Сатурналије — разлика између измена

м
референце
м (референце)
У [[грчка митологија|грчко]]-[[Римска митологија|римској митологији]], Сатурн је био бог [[пољопривреда|пољопривреде]] који је владао целим светом у [[златни вијек|златном веку]], када људи од земљиних плодова без рада у држави [[друштвена једнакост|друштвене једнакости]]. Гозбе и [[оргије|оргијања]] за време Сатурналија је требало да одражавају прилике у изгубљеном митском добу. Грчки еквивалент овим свечаностима је била [[Хронија]].<ref>William F. Hansen, ''Ariadne's Thread: A Guide to International Tales Found in Classical Literature'' (Cornell University Press, 2002), pp. 385.</ref>
 
Иако је вероватно најпознатији римски празник, Сатурналија као целина није описана од почетка до краја у неком древном извору. Данашње схватање фестивала је састављено из неколико извора који се баве његовим различитим апектима.<ref>{{Cite booksfn|last=Dolansky|first=Fanny|chapter=Celebrating the Saturnalia: Religious Ritual and Roman Domestic Life|editor-last=Rawson|editor-first=Beryl|title=A Companion to Families in the Greek and Roman Worlds|url=http://books.google.com/books?id=VliK0r0Z69kC|year=2010|publisher=John Wiley & Sons|isbn=978-1-4443-9075-9|pagespp=484-}}</ref> Сатурналија је била драмаски оквир истоименог дела писца [[Макробије|Макробија]], римског писца из периода [[позна антика|позне антике]], које је главни извор који описује овај празник. У једној интерпретицији Макробијевог дела, Сатурналија је фестивал светлости који обухвата и зимски [[солстициј]] (краткодневницу која пада 21. децембра), док присуство биља свећа симболизује потрагу за знањем и истином.<ref>[[Macrobius]], ''Saturnalia'' 1.1.8–9; Jane Chance, ''Medieval Mythography: From Roman North Africa to the School of Chartres, A.D. 433–1177'' (University Press of Florida, 1994), pp. 71.</ref> Поновна појава светлости (тј. све дуже трајање обданице) и долазак [[Нова година|Нове године]] су касније током [[Римско царство|Римског царства]] слављени 25. децембра као „рођендан [[Сол Инвиктус|непобедивог Сунца]]“.<ref>Robert A. Kaster, ''Macrobius: Saturnalia, Books 1–2'' ([[Loeb Classical Library]], 2011), note on, pp. 16.</ref>
 
Популарност Сатурналија се наставило у [[3. век|3.]] и [[4. век]]у, у време кад је у [[Римско царство|Римском царству]] дозвољено [[хришћанство]], а могуће је да су неки од његових обичаја утичали на начин прослављања [[Божић]]а и Нове године.<ref>[[Mary Beard (classicist)|Mary Beard]], J.A. North, and S.R.F. Price, ''Religions of Rome: A Sourcebook'' (Cambridge University Press, 1998), vol. 2, pp. 124; Craig A. Williams, ''Martial: Epigrams Book Two'' (Oxford University Press, 2004), pp. 259 (on the custom of gift-giving). Many observers schooled in the [[classical tradition]] have noted similarities between the Saturnalia and historical revelry during the [[Twelve Days of Christmas]] and the [[Feast of Fools]]; see entry on "Bacchanalia and Saturnalia," in ''The Classical Tradition'', edited by [[Anthony Grafton]], [[Glenn W. Most]], and Salvatore Settis (Harvard University Press, 2010), pp. 116. "The reciprocal influences of the Saturnalia, [[Yule|Germanic solstitial festivals]], Christmas, and [[Chanukkah]] are familiar," notes C. Bennet Pascal, "October Horse," ''Harvard Studies in Classical Philology'' 85 (1981), pp. 289.</ref>
== Историјски контекст ==
 
Сатурналије су доживеле велику реформу [[217. п. н. е.]], после [[битка код Тразименског језера|битке код Тразименског језера]], у којој су Римљани претрпели један од најтежих пораза од [[Античка Картагина|Картагине]] током [[Други пунски рат|Другог пунског рата]]. До тада је овај празник слављен према римском обичају ''-{[[Mos maiorum]]}-''. После читања [[Сибилске књиге|Сибилских књига]], Римљани су одлучили да усвоје „грчке обреде“, увевши жртвовања по грчком обичају, јавне гозбе и сталне узвике ''„-{io Saturnalia}-“'', што су постале одлике овог празника.<ref>[[Ливије|Livy]] 22.1.20; Macrobius, ''Saturnalia'' 1.10.18 (on the shout); Palmer, ''Rome and Carthage'', pp. 63–6463-64.</ref> [[Катон Старији]] је такође писао да су грчки елементи придодати римским Сатурналијама.<ref>Palmer, ''Rome and Carthage'', pp. 64, citing the implications of Cato, frg. 77 ''ORF<sup>4</sup>''.</ref> Римљанима није било страно да [[евокација|обожавају богове других народа]] у нади да ће преусмерити њихову наклоност на себе, а Други пунски рат је изазвао посебан притисак на римско друштво, што је довело до бројних верских новина и реформи.<ref>Palmer, ''Rome and Carthage'', ''passim''.</ref> [[Роберт Палмер]] је тврдио да је увођење нових обичаја у то време било делом мотивисано да се удовољи [[Баал]]у, картагинском богу који је сматран еквивалентом римском Сатурну и грчком [[Хрон (Титан)|Хрону]].<ref>Palmer, ''Rome and Carthage'', pp. 64. For other scholars who have held this view, including those who precede Palmer, see Versnel, "Saturnus and the Saturnalia,", pp. 141–142141-142, especially note 32.</ref> Гозбе у којима су господари служили своје робове би по њему потицало од картагинских и афричких заробљеника.{{sfn|Palmer|1997|pp=63–64}}
 
== Види још ==
1.572.075

измена