Моравскопанонска мисија — разлика између измена

'''Моравскопанонска мисија''' браће [[Константин Филозоф Солунски|Константина]] и [[Свети Методије Солунски|Методија]] представља почетак словенске писмености и прекретницу у преласку [[Покрштавање Словена|Словена на хришћанство]]. Њих је на позив [[Великоморавска кнежевина|великоморавског кнеза]] [[Растислав (кнез)|Растислава]] ([[842]]—[[870]]) послао [[византијски цар]] [[Михајло III Пијаница|Михајло -{III}- ''Пијаница'']] (са [[Теодора (IX век)|Теодором]] [[842]]—[[856]], самостално [[856]]—[[867]]) са задатком да [[Западни Словени|локалне Словене]] обуче за вршење [[Богослужење|богослужења]] на [[Словенски језици|словенском језику]] из верских књига писаних на словенском. За потребе тог задатка је Константин са својим сарадницима саставио прво словенско писмо [[Глагољица|глагољицу]], користећи се знаковима изведеним од грчке [[Минускула|минускуле]] са елементима [[брзопис]]а, после чега су богослужбене књиге преведене са [[Грчки језик|грчког]] на дијалекат [[Јужни Словени|Јужних Словена]] који су живели у околини [[Солун]]а, а који је био разумљив и осталим Словенима. Мисија је своје деловање отпочела [[863]]. или [[864]]. године и од самог почетка се суочила са жестоким отпором [[Германи|германског]] свештенства које је те Словенске просторе сматрало својим и на њему је ширило хришћанство на [[Латински језик|латинском језику]]. Браћа су своје деловање проширила и на [[Панонска кнежевина|Панонску кнежевину]], али су били приморани да већ [[867]]. године путују у [[Рим]] да оправдају своје деловање самом папи. Током свог боравка су успели да добију дозволу папе [[Хадријан II|Хадријана -{II}-]] ([[867]]—[[872]]) за богослужење на словенском језику, али се током боравка Константин разболео, замонашио узевши име ''Ћирило'' и умро [[14. фебруар|14.02]]. Методије се [[870]]. године вратио прво у [[Панонија|Панонију]], а затим и у [[Моравска|Моравску]] са титулом моравскопанонског [[архиепископ]]а, али је поново наишао на јак отпор германског свештенства подржаног новим великоморавским кнезом [[Сватоплук I|Сватоплуком -{I}-]] ([[870]]—[[894]]). Отпор германског свештенства достигао је врхунац на великом сабору на коме је сам Методије оптужен за [[јерес]] и заточен у [[Регензбург]]у. Иако је [[873]]. године ослобеђен на инсистирање папе [[Јован VIII (папа)|Јована -{VIII}-]] ([[872]]—[[882]]), он је већ [[880]]. године морао поново да путује у Рим да оправда своје деловање. Папа му је поново дозволио да настави са ширењем божије речи на словенском језику. Он се после тог вратио свом послу, посетивши [[882]]. године [[Цариград]], да би [[6. април|06.04.]][[885]]. године преминуо у својој архиепископију. После његове смрти германско свештенство уз подршку папе [[Стефан V (папа)|Стефана -{V}-]] ([[885]]—[[891]]) и Сватоплука уништава словенску црквену организацију у [[Средња Европа|средњој Европи]] протеривањем, заробљавањем и убијањем ученика и сарадника Солунске браће. Међу онима који су заробљени и побијени нашао се и Методијев несуђени наследник [[Горазд]], али је део словенских свештеника, међу којима су најистакнутији [[Климент и Наум]], успео је да побегне и нађе уточиште на [[Балканско полуострво|Балканском полуострву]], на ком су наставили рад Солунске браће. Иако је мисија сама по себи доживела потпуни неуспех после Методијеве смрти [[885]]. године, она је ипак индиректно постигла свој циљ ширењем хришћанства међу Словенима и стварањем првог словенског књижевног језика који ће свој потпуни развој започети тек међу Јужним Словенима, који су непосредно пре тога примили хришћанство (бугарски Словени [[864]], [[Срби]] око [[872]]), захваљујући деловању њихових ученика и непосредној близини Византије која је политички, а самим тим и војно, подржавала њихов рад.

[[Франачка држава]] [[Карло Велики|Карла Великог]] ([[768]]—[[814]]) се коначно у [[Верден]]у [[843]]. године [[Верденски уговор|распала на три дела]]:

После низа пораза у сукобима са [[Арабљани]]ма у првој половини [[9. век|-{IX}- века]], губитка [[Крит]]а ([[827]]), [[Сицилија|Сицилије]] ([[831]]) и [[битка код Амориона|великог пораза код Амориона]] (из кога је потицала тада владајућа ''[[Аморијска династија]]'') [[838]]. године, Византијско царство прелази у благу офанзиву како на војном, тако и на дипломатскополитичком. Током владавине [[Михајло III Пијаница|Михајла -{III}-]] покрећу се две офанзиве на [[Египат]] ([[853]]. и [[859]]), одбијен је [[Руси|Руски]] [[Опсада Цариграда (860)|напад на Цариград]] [[860]]. године, а сузбијен је и [[Мелитена|мелитенски]] [[емир]] [[Омар (емир)|Омар]] ([[873]]).

Током овог периода, дошло је до [[Пуч|преврата]] на византијском престолу. Први чин било је Михајлово преузимање власти од своје мајке [[Теодора (IX век)|Теодоре]] (регенткиња [[842]]—[[856]]) [[856]]. године. Потом је уследило уздизање [[Василије I Македонац|Василија Македонца]] (савладар [[866]]—[[867]], цар [[867]]—[[886]]) који је [[24. април|24.04.]] [[866]]. године, уз прећутну дозволу самог Михајла, напао и убио са леђа цезара Варду, после чега га је цар уздигао на ниво свог савладара. Завршни чин у смени династија на челу Византије одиграо се у [[ноћ]]и између [[23. септембар|23]]. и [[24. септембар|24.09.]] [[867]]. године после царске гозбе када је Василије са својим људима напао и убио [[Алкохолизам|алкохолисаног]] Михајла у царској ложници и преузео власт, чиме је Аморијску династију, наследила [[Македонска династија]].

Наредна мисија поверена Константину, водила га је међу [[Хазари|Хазаре]] на позив њиховог кагана који је тражио представнике све три [[Монотеизам|монотеистичке]] вере да му изнесу њихове предности, да би одлучио у коју од њих ће превести свој народ. На овом путу му се придружио и Методије и они су се око [[860]]. године упутили у [[Хазарски каганат]] који се простирао између [[Црно море|Црног мора]] и [[Каспијско језеро|Каспијског језера]] преко [[Крим]]а и [[Херсон]]а. Током боравка на Криму, браћа су открила мошти [[Свети Климент Римски|светог Климента]] ([[88]]/[[92]]—[[98]]/[[101]]), папе са краја [[1. век|-{I}- века]] које су понели са собом. Ту се Константин бавио учењем како самаријског дијалекта, тако и готског језика, пошто је открио [[Јеванђеље|јеванђеља]] и [[псалтир]] који су писани на готском језику, руским словима<ref name="СЈИ">[[Светозар Николић]], ''„Старословенски језик -{I}-“'', Требник, [[Београд]], [[2002]]. [http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Special:Booksources&isbn=8623700562 ISBN 86-23-70056-2] </ref>. Браћа су своју мисију међу Хазарима успешно обавила и према белешкама њихових [[Житије|житија]] јасно указала на предности хришћанства над [[Јудаизам|јудаизмом]] и [[ислам]]ом, после чега су се [[861]]. године вратили у [[Цариград]].

Непосредно након тога се Константин разболео и замонашио у једном грчком манастиру у Риму узевши том приликом монашко име ''Ћирило'' ({{јез-грч|Κύριλλος}}), што значи ''Господњи''. Он је након педесет дана болести у њему и умро [[14. фебруар|14. фебруара]]а [[869]]. године.

Он је у њој наставио своје деловање, сада уз Сватоплукову подршку, пошто је кнез прогласио практично независност и портерао германски клер из своје државе, тако да је Методије без већих проблема управљао својом архиепископијом у периоду од [[873]]. до [[879]]. године. Међутим он је и даље био у сукобу са германским клером око јурисдикције његове архиепископије, али и око ''-{[[filoque]]}-'' у складу са тадашњим сукобом између цариградског патријарха [[Фотије I|Фотија -{I}-]] (види: ''[[Фотијева шизма]]'') и папа о природи [[Христ]]овој односно о томе да ли '' [[Свети Дух]] '' произилази само из ''Оца'' ([[Бог]]а), као што су сматрале источне цркве или и из ''Сина'' (Христа) како је то сматрала западна црква. Ове расправе и сталне притужбе германског клера покрећу и папу Јована VIII који позива Методија у Рим да оправда своје деловање, тако да се [[880]]. године Методије поново упућује у Рим, преко [[Печуј]]а, [[Нин (град)|Нина]] и [[Анкона|Анконе]].

Најзначајнији домети њихових ученика одиграли су се на Балканском полуострву на коме су они лепо примљени и наставили свој рад. У Великој Бугарској основане су „Преславска“ и „Охридска школа“. [[Бугарски владар]] [[Борис Михајло]] који је увео хришћанство у своју државу, прихватио је [[886]]. године Климента и Наума и упутио их да наставе свој рад, [[Климент Охридски|Климент]] у [[Охрид]]у, а [[Наум Охридски|Наум]] до [[893]]. године у [[Плиска|Плиски]] и [[Преслав]]у, после чега је и он након окончања политичких трзавица и повратка [[Паганизам|паганизма]] под [[Владимир (каган)|Владимиром]] ([[889]] — [[893]]) прешао у Охрид. Завршни чин деловања мисије у [[Бугарска|Бугарској држави]] одиграо се на великом народном сабору [[893]]. године на коме је поново одбачено паганство, а до тада званични [[грчки језик]], замењен [[Староцрквенословенски језик|словенским језиком]] писаним [[Ћирилица|ћирилицом]] <ref name="Водич" />. Сматра се да су у периоду од [[886]]. до [[893]]. године по једнима<ref name="Водич"> Драган Брујић, ''„Водич кроз свет Византије“'', [[Београд]], [[2005]]. [http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Special:Booksources&isbn=8685275040 ISBN 86-85275-04-0], Приступљено 13. 4. 2013.</ref> или почетком [[10. век|-{X}- века]] по другима<ref name="СЈИ" />, на простору Бугарске државе ученици [[Солунска браћа|Солунске браће]], највероватније Климент, створили друго словенско писмо [[Првобитна ћирилица|ћирилицу]], којој су то име дали у спомен на њиховог учитеља и творца глагољице Константина Филозофа који је у монаштву узео име ''Ћирило''.

Поред Бугарске државе, значајан ослонац словенској писмености на Балканском полуострву створен је на простору византијске [[Далмација|Далмације]]: у залеђу [[Дубровник|Дубровника]]а, [[Истра|Истри]] и посебно на острвима [[Крк|Крку]]у, [[Црес|Цресу]]у и [[Лошињ|Лошињу]]у, одакле се [[глагољица]] у [[13. век|-{XIII}- веку]] пренела и на подручје суседне [[Сењ|Сењске]]ске бискупије, а касније и у приморске градове, где су у [[14. век|-{XIV}-]] u [[15. век|-{XV}- веку]] настале писарске радионице из којих су потекла значајна дела. Без обзира на то што је богослужење на словенском језику осуђено и забрањено на Сабору у [[Сплит|Сплиту]]у [[1061]]. године, [[глагољица]] се, захваљујући ''поповима глагољашима'', међу [[Хрвати]]ма одржала доста дуго, понегде и до [[Други светски рат|-{II}- светског рата]]. Богослужење на словенском језику се током [[10. век|-{X}- века]] проширило међу [[Срби]]ма, а крајем истог века и међу [[Руси]]ма чији се кнез [[Владимир Велики|Владимир]] ([[980]]—[[1015]]) крстио [[988]]. године у [[Херсон]]у.