Краљевина Италија (Наполеонска) — разлика између измена

[[Италија]] се под [[Наполеон I Бонапарта|Наполеоновом]] влашћу налазила 14 година, од 1800. до 1814. године.

 

 

Догађаји с краја 18. и почетка 19. века у Француској имали су на Италију не мањег утицаја неголи на [[Немачка|Немачку]]. Напредни слојеви италијанског друштва са усхићењем су поздравили [[Француска револуција|француску револуцију]] која је код народа побудила тежњу к ослобођењу од феудално-апсолутистичког угњетавања и националном уједињењу земље. Кад је септембра 1792. Француска републиканска војска први пут ушла у Италију, у [[Савоја|Савоју]], која је припадала сардинском краљу, народне масе су је дочекале са одушевљењем. 21. октобра у [[Шамбр (Савоја)|Шамбреиу]], главном граду Савоје, отворена је народна скупштина. Она је укинула краљевску власт, феудалне обавезе, затворила манастире, конфисковала свештеничка имања и ставила секвестар на емигранству имовину. Одушевљен дочек прирељен је војсци Француске Републике и у [[Ница|Ници]]. Декретима Конвента Савоја и Ница ускоро потом биле су припојене Француској.

Ослободитељске идеје француске револуције брзо су се шириле по целој Италији. Образовани су политички клубови и тајна удружења који су себи поставили за задатак да поведу борбу против феудализма и апсолутизма. Монархијске владе италијанских држава одговориле су на тај покрет свирепим репресалијама противу демократа.

 

 

Француску војску, која се у пролеће 1796. године појавила у северној Италији под командом генерала Бонапарте, дочекала је једним делом и буржоазија с још већим одушевљењем од 1792. Године. Победе француске војске приморале су сардинског краља [[Виктор Амедеј III|Виктора Амедеја III]] да закључи примирје, а затим и мир. Пошто је разбио аустријску војску, Бонапарта је 15. Маја ушао у [[Милано]].

Пораз Аустрије, главног ослонца реакције на [[Апенинско полуострво|Апенинском полуострву]], дао је подстрека републиканском покрету у Италији. У августу 1796. године избио је у Реџију устанак који је брзо захватио цело [[Моденско војводство]]. У октобру је конгрес посланика побуњених области –[[Ферара|Фераре]], [[Болоња|Болоње]], Реџија и [[Модена|Модене]] одлучио да образује [[Циспаданска Република|Циспаданску републику]] (са престоницом у [[Болоња|Болоњи]]). Од Аустријанаца је преузета [[Ломбардија]] и претворена је у [[Ломбардска република|Ломбардску]] или Транспаданску републику. Папа [[Пије VI]] морао је да плати Французима 30 милиона франака, излиферовати велике количине робе и стоке, предати сто слика и кипова и пет стотина старих рукописа, затворити своја пристаништа за непријатеље Француске и уступити низ територија. Милано је морао Французима платити десет милиона франака. Те мере изазвале су у Италији већ у мају 1796. године устанак који је Наполеон сурово угушио.

 

Републике које су образоване у Италији биле су обични вазали Француске, а њихов подређен положај стајао их је веома скупо. [[Цисалписка република]] морала је издржавати на својој територији француску војску од 25 000 људи и плаћати за њено издржавање око 18 000 милиона франака годишње.

Али француска владавина у Италији била је у извесној мери и од прогресивног значаја јер је у њој спроведено укидање феудалних племићких повластица, секуларизовање црквених имања, завођење градске једнакости, ословођење штампе од ранијих ограничења. Тако је Бонапарта задобио симпатије напреднога дела буржоазије и интелигенције.

У фебруару 1798. године избио је народни устанак у Риму. Устанак је подржала француска војска која се приближила граду. Папина световна власт била је укинута. [[Пије VI]] је побегао, а 20. марта проглашена је [[Римска република]]. Француска војска држала се у Риму као у освојеном граду. Римској републици наметнута је контрибуција од 15 милиона и 300 хиљада франака у новцу, 5 милиона у државној имовини и 3 милиона у војним набавкама. Осим тога, морала је на својој територији издржавати корпус француских војника.

 

 

 

 

 

Наполеонове победе над аустријском војском у Италији 1800. године уништиле су резултате Суворовљевих победа. [[Цисалпијска република|Цисалпијска]] и [[Лигурска република]] поново су успостављене. [[Пијемонт]], [[Парма]], [[Пјаченца]] прикључене су Француској. [[Тоскана]] је претворена у [[Краљевина Етрурија|Краљевину Етрурију]] и предата шпанским бурбонима. [[Цисалпијска република|Цизалпијска република]] је 1802. године преименована у [[Италијанска Република (Наполеонова)|Италијанску Републику]]. За председника је изабран сам Наполеон, а за потпредседника ломбардски племић, гром Мелци.

Пошто је узео титулу цара Француза, Наполеон је претворио Италијанску републику у краљевину (18. марта 1805. године) и крунисао се у Милану за краља Италије. На управу нове краљевине поставио је свога пасторка, принца [[Евгеније Боарне|Евгенија Боарнеа]] за вицекраља Италије. 1805. године Француској су припојене и територије бивше Лигурске републике и бившег [[Пармско војводство|Пармског војводства]]. Пошто је 1805. године победио Аустрију, Наполеон јој је одузео Млетке и припојио их Италијанској краљевини. У састав краљевине ушла је и територија бившег Моденског војводства и [[Ромања]] која је припадала папи. 1806. године Француска заузима Напуљ. За напуљског краља проглашен је Наполеонов брат [[Жозеф Бонапарта|Жозеф]]. 1808. године Жозеф је постао краљ Шпаније, а напуљски престо заузео је Наполеонов шурак [[Јоахим Мира]]. 30. маја 1807. године Француској је припојена и Тоскана. Папи Пију одузете су земље и припојене су Француској 1809. године. Пије је под стражом одведен у Француску где је остао до 1813. године. Сада је цела Италија, изузев острва Сардиније и Сицилије била непосредно или посредно подчињена Француској.

 

 

Наполеонова владавина није донела Италији ни национално јединство ни политичке слободе. Али либерално-буржоаске реформе које су у том периоду изведене у Шпанији допринеле су чишћењу земље од многих преостатака средњовековног уређења.

Овакво стање у земљи доводило је до незадовољства. 1806. године Наполеон је угушио устанак сељака у планинама Калабрије под вођством калуђера Фра-Дјавола. 1807. године на југу Италије поникло је тајно удружење карбонара (угљара) које је себи дало задатак борбу против француског угњетавања и националну независнос. Ипак, покрет у то време није узео већих размера.

 

 

По паду Наполеоновог царства либералне реформе у Италији биле су обустављене и делимично укинуте. Ослободивши се француског угњетавања, италијански народ постао је жртва још тежег и мрскијег угњетавања Аустрије.

 

==Види још==

 

==Извори==

 

[[Категорија:Вазалне Наполеонове државе]]