу 21 годину живота Ема Голдман провела је изван Америке. Током тог раздобља живела је у [[Русија|Русији]], [[Шведска|Шведској]], [[Немачка|Немачкој]], [[Француска|Француској]], [[Енглеска|Енглеској]], [[Шпанија|Шпанији]] и [[Канада|Канади]], не успевајући да пронађе политички “дом” изван Сједињених Држава. Нигде се није осећала спутанијом него у родној [[Русија|Русији]]. Била је шокирана безобзирном ауторитарношћу бољшевичког режима, суровом опресијом над анархистима и непоштовањем личних слобода. Будући да је била међу првима који су гласно с левице критиковали Совјетски Савез, удаљила се од многих својих следбеника у Европи и Америци. Године [[1920]]. састала се са [[Владимир Иљич Уљанов Лењин|Лењин]]ом, кога је испитивала о недостатку слободе говора и штампе у Совјетској Русији. Изгубивши све илузије о смеру којим се револуција кретала, Голдманова и Беркман најзад напуштају [[Русија|Русију]].
| |||