Грађански рат у Камбоџи — разлика између измена

м
Разне исправке
м (ispravke)
м (Разне исправке)
|командант1=[[Датотека:Flag of the Khmer Republic.svg|22px]] [[Лон Нол]]
|командант2=[[Датотека:CPKbanner.svg|22px]] [[Пол Пот]]
|јачина1=~250 .000 ФАНК трупа
|јачина2=~100 .000 (60 .000) Црвених Кмера
|подаци=~600 .000 мртвих и 1 .000 .000+ рањених<ref>Ову процјену је дао принц Сиханук након завршетка сукоба. Прави бројеви никада неће бити познати. Shawcross, pp. 379.</ref>
}}
'''Грађански рат у Камбоџи''' је био сукоб који су водиле снаге Комунистичке партије Кампучије (познати и као [[Црвени Кмери]]) и њихови савезници Демократска Република Вијетнам ([[Сјеверни Вијетнам]]) и [[Вијетконг]] против владиних снага Камбоџе (послије октобра 1970, Кмерска Република), које су подржавали [[Сједињене Америчке Државе]] и Република Вијетнам ([[Јужни Вијетнам]]).
Борба је била погоршана утицајем и акцијама савезника обе зараћене стране. Народна армија Вијетнама (Армија Сјеверног Вијетнама) је ангажована да заштити своје базе и светилишта на истоку Камбоџе. САД су биле мотивисане потребом да купе вријеме за повлачење из Југозападне Азије и да заштити своје савезнике, режим Јужног Вијетнама. Америчке и вијетнамске снаге (и јужне и сјеверне) су директно учествовале у борбама.
 
Послије пет година дивљих борби у којима су доживљени тешки губици, уништена привреда, изгладњело становништво, и тешка злодјела, Републиканска влада је пала 17. априла 1975. године, када су Црвени Кмери прогласили Демократску Кампучију. Ова власт је тврдила да је интервенција САД у Камбоџи допринијела њиховом освајању власти, јер су Црвени Кмери појачани са 4000 чланова 1970. на 70 .000 у 1975. години.<ref>http://books.google.com/books?id=jeECAAAAMBAJ&pg=PA12&dq=khmer+rouge+kissinger&lr=&as_drrb_is=b&as_minm_is=0&as_miny_is=1970&as_maxm_is=0&as_maxy_is=1979&as_brr=3&as_pt=ALLTYPES#PPA13,M1</ref> Овај сукоб, иако је био [[грађански рат]], је сматран дијелом већег, [[Вијетнамски рат|Вијетнамског рата]] (1959-1975.) у којем су такође учествовали сусједни [[Краљевина Лаос]], Јужни и Сјевени Вијетнам. Овај грађански рат је довео до камбоџанског геноцида, једног од најкрвавијих у историји.
 
== Позадина ==
18. марта 1970. Лон Нол је затражио да се у Народној скупштини гласа о будућности принцовог вођства нацијом. Сиханук је свргнут са власти гласовима 92-0.<ref>Lipsman and Doyle, pp. 143.</ref> Хенг Ченг је постао предсједник Народне скупштине, док је премијер Лон Нол добио ванредна овлашћења. Сирик Матак је задржао функцију потпредсједника владе. Нова влада је нагласила да је пренос власти употпуности праван и уставан, а добила је и признање већине страних влада. Биле су, и наставиће се, оптужбе да је америчка влада играла улогу у обарању Сиханука, али јасни докази никада нису нађени.<ref>{{harvnb|Shawcross||pp=112&ndash;122.}}</ref>
 
Већина средње класе и образованих [[Кмери|Кмера]] је постала уморна од принца и поздравила је промјену власти.<ref>{{harvnb|Shawcross||pp=126.}}</ref> Придружили су се војсци, за коју је повратак на америчку војну и финансијску помоћ био разлог за славље.<ref name="ld144">Lipsman and Doyle, pp. 144.</ref> Неколико дана након његовог свргавања, Сиханук, сада у Пекингу, апелује људима да се одупру узурпатору.<ref name="Isaacs, Hardy and Brown, pp. 90"/> Демонстрације и немири су се догодили (углавном у областима под контролом НАВ/ФНО) али је влада опстала.<ref>{{harvnb|Deac||pp=69.}}</ref> У једном инциденту у Кампонг Чаму 29. марта у разјареној гужви је погинуо брат Лона Нола, Лон Нил, који је поцијепао своју [[Јетра|јетру]], скувао је и појео.<ref name="ld144"/> Процјењује се да је тада 40 .000 сељака почело да маршира на пријестоницу тражећи да се Сиханук врати. Они су растјерани, уз много жртава, од контигента оружаних снага.
 
=== Масакр над Вијетнамцима ===
 
Већина становништва, и урбано и рурално, свој бијес и фрустрације су искаљивали над вијетнамским становништвом земље. Лон Нол је позвао 10 .000 добровољаца да повећају бројност лоше опремљене армије Камбоџе, која има 30 .000 војника, али је успио да претрпа војску са преко 70 .000 регрута.<ref>{{harvnb|Deac||pp=71.}}</ref> Шириле су се гласине да би НАВ могао да организује офанзиву чији би циљ био Пном Пен. Параноја се повећавала и то је покренуло насилне акције против 400 .000 етничких Вијетнамаца у Камбоџи.<ref name="ld144"/>
 
Лон Нол се надао да би могао користити Вијетнамце као таоце против активности ФНО-а/НАВ-а. Тада је почело убијање. У градовима и селима широм Камбоџе, војници и цивили су тражили своје вијетнамске комшије како би их убили.<ref>{{harvnb|Deac||pp=75.}}</ref> 15. априла, тијела 800 Вијетнамаца су плутала низ [[Меконг]] у Јужном Вијетнаму.
Откада су Црвени Кмери покренули сувосезонску офанзиву за заузимање опкољеног клавног града 1. јануара 1975. године, Република је била у хаосу. Економија је пропала, транспортна мрежа сведена на ваздух и воду, жетве пиринача смањене за четвртину, а залихе слатховодних риба (главни извор бјеланчевина) су драстично опале. Цијене хране су повећане за 20 пута од предратног нивоа, а незапосленост се више није ни мјерила.<ref>Lipsman and Weiss, pp. 119.</ref>
[[Датотека:Cambodian Civil War map.jpg|мини|десно|200px|Посљедња офанзива на Пном Пен, април 1975.]]
Пном Пен, који је прије рата имао 600 .000 становника био је преплављен избјеглицама, тако да је тих дана имао око 2 милиона. Ови беспомоћни и очајни цивили нису имали посао, храну, склониште и медицинску његу. Њихово стање (и стање власти) се погоршало када су Црвени Кмери постепено стицали контролу над обалама ријеке Меконг. Њихове мине и пуцњава са обале стално смањују ријечне конвоје који доносе залихе хране, горива и муниције из Јужног Вијетнама, и полако изгладњују град (90 % републичких залиха су доношене конвојем). Након што је ријека ефикасно блокирана почетком фебруара, САД су почели доносити залихе ваздушним путем. То је постало све више ризично, јер су комунистичке ракете и артиљеријска ватра стално гађали град и аеродроме.
 
Очајне, али утврђене, јединице републичких војника, од којих је многима понестало муниције, укопали су се у околини пријестонице и борили се све док их Црвени Кмери нису побиједили. Од посљедње седмице марта 1975. око 40 .000 комунистичких трупа су опколили град и почели са доставом ''удара милосрђа'' половини републиканске војске.<ref>{{harvnb|Snepp||pp=279.}}</ref>
 
Лон Нол је поднио оставку и напустио земљу 1. априла у нади да би споразумно рјешење и даље било могуће ако је он одсутан са политичке сцене. Вршилац дужности предсједника постао је Саукам Хој.
1.572.075

измена